OD KRITIKE DO DIJALEKTIKE U CILJU RAZVOJA DEMOKRATIJE

“ Kritika je je utvrđivanje i razlikovanje onoga što je dobro ili vredno od onoga što je rđavo ili slabo. Dijalektika pojave razmatra u večnom kretanju i menjanju.”

Kada kažemo dijalektika u pozorištu prva asocijacija je Bertold Breht. Isto važi ako bi rekli i politika u pozorištu. Njemu zapravo dugujemo te pojmpve koji su se odomaćili u teatru. U istoriji pozorišta nosioci dijalektike u pozorištu su nesumnjivo Henrik Ibzen i Bertold Breht, i pored toga što između njih postoji veliki vremenski razmak. Ibzen kao onaj ko je temelje postavio, Breht kao onaj ko je na tom temlju kuću sazidao.

Dijalektike u pozorištu ne bi bilo da nije pre toga razvijeno tzv. “kritičko pozorište” koje je vezano za Ibzena. Njegove predstave “Nora”, “Aveti” i “Narodni neprijatelj” predstavljaju tri kamena temeljca na kojima počiva kritičko pozorište. Tako npr. predstava “Nora” (Lutkina kuća) je izazvala u društvu neviđenu eksploziju koja je u temelju poljuljala tadašnje stubove društva. Tom predstavom Ibzen je pozdravljen kao revolucionar koji se bori za intelektualnu slobodu. U “Avetima” Ibzen čak ide korak dalje i govori u metafori o zlodelima počinjenim u prošlosti koja mogu život učiniti skoro nemogućim za one koji su zlodela preživeli. Potencira se značaj jasnog i izražajnog suočavanja sa svim zlodelima prošlosti jer, se na taj način može pružiti određena sadisfakcija žrtvama. Zdravo društvo od tog suočavanja ne sme da beži. Nije ni čudo što je kritika taj dramski tekst smatrala subverzivnim, kadrim da uruši temelje društva. Mnogi su skloni reći da pojava kritičkog pozorišta predstavlja buđenje svesti društva u doba kada ono nastaje. Cilj takvog pozorišta je ostao nepromenjen sve do danas, a to je kritika svega onoga što jedno društvo sprečava da se razvija na principima slobode pojedinca. Ibzen je verovao u veliku moć pozorišta. Poznata je njegova izjava u kojoj je istakao da će njegovi dramski tekstovi nakon njegove smrti biti suvišni jer će sve anomalije i svi strahovi koji sprečavaju razvoj društva biti iskorenjeni. Ibzen je umro 1906. godine.
Breht je dve decenije nakon smrti Ibzena počeo da piše “pièces instructives”. Bili su to komadi sa poukom. Ti komadi su u osnovi imali jednu vrstu političke poruke koja kaže da je politički pogrešno poistovećivanje gledaoca i glumca tj. da kod gledaoca mora da postoji racionalan pristup u rasuđivanju onoga što vidi. Upravo na tom postulatu se po Brhetu bazira dijalektika u pozorištu. Zadatak dijalektike je da otkriva skrivene istine u društvu, da ih oštro kritikuje i da ih neizostavno menja.

Dok nas Ibzen uči hrabrosti, kroz psihološko poniranje u likove, gde se od gledalaca traži  da razmišljaju o nužnosti poistovećivanja sa hrabrim likovima u cilju suprotstavljanja centrima moći, Breht ukida tu vrstu poistovećenosti već insistira na logici “laži”, logici snage kapitala na kojem se bazira savremeno društvo. Po Brehtu to se skriva od očiju javnosti i zbog toga ono mora biti otkriveno i izneto u javnost. Pojedinac po Brehtu treba da bude oslobođen od pozorišne iluzije, ako se oslobodi te iluzije oslobodiće se i od društvene. Breht je smatrao da klasični pozorišni pristupi društvenu iluziju ne mogu razbiti, pa samim tim da su za jedno društvo štetni.

U cilju približavanja ideje racionalnog pristupa gledaoca Breht u pozorištu razvija efekat začudnosti ili efekat otuđenja. U pozorišnoj teoriji ovaj efekat je poznat kao “fau-efekt”. Interesantno je da je prvi “fau-efekt” primenjen kod Ibzena u komadu “Per Gint”, radi se o delu koje je Ibzen napisao nakon što je napisao poetsku dramu Brand. U petom činu tog komada nakon što Per doživi brodolom on kaže “ Ja neću da umerm! Hoću na kopno”. Nepoznati putnik mu odgovara “Što se toga tiče, možete biti mirni, ne umire se usred petog čina!”. Najbolji primer kako Braht gleda na “njegovo pozorište” se može videti na primeru njegove “Ulične scene”…”jedan očevidac pokazuje grupi ljudi kako je došlo do saobraćajnog udesa. Oni koji stoje naokolo možda nisu primetili šta se dogodilo, ili jednostavno mogu da se slažu sa njim, mogu “da stvari vide drugačije”; poenta je u tome da demonstrator tako odglumi ponašanje vozača i žrtve, ili oboje, da oni koji stoje sa strane mogu da oforme svoje mišljenje o tom saobraćajnom udesu.” Znači, po Brehtu gledalac ne sme da gubi sopstveno ja dok gleda predstavu.

Breht smatra da je razbijanje pozorišne iluzije put ka razbijanju društvene iluzije. Breht duboko veruje u svoju teoriju o razbijanju društvene iluzije te na jednom mestu kaže "Nemojte misliti da ono što dve hiljade godina nije uspelo neće uspeti nikada."

Ibzen i Breht su dramski pisci koji su, uslovno rečeno predodređeni jedan drugom. Ibzen se protiv sadržaja društva bori njegovom formom. S druge strane Breht stvara formu koja se bazira na radikalnoj promeni društvenih odnosa. Po Brehtu ta forma ima snagu da razori sadržaj društva. Ali isto tako Brehtu je potreban Ibzen kako bi ga opomenuo koliko je opasno biti do slepila odan partiji, koiliko je opasno biti većina koja se vodi jednoglasijem. Pojedinac ne sme imati poslušno, podaničko poverenje u zadatke i funkciju partije, jer ti elementi svojom snagom uništavaju ljudski mozak, pretvaraju ga u jednu poslušnu bezbojnu masu. Kada govorimo o Bertoldu Brehtu postoji jedan paradkos koji je vezan za tog pisca. Breht je stekao divljenje i poštovanje onih koje je najviše kritikovao, ali nije uspeo da pridobije poverenje onih za koje je govorio da piše. Braht kao da nije shvatio da publika nije zavrbovana onim što gleda, da ona zna šta gleda i da u tom gledanju ona ne gubi svoje ja. Treba reći da se Breht u radu na dijalektici u pozorištu nikada nije oslobodio od uticaja politike.

U čemu se ogleda doprinos dijalektike u pozorištu u razvoju demokratskog društva? Ogleda se u tome što demokratija nije čin, koji kada je postignut na njenom razvoju ne treba više raditi. Naprotiv, demokratija je proces koji se stalno proverava. Proverava se kritičkim odnosom prema društvu, prema društvenim pojavama. Takvim odnosom sve ono što demokratiju u jednom društvu čini neisitinskom, što daje privid demokratije, treba da bude promenjeno. Demokratija je, jezikom dijalektike, večno kretanje i menjanje.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI