MAGILA

Juče sam sasvim neplanirano, poslom, doputo vao u Sankt Peterburg. Na dva dana sam došao. Posao je obiman, rok kratak kasno predočen. Ništa gore. Odličan recept za dobijanje stresa...Nemam puno vremena za sebe. Žalosno je, ali istinito da ne mogu otići ni u jedno ovdašnje pozorište. To dođe kao neka kazna za neki zločin. Ali, što ne mogu otići u pozorište, već što ne mogu napraviti ni progulku po ovom prelepom gradu. Voze me autom s jednog na drugo mesto kao mečku po vašaru. Uspevam da ukradem deo lepote bivšeg carskog grada, onako kradomice kroz prozore automobila. Sreća je što su dani dugi...Strašno...To prokleto vreme...U smiraj drugog dana a uoči našeg povratka nazad za Moskvu, uspevam da ukradem, teškom mukom, deo vremena i da odem do Aleksandro-Nevske Lavre do Tihonovskog kladbišća. Neko bi mogao pomisliti da sam taj deo ukradenog vremena mogao bolje iskoristiti od posete groblju ali, za mene kao strasnog ljubitelja ruske književnosti ta poseta ima poseban značaj. Zapravo za mene je to događaj i doživljaj. Na tom groblju je sahranjen Fjodor Mihalovič Dostojevski. Otišao sam da se poklonim tom velikanu svetske književnosti...Dok sam tražio magilu osećao sam se čudno, nestvarno. Kao da letim a ne da hodam...A onda odjednom, posle neme šetnje i nedugogog traganja, ispred mene se ukazao veliki spomenik sa krstom na vrhu i lovorovim vencem na dnu tog krsta. U podnožiju spomenika poprsije velikog pisca...Ispred spomenika pregršt cveća...Ćutao sam u mislima. Nisam znao šta da mislim...Samo sam nemo posmatrao spomenik ispred sebe. Bojažljivo sam položio cveće. Osećaj ponosa, divljenja, poštovanja preplavio je moje telo koje kao da je počelo da gori. Kao da me je obuzeo plamen ali ne onaj običan već onaj Bulgakovljev. Usudio sam se da dodirnem spomenik. Bio je hladan...Kažu da duh preminulog posle nekog vremena izlazi i da lebdi iznad groba. Verujem u to.... Piščev duh i ja na jednom mestu licem u lice. Nedostojan sam ja toga....Nedostojan jer ne verujem u dobru prirodu čoveka.... Nedostojan jer nisam odgonetnu veliku misteriju koja se zove čovek, pa samim tim ni misteriju koja se zove Bog....Nedostojan zato što ne verujem da će ljudi u sebi uspeti pronaći duhovnu vrednost i na taj način približiti se Bogu...Nedostojan jer me obuzimaju strasti na koje ne mogu uticati već im se priklanjam...Nedostojan sam...Fjodore Mihajloviču, voleo bih da kao Knez Miškin u sebi pronađem hrišćansku ljubav, da pronađem veru u veliku snagu čovečijeg srca...Tragaću za tim malim, a u stvari velikim, delom sebe u sebi...Tragaću i tražititi... Počivaj u miru Fjodore Mihajloviču i hvala ti na zvezdama vodiljama...Nebo prepuno zvezda obasjava put...
Pišem, razmišljam i tragam!

Avgust, 2007.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA