УРБАНИЗАЦИЈА БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ

Представа „Бановић Страхиња“ у извођењу Народног позоришта из Суботице у режији Адраша Урбана је, још једна у низу представа, која недвосмислено показује да је данас у нашем театру све дозвољено, све могуће. Такав либералан став спрам театра је последица општег стања у нас. Рекао бих помодарства...О томе сам раније негде већ нешто и забележио...Али оно што је битно јесте то да такав став у својој основи не мора бити рђав, под условом да у себи носи, има елементе позоришне конструкције а не деконструкције. Овде намерно рекох позоришне, јер се расчлањавање текста подразумева код се ради поставка једне представе.

Елем, код Урбановог „Бановић Страхиље“ имамо један позоришни парадокс. Редитељ није радио декомпозицију текста, текст је остао у огромној мери интегралан, већ је посегнуо за разградњом позоришта доводећи у питање с једне стране појам естетике у театру, и с друге стране његову етику као човека из света позоришта. Комплетна прича о Бановић Страхињи према виђењу Андраша Урбана почела је од интригантног, а доведена је до вулгарног дотичући рубове увредљивог. Овде се више не ради о спорењу око позоришног аксиома по којем је доживљај представе лична перцепција онога који гледа у односу на оно што види, већ о спорењу око осећања која у нама буди оно што видимо и чујемо поготову ако је оно што гледамо дубоко повезано са национом којем припадамо. Значи једна, изузетно осетљива димензија. О Михизовом тексту „Бановић Страхиња“ се нема шта ново рећи. О њему су мого паметнији људи довољно тога рекли а и сам Михиз кроз текст. Постоје довољно добре смернице куда и како треба ићи када се овај текст користи као драмски предложак за једну представу. Љубав, политика, историја, религија, породица....Толико великих области овај текст дотиче да се чини као непресушан извор за његову инсценацију позоришну, филмску или било коју другу. Области су толико велике и емотивно дубоке да њихово просто сценско збрајање у једно јединствено виђење, просто не бива. Међутим, да би се те непресушне теме могле обрадити постоји један услов без којег се не може. Не бар код овог текста...А то је да народ којег је Михиз у свом тексту „Бановић Страхиња“ анализирао, дајући широку лепезу ликова и карактера, морате добро познавати. Овом тексту „морате“ приступати без икаквих предрасуда у односу на народ о којем Михиз говори, пише. Овде осећања играју веома важну улогу. Разлика између пљувања у вис и пљувања у лице и те како постоји. Осети! У том односу вис – лице у Урбановој поставци „Бановић Страхиње“ видео сам следеће: Сцену попут ринга мада ме је више подсећала на простор предиђен за борбе паса; Југовиће као младе крвожедне псе лишене сваког емотивног осећаја жељни крви и свежег људског меса; Старог Југ Богдан ноторног алкохоличара који се ниједног тренутка не одваја од чаше који је далеко био од карактерне смернице која се намеће кроз текст који изговара, да се ради о човеку који више разуме него што може; Црвене и црне фантомке у камповима за обуку где се учи како се справља Молотовљв коктел; Цара Лазара са фантомком на глави који чита, боље речено сриче „Симбол вере“ на староцрквеном језику; Неписмену и некултурну српску властелу; Страхињину мајку са језиком змије и погледом злобнице; Мајку Југовића која по Урбану представља персонификацију сентенце - „небески народ“; Двор српске властеле на којем се одржавају баханалије и којекакве мантре и у којем се уместо плеса види „глуво гламочко“ које у складном ритму одзвања, попут ратних бубњева; Влах Алију, одметника и безбожника, који делује неупоредиво културније у односу на Југовиће; Жену Страхињину изгубљену у простору и времену код које је црта женске тајновитости, мистичности и личног незадовољства скрајнута; Бановић Страхињу....њега овде скоро да није ни било нормално гледано у целини. Опрост, кључни камен овог текста сведен је на бесконачну малу величину. Све у свему видео сам урбанизованог „Бановић Страхињу“ у којем вулгарност сценског приказа, ипак, није успела да убије лепоту овог Михизовог текста.

Потпуно се слажем са свима онима који кажу да редитељ ради представу онако како осети текст који користи као предложак...Такав став, бар за мене, није био никада предмет расправе...Међутим, оно над чим никада не остајем равнодушан је покушај да се из текста извуче, исцеди као из суве дреновине, нешто што текст у себи не носи. Или оно што је још горе када се ефемерне појаве, нуспродукти текста прикажу као доминантне. Андраш Урбан јесте редитељ посебног сензибилитета, представник једног сасвим другачијег погледа на театар на његову улогу и функцију. Ради се о човеку који на свет и људе гледа једном посебном, њему својственом визуром....То је његово право које му нико не може оспорити...Постоје људи који такав став одобравају, који на њега гледају са одушебљењм и одобравањем....Али, ипак слобода редитеља није да није ничим одређена. Окретање текста на главачке...Нико се не може некажњено бавити кажњавањем!

Април, 2010.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

KRATKO RAZMIŠLJANJE O ROMANU „MAJSTOR I MARGARITA“

POVOD I IDEJA - “ZLI DUSI”