Драга Аграфена Александровна!

Пишем Вам овом писмо са сазнањем да га нећете никада добити. Оно неће никада бити послато Вама. Ово писмо је исповест једног човека о његовој немоћи и заточеништву, о његовој неспремности да прихвати оно што му се оберучке понудило. Док исписујем ове редове знам да према мени осећате дубоки презир и бес. Презир јер сам искористио Вашу љубав, Ваша осећања, Ваше тело а бес зато што сам отишао без поздрава без иједне изговорени речи попут лопова који се крадомице ушуњао у Ваш живот украо емоције и без трага нестао. Све што бих Вам сада рекао Вама ће звучати као једна велика лаж, као невешти покушај правдања због свега што учиних спрам Вас. Верујете драга Аграфена Александровна, драго „малено моје“ само ће Вам звучати јер се иза свега тога крије искрено покајање учињеним. Покајање човека који је био и остао заробљен у мрежи сопствених слабости, сопстевног проклетства.
Често ми у мислима „малено моје“ долазите у посету. Често! Сећам се сваког тренутка којег сам провео са Вама. Најситнијих детаља...Сећам се како смо кришом крали тренутке среће од животне свакодневице. Сећам се како смо страховали да ће нашу тајну љубав други открити и проказати. Сећам се наших маштања у тренуцима док смо били једно покрај другог. Сећам се Вашег осмеха и топлог погледа пуног жеље и страсти. Сећам се Ваших љутњи и прекора. Сећам се бесаних ноћи пуних нежности. Сећам се када је Ваше лице прекривала сенка забринутости. Сећам се нашег првог сусрета и немирних погледа које смо покушавали сакрити, а који су већ тада дали наслутити којим путем ће све поћи. Сећам се прве ноћи када смо били сами. Сећам се са колико смо храбрости и лудости пркосили животу. Свега тога се сећам „ малено моје“ и на та сећања, и поред времена које је протекло, није пала ни једна једина сенка заборава. Сигурно се драга Аграфена Александровна питате зашто је онда морало да буде тако...Зашто?...Проблем је у мени а не у Вама „малено моје“. Ваша љубав коју сте несебично према мени показивали ме је уплашила. Дали сте ми Ваше срце а ја нисам знао шта ћу са њим....Жеља да будем само Ваш у мени је произвела осећај спутаности. Мој немирни дух, за којег сте и сами рекли да је такав, тако што није могао поднети. Побунио се. Тражио је одступницу. Вама драга Аграфена Александровна треба мушкарац који ће Вас, како рекосте за разлику од Вашег мужа, волети до краја и без остатка. Мушкарац поред којег ће те се осећати као вољена жена. Мушкарац који ће на сваком месту и у свакој прилици своју љубав показивати. У такој љубави Ваше давање је бесконачно, чисто и искрено. Једном за сва времена. Без иакавих нових знакова питања и недоумица. Ви драга Аграфена Александровна заслужујете таквог мушкарца! Да. Заслужујете. Такав мушкарац ће бити миљеник среће...Но, знали сте да вам ја тако нешто не могу приуштити. То сте у пар наврата у тренуцима заноса и сами рекли. Ја нисам мушкарац код којег се љубав једном за сва времена подрзумева. За мене је љубав увек нешто ново, увек неки нови изазов, увек неко ново трагање, увек неко ново откривање. Лутам и тражим а ни сам не знам шта. Ваљда зато „малено моје“, поврх свега, у животу остајем увек сам. Ваша љубав тражи мирно море и сигурну луку. Ви љубављу успевате да угасте жеђ....Моја љубав, као уклета, увек иде ка немирном, отвореном мору - бежи од свега онога што је може усидрити. Ја љубављу не гасим жеђ већ пожуду. Проклетство је моје. Волео би кад бих могао тако као Ви да волим...Али, крст који на себи носим је обележен и сраман.

Желим Вам „малено моје“ да будете срећни. Да ваша љубав нађе пут до човека који је достојан ње. Мене заборавите...Ја Вас заборавити нећу никада. Заправо, не могу заборавити све и да хоћу....Кад се будемо срели на оном свету молим за Ваш опроштај. Ако можете опростите драга Аграфена Александровна, а ако не можете биће то још једна моја степеница ка страшном суду.

Ваш...

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA