DMITRIJ KARAMAZOV, PONIŽENI ČOVEK

Postoje prozna dela u koje čovek može biti zaljubljen. Dela kojima se rado varća. Neki čudan magnetizam iz takvih dela zrači i čoveku ne da mira, već ga tera da iznova traga za nečim novim, nečim višim. Jedno od takvih dela, bar kada sam ja u pitanju, je roman “Braća Karamazovi”. Koliko god da sam se vraćao tom romanu uvek mi se činilo mi da ima nešto novo, nešto što ranije nisam primetio, nešto što mi ponovo okupira zaum. Svako druženje sa braćom Karamazov se završava mojom mukom razgovora sa samim sobom. Kao proizvod te muke nastaju i beleške. Ovu belešku delim sa vama, sa verom da u njoj nema nikakve koristi za vas, i sa nadom da mi nećete zameriti što mimo razuma muku razgovora podelih sa vama.

Mnogima koji su čitali roman “Braća Karamazovi” najmlađi Karamazov, Aljoša bio je i ostao lik o kojem vredi govoriti. Drugi pak smatraju da je Ivan Karamazov lik čiji pogledi i životna filozovija koja kaže “sve je dozvoljeno” zavređuje pažnju i divljenje. Treći, među koje i ja spadam,  koji su čini mi se najmanje brojni smatraju da je najstariji od braće Karamazov, Dmitrij lik kod kojeg se najdublje i najtragičnije prelamaju životna pitanja i čovekova rastakanja pa stoga da je to lik koji teško da može koga ostaviti ravnodušnim.
Mnogo pitanja se otvara kada govorimo o liku Dmitrija Karamazovu. Da li je Dmitrij Karamazov samo prostak u oficirskom činu koji pije votku i živi u razvratu? Da li je to čovek kojem su sram, razvrat i surovost ime, očinstvo i prezime? Da li je najstariji Karamazov sladostrastnik koji u sebi nema časti? Da li je on bogohulnik koji je pod naletom niskosti i podlosti razapeo Hrista? Da li je stid nešto što je tako daleko od tog čoveka? Da li su kod tog čovek sram i sramota izjednačeni sa svetlošću i radošću? Strašno mnogo tajni krije se iza lika Dmitrija Karamazova. Višeslojnost lika je više nego evidentna. Šta god mislili, i kako god mislili ni na jedno postavljeno pitanje odgovor nije jednostavan i prost. 

Traganje za odgovorima na postavljena pitanja nije samo odgonetanje složenosti lika najstarijeg od braće Karamazov, već ono predstavlja, sasvim izvesno, traženje obrisa našeg lika u životnom ogledalu, predstavlja samospoznaju. To traganje se može pretvoriti u hodanje po stazi koja je posuta trnjem. Ako bude tako onda svakom ko krene tim putem ne treba da bude žao jer kao što je rekao Dostojevski “Čovek je jedna velika tajna i zagonetka, ako ceo život provedeš u njegovom odgonetanju nemoj reći da si uzalud živeo”.

Da u Dmitriju Karamazovu postoji iskra “živog života” možda najbolje svedoči scena u manastiru kada je starac Zosima kleknuo pred Dmitrijem i poklonio mu se. Nije to čestita starina, koja predstavlja “duševnu čistotu”, uradila ni pred Aljošom, ni pred Ivanom već pred Dmitrijem. Zašto? Zato što je čista duša prepoznala da u Dmitriju Karamazovu postoji vera koja je spremna da poljubi porub odeće u koju se obukao njegov Bog. Dmitrij Karamazov se ne odriče Boga ni kada ide đavoljim tragom, već priziva svevišnjeg da mu pomogne da oseti radost bez koje, kako sam kaže “svet ne bi mogao da postoji”. Duboka rastakanja muče ovog junaka. Dmitrij Karamazov je duboko svestan svojih postupaka, on nije nikakav mistik. U osnovi on je duboko poniženi čovek kojeg su talasi izbalcili na nemirne obale. Ta nemirna obavla, nije ništa drugo do život; prevedeno “karamazovština”, koja je pretovrila Dmitrija Karamazova u pustinjaka koji u divljem svetu juri kroz život pustoš čineći. Ostavljen i zaboravljen Dmitrij Karamazov postaje žrtvenik na krvavom oltaru  harma koji ne svedoči o poštovanju Boga, pa samim tim ni čoveka. To je osećaj duboke čovekove poniženosti. U držanju i ponašanju Dmitrija Karamazova duboko se oseća odsustvo majke u periodu njegovog odrastanja. On duboko veruje da baš zbog toga što nju nije imao pored sebe nije siguran da li svojim postupcima ide u sram i sramotu ili svetlost i radost. Ostavljen ocu i njegovoj “karamazovštini” Dmitrij je bio prepušten surovoj sudbini koja ga je, skoro uvek, gurala u najdublji sram razvrata. Dmitrij Karamazov se bori. Bori se sam sa sobom, sa svojim mislima, postupcima, željama. Njegova dobrota i “duševna iskra” buni se protiv njegovih postupaka. Negoduje, poziva na uzbunu. To su ti strašni lomovi koji prate ovaj, u osnovi tragičan lik.

Koliko su ti lomovi u Dmitriju Karamazovu veliki i duboki, možda najbolje svedoči njegov odnos prema Katarini Ivanovnoj, ženi koju u isto vreme i mrzi i bezumno voli. Mržnja i bezumna ljubav u isto vreme izranjaju  iz osobina koje u sebi nosi Katarina Ivanovna. Ona je spremna da se žrtvuje, dušom i telom, za svoga oca pokazjući na taj način svu lepotu ljubavi koju jedan čovek može gajiti prema drugom čoveku. Ona je bila spremna da bude obeležena za sve vremena od strane jednog podlaca i stenice za spas duše nečije. Plemenitost i veličina su bili kameni sukobljavanja mržlje i ljubavi prema Katarini Ivanovnoj od strane Dmitrija Karamazova. To je ono što najstariji od braće Karamazov nije imao. Razumeo je, ali nije imao. Sve to je izazivalo kod najstarijeg Karamazova osećaj poštovanja i divljenja prema toj ženi. Ona je bila ideal kojeg je bio nedostojan. To žrtvovanje nije bilo vidljivo samo spram oca već i kasnije spram Dmitrija Karamazova, uz želju da ga spase od njega samog. U toj borbi Dmitrije Karamazov uspeva, ipak, da svoju dušu sačuva ali ne bez posledica. Osećaj krivice, stida i srama pred svetom i Katarinom Ivanovnom, poštovanje i divljenje prema toj ženi, pomešano sa mržnjom i ljubavlju prema njoj manifestovalo se kod Dmitrija Karamazova jednom vrstom ludila.

Dmitrij Karamazov spoznaje da je unutrašnja lepota jedna “strašna i užasna stvar”. Ta lepota se ne može definisati, ona se oseća. Baš zbog te neuhvatljivosti, koja u isto vreme miri mnoge protivurečnosti u čoveku, “lepota se ne da opisati”. Do lepote se dolazi večitom i besomučnom borbom između dobra i zla, između, kako kaže Dmitrij “Madone i Sotone”. Jedno drugo potire, jedno sa drugim ne može da ide. Verovati u Madonu znači verovati u spasenje. Toga je svestan i Dmitrij Karamazov, pa tako na jednom mestu kaže “A osim toga ne mogu da podnesem što neki čovek sa idealima Sotone, ne odriče se ni ideala Madone. To je ta širina čoveka koja buni i plaši Dmitrija Karamazova.  

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI