KAŽI DA POZORIŠTU

„Pozorište poseduje jedno izvanredno svojstvo: talentovan glumac uvek nalazi inteligentnog gledaoca“
V.E. Mejerholjd

Pozorište je prostranstvo igre, prostranstvo slobode. Savremeno pozorište je postalo pozorište traganja. Tu se igra sve, tu se traga za novim izrazima misli. Upravo to sve, scenski uobličeno biva dostupno gledaocu. Gledalac je aktivan učesnik pozorišnog čina. On zajedno sa glumcem na sceni, pod naletom novih okolnosti, traži u sebi, ne svoje crte lica već svoj izraz lica. Biti gledalac u pozorištu znači zauzeti stav prema njegovoj raznolikosti i sveobuhvatnosti.

Čovek je sastavni, neotuđivi deo društva. Vrednost jednog društva, između ostalog, meri se njegovom glađu za dramom. U zavisnosti od te gladi imamo i određenu količinu pozorišnih aktivnosti. Upravo ta čovekova glad pozorištima daje energiju, sposobnost da pronađu vezu sa životom i stvaralačko oduševljenje, pokreće pozorišta da se bave onim što je savremenom čoveku važno. Na taj način pozorište doprinosi razumevanju nas samih. U toj višeslojnosti gradi se ljudski identitet.
Živimo u vremenu kada čovek ima sumornu sliku o sebi. Osobine kao što su čast, plemenitost, žrtvovanje postale su besmislice bez ikakvog smisla izvan pojedinačne egzistencije. Ne samo što nemaju nikakvog smisla, već su postale svakodnevni šlagvort ljudima punim cinizma. Živimo u vremenu u kojem je sistem vrednosti okrenut naglavačke, u kojem čovek pada u bezdan sa stopalima naviše. Živimo u vremenu gde nas zaokuplja neurotičan svet. Stvoren je osećaj otuđenosti i očaja, bez nade za iskupljenje.

Savremeno pozorište i drama su to stanje svojim pristupom i estetikom dijagnostikovali. Upravo je to jedna od najvećih vrlina pozorišta što ume i zna da prepozna kako čoveka, pojedinca, zaštititi od vulgarne svakodnevne nepovezanosti i gluposti. Gledalac bi tu vrlinu, koja mu se nudi, morao znati prepoznati  i prihvatiti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog očuvanja ljudskog identiteta. Pozorište pomaže da čovek ne izgubi sopstveno ja. Pomaže mu da ga, pored buntovnosti, kroz razmišljanje, odvoji od gluposti i naopakog sistema vrednosti. Pozorište ima tu moć da gledaoca izmesti iz sfere svakodnevice, u jednu širu dimenziju, da ga probudi iz stanja u kojem živi.

Gledalac dolazi u pozorište, ne da bi razumeo predstavu, već da bi je doživeo. Zato, kada govorim o uticaju pozorišta na našu svest, onda ne mislim na analize i procene, već na zadovoljstvo gledaoca. Govorim o onome što nas jača. Što jača našu svest, naš duh. Sigruno je da neće svaka poseta pozorištu garantovati dostupnost njegove snage na gledaoca, ali ta neizvesnost predstavlja deo uzbuđenja kome gledalac daje svoj doprinos. Jedno je sigurno, gladalac nije pasivni posmatrač. Svaka predstava je za gledaoca u isto vreme i kocka i opasnost. On ima sopstvenu ulogu u pozorišnom komadu. Sa aspekta savremnog pozorišta, koje gleda životu u lice, ta uloga nije mala jer ni život nije jednostavan. Naprotiv!

Pozorište ne može da promeni svet, ali ima sposobnost da utiče na društvo, da ga menja. Zbog te osobine, demokratske države pozorište drže pod kontrolom, a sa druge strane apsolutističke vlade žele njime da vladaju. Pozorište ima tu moć da potvdi u društvu ono što je dobro, ali isto tako i da otkrije, predoseti ili izmeni kolektivnu svest spram onoga što nije dobro. Da bi to uradilo, pozorištu nije potrebna “svetina”, potreban mu je pojedinac. Preko pojedinca pozorište može da inicira promene. Zato je važno da se kaže DA pozorištu. Neka svako od nas bude taj pojedinac. Neka svako od nas kaže “DA” pozorištu.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA