НИКАД ПОСЛАТО ПИСМО

Уважени Иване Семјоновичу!

Ово писмо Вам пише неко кога Ви не познајете. Сасвим сам сигуран да ме неће никада ни упознати јер је то немогуће. На крају то и није толико важно јер моја маленкост у мору људских судина је потпуно безвредна. Оно што је неупоредиво важније је то да сам ја имао прилику Вас да упознам. Да, добро сте ме разумели; Ја сам Вас упознао Иване Семјоновичу. Нисте ме ни приметили кад сам Вам први пут пришао. А и како би ме приметили кад сте Ви човек коме су многи прилазили и коме ће још многи прилазити. Сигурно се питате кад је то било и ја нећу од Вас то крити. Нема разлога да тај сусрет кријем. Ако бих га крио онда би то значило да га се стидим. А то није истина, напротив. Наш први сусрет је био, веровали или не, у мом стану. Дошли сте сасвим случајно захваљујући једном човеку који је покушавао да одгонетне енигму, у коју сте и сами били уплетени а која је била повезана са односом између талената и обожавалаца. Сложићете се да је у питању несвакидашњи разлог.

Драги Иване Семјоновичу морам Вам искрено призанти да сам уистину био пресрећан кад сам после бојажљивог мог приласка Вама установио да у Вама нема ни трунке охолости и да сте човек који воли да говори истину. То ми је пријало јер у последље време све мање се срећем с људима који у себи имају спој таквих особине. Мени је познанство с таквим човеком, с обзиром на ситуацију у којој се налазим, било преко потребно. Због тога Вам се овом приликом најсрдачније захваљујем. Практична памет о којој сте говорили у мени је након тога побудила велико интересовање и пажњу. Дуго сам о томе размишљао и могу Вам сасвим искрено рећи да је Ваш поглед на живот лишен је било каквих животних мантри. Он је дубоко укорељен у животну свакоднвеицу. Реалан...Делим Ваше мишљење када кажете да на младалачки дух не треба гледати са подсмехом и омаловажавањем. Тачно. Ту сте потпуно у праву. Јер тај немирни, попут птице слободни, дух младости лети и уме да оплемени посусталу и уморну душу свих нас који смо дубоко огрезли у животној прози. У животној причи која нас је прогутала. Прогутала нас је само зато што смо се кретали увек у сфери могућег остварњивог и дабоме душа нам је тада постала ситна - племенити узвишени планови нам не падају на памет. Све сам више убеђен драги Иване Семјоновичу да су четрдесете године старосне доби најгоре човекове године. Касно је за велике планове, а рано за животну предају. Зато је лепо слушати младе људе. Та слобода која се код њих осећа, као и циљеви ка којма она стреми јесте племенита и јесте осуђена на пропаст, али управо због своје племенитости њено постојање у једном тренутку људског битисања је неопходна човеку. Без тих и таквих планова човек би у младости већ постао стар, тада би му било сасвим све једно шта ће са својим животом да уради. У старости људи немају планове јер нису сигурни да ли ће имати времена да их остваре. Због тога је младост лепа, допушта човеку да машта и сања о будућем животу, али исто тако и да се бори за њега. Млади људи племенитх планова још нису отворили врата пакла за разлику од нас који смо својим делима и поступцима већ поодавно закорачили на тај пут па би сада да се са њега вратимо, да почнемо све из почетка и да одемо у рај, али нам греси које у животу починисмо тако шта не допуштају. То је гола истина коју не види само онај ко то не жели да види. Од тога се не може побећи. То се не може ни сакрити ни избрисати. То је белег који свако од нас носи. Свако од нас је свој камен уз брдо живота гурао онако како је знао и умео. Колико је у том гурању било моралног достојанства то је већ питање на које човек нема договора све док не дође судњи дан. Ја верујем да ће тај дан доћи. Не плашим га се јер сам после свега онога што сам чуо шта сте говорили многе дилеме из сопстевеног живота отклонио. Због тога је Ваш практицизам та Ваша практична памет, када се ствари називају правим именом без обзира како то у нашим ушима одзвања, коју сте Ви тако супериорно u беседи испољили мени у великој мери помогла у сагледавању мог живот који је закорачио у четрдесете године старости.

Желим Вам све најбоље Иване Семјоновичу. Никада се нећемо више срести. Наш сусрет се десио на једној од многобројних станица животног пута. Оно што Вам желим на крају рећи јесте то да сте Ви постали део мене. На то сам Вам веома, веома захвалан. Искрено се надам да ће те у том Вашем ходочашћу којег Вам је наменио Ваш створитељ наћи још по коју изгубљену душу којој треба практичне памети. Будите сигурни да таквих људи још има.

Ваш...

Март, 2010.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA