ЛОМАЧА

Пре неки дан био сам на путу. Ништа ново, за човека немирног духа као што сам ја путовања су сасвим нормална појава. Дакле, на том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила велику неверицу и тугу. О томе сам дуго  размишљаo. Возећи се ка мојој, за тај дан одређеној, коначној дестинацији возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је нити мало – нити велико. На крају, уоште није битно како се то место зове. Није битно само зато што тих и таквих сцена има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу споменути. Неупоредиво ме више заинтригирао сам чин, од места чинодејствија. Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околиш, дружио се с цигаретом и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру - боље речено бацали су нешто у њу. Нашто су спаљивали. Ватра и дим су били више него видљиви. Моја радозналост је опет ступила на сцену. Ђаво ми није дао мира па сам под притиском моје радозналости пришао сасвим близу том месту да боље видим о чему се ради. На моје велико и непријатно  изненађење та два човека су, тешко ми је да ово и напишем, спаљивали књиге. Износили су књиге из куће и бацали их на, за њих припремљену ломачу. Нисам могао да верујем да присуствујем једном таквом скарадном чину. После неколико тренутака мог немоћног ћутања, преко ниске ограде, упитах једног од двојице егзекутора шта то раде. Наметнути разговор један од присутне двојице је прихватио, док ме је други с неповерењем гледао.
„Чистимо кућу од ђубрета“ следио је одговор.
„Па зар су књиге ђубре?“ упитах ја даље.
„Шта ја знам...Тако је газда наредио. Њему те књиге не требају. Купио је ову кућу и хоће да буде све чисто. Хоће да је реновира“ одговори мој саговорник и у исто време наставио даље „А што ти мене то питаш?“.
„Ако му књиге не требају, могао их је некоме поклонити“ одговорих му ја. Не чекајући одговор наставио сам даље: „Ко је живео у тој кући?“
„Неки брачни пар. Учитељи су били. Умрли су, а деца кућу продала“ одговори вредни радник који је бришући зној са лица мало поћутао па уз осмех рече: „Тај што је купио кућу...том не требају књиге. Он зна да чита само бројеве. Он има толико пара да може и тебе и мене и све ове књиге да купи и то заједно на камару“. 
После ових речи све ми је било јасно. И ко је у питању, и какав је човек тај који је наредио прављење ломаче за писану реч. Сваки даљи разговор ми се учинио сувишним. Пре него што сам се окренуо да се вратим ка аутобусу јер је пауза била готова замолио сам мог саговорника да ми да једну књигу са тог стратишта. Са чуђењем ме је погледао, али је удовољио мом захтеву. Узео је једну нагорелу књигу са обода ватрене стихије. Прилазећи огради на коју сам био наслоњен, радник је о своје ноге ударао књигом како би ухваћени жар на књизи угасио. Дао ми је књигу у руке и рекао:
„Ти мора да си неки писац кад се толико интересујш?“.
Узео сам књигу из његових гаравих руку и одговорио му: „Не. Нисам писац, али јесам неко ко воли књиге“.
„Нека ти је са срећом“ рече, окрете се и пође назад на посао.

Држао сам књигу у руци и размишљао о томе колико је људских душа у том пламену изгорело...Мирис гарежи је био јак. Током путовања књигу сам листао. Читао сам је само онолико колико ми је угашена ватра, која ју је оштетила, дозволила. Књигу сам донео у свој стан и ставио такву, ватреним језичцима оштећену у своју библитотеку. На спашеној књизи је писало „Не тугуј бронзана стражо“ издање 1968.
Година мог рођења.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA