Постови

Приказују се постови за 2010

WHY?

Слика
У смирај дана, уморан од њега, упутио сам се у лагану шетњу на Калемегдан. Договорио сам се са једним мојим познаником, иначе позоришним редитељем да се предвече видимо „Код Руског цара“ на чашицу разговора. Припремајући се за виђење са мени драгим познаником, одлучио сам да шетњом прекратим време. Ходао сам сасвим опуштено са осећањем неке чудне среће и задовољства. Боже, колико има истине у Андрићевој мисли: " Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још је чудније: како често нам баш то мало недостаје." Није било пуно људи у тој оази у центру града. Ту и тамо, који пролазник. Прија ми самоћа. Лепо је све уређено. Трава покошена. Скоро су је покосили јер се мирис свеже покошене траве осећао у ваздуху. Киша која је данас пре подне падала, некако, као да је ваздух прочистила. Дишем пуним плућима.  Док сам се спуштао ка павиљону Цвијете Зузорић приметио сам с десне стране тројицу младића. Ништа посебно a ли, ти младићи су стајали, правилно распоређени у облику

VRAĆANJE KRLEŽI

Слика
Završio sam ponovno čitanje Krležinog dramskog teksta „Gospoda Glembajevi“. Namerno sam uzeo iznova da pročitam taj tekst zato što ga smtaram njegovim najboljim dramskim tekstom. Siguran sam da ima onih koji bi mi na ovoj konstataciji zamerili, ne bi se sa njom složili, i to je sasvim normalno. Pluralizam mišljenja je potreban ako ni zbog čega drugog, ono radi provere sopstvenih saznanja i otvaranja novih vidika koji nikada nisu konačni. Međutim, nije taj tekst bio povod da se latim moje beležnice, mada bi se i o njemu moglo mnogo toga interesantnog zapisati, već je on jedne sasvim druge prirode. Prirode koja zadire u moja sećanja na neka davna vremena. Sećanja kad sam sebi dozvolio, usled mladalačkog neiskustva i lakomislenosti, takav luksuz da izgovorim reč nikad. Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kako to strašno sada zvuči, dok sam pohađao srednju školu jedna od obaveznih lektira iz srpskohrvatskog jezika i književnosti je bila zbirka pripovedaka Miroslava Krleže pod na

SUDAR S REVIZOROM

Слика
U proleće 1836. godine sa scene se čula rečenica, više fraza: „ Ja sam vas pozvao gospodo, da bih vam saopštio neprijatnu vest – stiže nam revizor“. Revizor se pojavio i ruskom društvu priredio potpuni, nadasve uzbudljiv doživljaj i to onakakv kakav se obično „čuvstvuje“ u susretu sa velikim umetničkim delom. Novopridošli „Revizor“ je mimo, do tada, ustrojenih pravila iskočio iz svih pozorišnih očekivanja i navika. Publika se susrela sa nečim sasvim novim i neočekivanim. Kako je proteko susret gledalaca i „Revizora“ može se samo naslućivati ali, ono što je interesantno je to da su sami glumci bili u nedoumici. Panaeva, ćerka poznatog i priznatog glumca, Aleksandrovskog pozorišta, Brjanskog piše: “Svi glumci koji su učestvovali u predstavi su se izgubili, osećali su da su tipovi koje je uveo Gogolj u predstavu, novi za njih i da se ta predstava ne sme izvoditi na onaj način na koji su oni navikli da na sceni igraju svoje uloge, na ruski način sa francuski prevedenim vodviljima“. A

НЕПОЗНАТО О ПОЗНАТОМ

Слика
О смрти Николаја Васиљевича Гогоља мање-више све се зна. Познато је да је овај велики светски писац у тридесетој години свог живота оболео од маларије и да је болест изазвала оштећења на музгу писца. Чести напади проузроковани болешћу утицали су на Гогољеву неурачунљивост што је резултирало тиме да је овај писац у неким од напада уништио, спалио неколико поглавља другог тома његове поеме „Мртве душе“. Често се може прочитати да је Гогољ био изложен „верском лудилу“ што се баш не може узети као тачно јер Гогољ није у правом смислу те речи био верски човек. Пре би се могло рећи да се радило о човеку који је гајио у себи аскетски начин живота. Гогољ је умро 1852. године. Након смрти посмртни остаци великог писца пребачени су у Русију и он је уз дужне почасти сахрањени на гробљу Даниловског манастира у Москви. Ваља напоменути да је овај манастир у својој дугој и богатој историји био седиште Руских патријарха. На том мести Гогољеве мошти су почивале пуних осамдесет година. Након велике

ЛОМАЧА

Слика
Пре неки дан био сам на путу. Ништа ново, за човека немирног духа као што сам ја путовања су сасвим нормална појава. Дакле, на том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила велику неверицу и тугу. О томе сам дуго  размишљаo.  Возећи се ка мојој, за тај дан одређеној, коначној дестинацији возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је нити мало – нити велико. На крају, уоште није битно како се то место зове. Није битно само зато што тих и таквих сцена има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу споменути. Неупоредиво ме више заинтригирао сам чин, од места чинодејствија. Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околиш, дружио се с цигаретом и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру - боље речено бацали су нешто у њу. Нашто су спаљивали. Ватр

SEĆANJE NA “RASPUĆIN”

Слика
Pre neki dan zvao me je jedan moj poznanik iz Moskve. Dugo smo razgovarali o svemu i svačemu. Kako to obično biva nismo mogli a da se u tom razgovoru ne dotaknemo prošlih, ne tako davnih, vremenima kada su nam se životni putevi ukrstili u tom gradu. Reče mi da je skoro, s nekim društvom, bio u restoranu “Raspućin”. To saznanje me nije nimalo iznenadilo ali me je vratilo u vremena kada sam šetao od starog Arbata i Crvenog trga do Male Dimitrovke i Tverskog bulevara, kada sam posećivao Park kulture i Patrijaršijski ribnjak, kada sam šetajući ogromnim spomen parkom Caricino odmarao dušu i sređivao misli.  Sva ta sećanja su u meni probudili usnulo sećanje na restoran "Raspućin. Posećivao sam ga nekoliko puta ali, jedna poseta je ostala, onako baš urezana u pamćenju. Sećam se da je bilo veoma kasno kada sam zbog pritiska nervoze krenuo u šetnju tražeći u njoj smirenje. Noć je uveliko već bila pala na Moskvu. Kada se noć spuštala na ovu metropolu tada je ona počinjala da živi je

PRVI SNEG

Слика
Sredina novembra. Rusija. Jekaterinburg. Pao je prvi sneg. Panaorama koja se jutros pružala iz mog stana bila je prelepa. Mraz je na prozorima načinio svoje šare i učinio lepši ugođaj oku. Ruska zima! Minijature od ljudi su se, poput mrava, kreteale širokom ulicom. Za danas sam bio dogovorio viđenje sa Dmitrijem Vasiljevičem Šćerskim, mladićem sa kojim sam se sasvim slučajno upoznao tokom jednog poslovnog razgovora. Radi se o veoma interesantnom čoveku koji je u sebi uspeo na pravi način da spoji školovanje i lično obrazovanje. Rusi imaju jednu poučnu i lepu poslovicu koja kaže: “Čovek se prima po odelu, a ispraća po pameti”. Upravo tako smo, nakon prvog našeg viđenja, jedan drugog ispratili. Kasniji naši susreti su bili svaki put sve sadržajniji i zanimljiviji tako da su oni na kraju bili više od druženja, a manje od prijateljstva. Dogovorili smo se da se nađemo u Kamernom teatru muzeja pisaca Urala. Interesantno je da je mesto našeg novog susreta bio njegov predlog. Ja sam to oberu

MRTVI DOM

Слика
Put me je naneo u Toboljsk, stari carski grad u Sibiru. Ovde se nađoh ne svojom voljom ali, ne ni protv nje. Prihvatio sam ponuđeno iz čiste radoznalosti i umetničkog avanturizma. Da nema tog avanturizma život bi bio monoton i dosadan. Čuo sam da u ovom gradu postoji tvrđava koja je nekada davno bila carski kazamat ( Rusi kažu ТЮРЬМА ) i da ona, na onoga koji je poseti, deluje u isto vreme i impresivno i zlosutno. Hteo sam da je vidim. Prilika se ukazala zašto je propustiti. Siguran sam da normalnom čoveku tako nešto nebi nikada palo na pamet, ali s obzirom da sam ja u pitanju sve je moguće. Zapravo hteo sam da sprovedem jedan eksperiment. Lucidno s moje strane, nema šta.  Skoro sam završio čitanje romana „Zapisi iz mrtvog doma“ i biće da su me razmišljanja o tom romanu odvela na put koji malo ko može da razume. Može li ambijent pomoći da se bolje razumeju Aleksandr Petrovič Gorjančikov, Akim Akimič, Gazin, Sirotkin, Dutov, Orlov, Nurra, Alej, Isaj Fomič.... Svi oni koji se se na

Драга Аграфена Александровна!

Слика
Пишем Вам овом писмо са сазнањем да га нећете никада добити. Оно неће никада бити послато Вама. Ово писмо је исповест једног човека о његовој немоћи и заточеништву, о његовој неспремности да прихвати оно што му се оберучке понудило. Док исписујем ове редове знам да према мени осећате дубоки презир и бес. Презир јер сам искористио Вашу љубав, Ваша осећања, Ваше тело а бес зато што сам отишао без поздрава без иједне изговорени речи попут лопова који се крадомице ушуњао у Ваш живот украо емоције и без трага нестао. Све што бих Вам сада рекао Вама ће звучати као једна велика лаж, као невешти покушај правдања због свега што учиних спрам Вас. Верујете драга Аграфена Александровна, драго „малено моје“ само ће Вам звучати јер се иза свега тога крије искрено покајање учињеним. Покајање човека који је био и остао заробљен у мрежи сопствених слабости, сопстевног проклетства. Често ми у мислима „малено моје“ долазите у посету. Често! Сећам се сваког тренутка којег сам провео са Вама. Најси

NESREĆNA LJUBAV MLADOG SLIKARA

Слика
Danima pokušavam da pronađem jedan zapis koji sam sačinio boraveći u Rusiji, prilikom moje posete gradu Jaroslavlju. Prevrnuo sam sve moje beleške, prevrnuo svaki kutak za koji sam mislio da može biti mesto gde zapis može biti pohranjen i, ne nađoh ga. Nikako ne volim kad mi se zapisi zagube. Nikako! U takvim slučajevima mi se javlja osećaj da je jedan deo moje prošlosti izgubljen, nestao. Sećam se da sam ono što sam tada čuo zabeležio na karo papiru, u jednoj gostinici, sedeći u društvu sa nekolicinom mojih, tadašnjih, domaćina koji su mi celu priču i ispričali. Pošto originalnog zapisa nema ovu ću belešku sačiniti onako po sećanju, ili bolje rečeno sačiniti na osnovu onoga što je ostalo od sećanja... Priča je bila vrlo interesantna, onako prava ruska – melodramatična primerena slovenskoj melanholiji, o jednom mladom umetniku, slikaru koji je zarad ljubavi sve izgubio i na kraju ostao bez igde ičega. Rasprodao je sve što je imao. Prodao je svoju malu kuću u kojoj je živeo, prodao

ЧЕРГА

Слика
Пре неког времена поново сам узео да погледам филм „Скупљачи перја“. Овом филму се увек радо враћам, не знам зашто али се враћам. Волим овај филм јер у мени буди нека чудна осећања меланхолије и стамене туге. Након што сам филм одгледао сетио сам се једне епизоде из свог живота... Шетајући својим родним местом пут ме је одвео на речни насип. Ми би овде рекли долма. Био је леп пролећни дан. У шетњу сам отишао сам, друштво ми није било потребно. Зелена боја тек олисталог дрвећа и пробуђене траве деловали су умирујуће. Ходајући насипом дошао сам до једног места са којег се пружа прелепа панорама места у којем сам провео најлепше године свог живота. Године дечаштва и наивне младости. Застао сам на том месту и пустио поглед ка крововима кућа који су се у даљини видели. Све је било као и пре. Заправо, скоро све...Нешто је ипак недостајало. Недостајала је черга која се баш са тог места где сам стајао, најбоље видела. Нема је. На том месту се седа налази једна зараван без икаквог обележија.

ПЕЧОРИН – ХЕРОЈ НАШЕГ ДОБА

Узео сам да прочитам Љермонтовљев роман „Херој нашег доба“. Оно што се на први поглед намеће кад завршите читање овог романа јесте запажање о пуној, богатој колоритности приче. Постојање те и такве колоритности у роману не треба да чуди имајући у виду историју која је предходила писању самог романа. Михаил Јурјевич Љеромонтов је почео 1836. године да размишља о томе да напише роман о петербуршком виоком друштву. Почео је да пише дело имајући у виду концепт заснован на амбијенту који га је окруживао. Међутим, 1837. године због написане песме „Смрт песника“ посвећене Пушкину – Љермонтов је протеран на Кавказ, територију царске Русије која је увек био немирана, ратом оптерећена и у којој боравак никада није био нимало пријатан, а понајмање сигуран. По доласку у место прогонства Љермонтов је боравио у Пјатигорску, Кисловодску, јахао у првим борбеним линијама па се тако десило да скоро није погинуо у козачком селу Таман. Све то је утицало на Љермонтова да прекине започето писање новог дел

SATIRIČNO PSEĆE SRCE

Слика
Kompletna priča koju je Bulgakov ispričao u svom delu “Pseće srce” odnosi se na samu ideju Ruske revolucije, “probuditi” društvenu svest proletarijata. Šarikov, glavni junak u ovom delu, predstavlja alegorijsku sliku ruskog lumpen proletrijata, koji neočekivano dobija veliki broj prava i sloboda, ali koji veoma brzo otkriva lični interes u tim pravima i slobodi. Koristeći dobijeno, a ponešen ličnim interesima predstavnik tog staleža, Šarikov, kreće ka penjanju na društvenoj lestvici koristeći instrumente izdaje i uništavanja protiv onih koji su mu ta prava dali, protiv svih onih koji mu smetaju u tom napredovanju, isto onako kao što pas lutalica ubija druge životinje koje mu se nađu na putu. Cela priča ovog dela izgleda veštačka, bez spoljne intervencije pa je stoga sudbina osnivača Šarikova neminovna. Prosto se nameće razmišljanje da je ovo Bulgakovljevo delo uvod, ili bolje rečeno predviđanje masovnih represalija koje su u sovjetskoj Rusiji usledile tridesetih godina prošlog vek

„ПСЕЋИ ВАЛЦЕР“

У сваком, иоле бољем циркусу једна од најатрактивнијих тачака јесте дресура паса. Гледаоци тада са уживањем гледају дресера који тера псе да играју, да плешу. Уз музику и награду, коју дресер држи у руци у виду укусног залогаја, пси плешу свој псећи валцер. Обавезно након те тачке публиком се проломи громки аплауз праћен смехом и радосним покличима...У богатој и непресушној музичкој баштини постоји једна дечија класична композиција која се свири са два прста. Композиција се зове „Псећи валцер“. Деца која крену на часове клавира радо свирају ту композицију јер је мелодија те музике веома пријемчива за уши, просто вам мами осмех на лицу. Поносни родитељи често своју децу терају да деца своје музичко знање пред другим људима демонстрирају управо свирајући ту мелодију...Леонид Андрејев је давне 1916. године написао драму у четири чина, која у поднаслову гласи поема усамљености, и дао јој име „Псећи валцер“. За разлику од циркуске тачке „Псећег валцера“ као и дечије истоимене композиције, А

НИКАД ПОСЛАТО ПИСМО

Уважени Иване Семјоновичу! Ово писмо Вам пише неко кога Ви не познајете. Сасвим сам сигуран да ме неће никада ни упознати јер је то немогуће. На крају то и није толико важно јер моја маленкост у мору људских судина је потпуно безвредна. Оно што је неупоредиво важније је то да сам ја имао прилику Вас да упознам. Да, добро сте ме разумели; Ја сам Вас упознао Иване Семјоновичу. Нисте ме ни приметили кад сам Вам први пут пришао. А и како би ме приметили кад сте Ви човек коме су многи прилазили и коме ће још многи прилазити. Сигурно се питате кад је то било и ја нећу од Вас то крити. Нема разлога да тај сусрет кријем. Ако бих га крио онда би то значило да га се стидим. А то није истина, напротив. Наш први сусрет је био, веровали или не, у мом стану. Дошли сте сасвим случајно захваљујући једном човеку који је покушавао да одгонетне енигму, у коју сте и сами били уплетени а која је била повезана са односом између талената и обожавалаца. Сложићете се да је у питању несвакидашњи разлог. Драг

О ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ...

Слика
Јутрос рано сам завршио поновно читање романа „Злочин и казна“ ( „Преступление и наказание“ ). С обзиром да је данас нерадни дан могао сам себи тако нешто приуштити, без бојазни да ће се то ноћно дружење с књигом лоше одразити на моје ангажовање на послу. Леп, и не тако топао летњи дан измамио ме је да одем у шетњу. Отишао сам у „Царицино“ по мени једно од најлепших излетишта у овом многомилионском граду. Размишњао сам о роману. Попут импресиониста који су ловили светлост, ја сам у тој шетњи ловио и бележио своје мисли о прочитаном, које су попут лептира неmirno летеле... Фјодор Михајлович Достојевски је, бар по мени, један од највећих мајстора психолошког романа, не само на руском језику, већ и у размерама светске књижевности. У свом друштвено-филозофскoм, психолошком роману „Злочин и казна" Достојевски обрађује различите филозофске теорије, пореди идеале, вредности живота. Родион Романович Раскољников - протагониста романа је бивши студент, приморан да напусти студије због

„UČITELJU, POKRIJ ME TVOJOM TUČANOM KABANICOM“

Слика
Uzeo sam da pročitam Bulgakovljevu „Belu gardu“. S obzirom da su poslednjih dana noći nesnosno tople i da zbog te ponoćne vrućine san teško pada na oči, imao sam dosta vremena za čitanje. Knjigu sam uzimao u ruke onda kada su svi oko mene polegali i utonuli u duboki san. Dok sam čitao „Belu gardu“ u pamet mi dođoše misli koje nisu ama baš ničim direktnim bile izazvane, ili bar ja tako mislim. Podsvest je čudo! Setio sam se moje posete Novodevičkom groblju u Moskvi i obilaska groba ovog sjajnog, čini mi se nikada do kraja shvaćenog pisca. Setio sam se posete i mog čuđenja nadgrobnim spomenikom koji je stajao na njegovom grobu. S obzirom da je radoznalost u isto vreme i lepa, ali i opasna čovekova potreba koja čoveka uvek i na svakom mestu prati, tako sam i ja kao neko ko je po svom umetničkom nagonu rusofil, nakon posete groblju krenuo u potragu za odgonetanjem onoga što videh i što me je zbunilo...Tražih, tražih i nešto pronađoh...Biće da je to ono podsvesno koje se javilo dok sa

ZLATNO TELE NEŠEG DOBA

Skoro sam na televiziji imao priliku da pogledam filmski serijal “Zlatno tele“. Ponovo ga repriziraju i ponovo ga gledam Radi se o ekranizaciji satiričnog romana, kojeg sam pročitao mnogo ranije, o čemu ću nešto reći na kraju ove moje beleške, pod istim nazivom, kojeg su tridesetih godina prošlog veka napisali sovjetski pisci Iljf i Petrov. Ono što je interesantno za ovaj roman je to da su pisici uspeli da, u vremenu kad je roman nastao, prevare strogu sovjetsku cenzuru pa je tako ovaj roman ugledao svetlo dana još u vremenu Staljinove vladavine. Dok sam gledao filmski serijal, a ranije u čitanju, smejao sam se spoju satire i komike. Ali, taj smeh je bio i ostao obojen gorčinom. Roman kritički govori, kroz jak satirični jezik o sovjetskoj vlasti, sovjetskim reformama o jednom sistemu koji je kada je ustoličen za nekoga bio sloboda a za nekoga ropstvo. U tom sistemu gde je ideološka forma bitnija od životne sadržine ne čudi postojanje svakondevice u kojoj prevarant hoće da prevari prev

SVE JE ISTO A OPET...

Sedim, ćutim i slušam... Šema, Jizrael, Adonaj elohenu, Adonaj ehad... Baruhšem kevou malhuta leolam vaed, ve avta et Adonaj, eloeha behol leaveha ufhol Nafšeha, ufhol neodeha... Domine, Deus salutis meae, In die clamavi et nocte coram te. Elongasti a me amicum et proximum, Et notos meos a miseria. Бисмилахир – Рахманир – Рахим! Алах ил Алах! Алаху акбар! Отче наш иже јеси на небесјех, Да свјатитсја имја твоје, да приидет царствије твоје, да будет воља твоја на земљи јакоже на небу; хљеб наш насуштниј дажд нам днес, и остави нам долги нашја јакоже и ми остављајем должником нашим... Sedim slušam i čudim se. Sve je isto, a opet kao da neki ludi vetrovi mute razum. Zagledani u svete knjige ne čujemo glas srca svog. Ne verujemo glasu srca svog. A svete knjige su iste. Isto govore, isto nam kažu...Ništa gore od verovanja u neverje. Teško nama, teško nama i opet teško nama.

SMRT I PLES

Posle nekoliko pokušaja započinjanja ali ne i završetka čitanja Strinbergovog “Mrtvačkog plesa” uspeo sam da sebe dovedem u takvo psihičko stanje da čitanje mogu i okončati. I…Drago mi je zbog toga…Čovek se, ipak, mora pripremiti za čitanje s interesovanjem…Moram priznati da odavno nisam bio impresioniran nekim klasičnim dramskim delom, a da ne potiče sa ruskog govornog područja, kao što mi se to dogodilo nakon čitanja ovog dela. Iako je ovo delo u osnovi naturalističko, primetna je velika alegorija zbog čega mi se u toku čitanja desilo da imam osećaj da u stvari čitam delo koje naginje ka dramskom simbolizmu. Nije mi to smetalo. Naprotiv, čitanje mi je učinilo prijatnijim. Davalo mi je vremena da u toku čitanja predahnem ali, isto tako i da ostanem u sferi naturalističkog. Sama fabula dela je dosta jednostavna, odnos između muškarca i žene, ali ono što je veoma interesantno, bar meni, je to da je Strinberg u stvari kroz prizmu tog odnosa dao jedanu izuzetno snažnu, do temelja uzdrma

MAGILA

Juče sam sasvim neplanirano, poslom, doputo vao u Sankt Peterburg. Na dva dana sam došao. Posao je obiman, rok kratak kasno predočen. Ništa gore. Odličan recept za dobijanje stresa...Nemam puno vremena za sebe. Žalosno je, ali istinito da ne mogu otići ni u jedno ovdašnje pozorište. To dođe kao neka kazna za neki zločin. Ali, što ne mogu otići u pozorište, već što ne mogu napraviti ni progulku po ovom prelepom gradu. Voze me autom s jednog na drugo mesto kao mečku po vašaru. Uspevam da ukradem deo lepote bivšeg carskog grada, onako kradomice kroz prozore automobila. Sreća je što su dani dugi...Strašno...To prokleto vreme...U smiraj drugog dana a uoči našeg povratka nazad za Moskvu, uspevam da ukradem, teškom mukom, deo vremena i da odem do Aleksandro-Nevske Lavre do Tihonovskog kladbišća. Neko bi mogao pomisliti da sam taj deo ukradenog vremena mogao bolje iskoristiti od posete groblju ali, za mene kao strasnog ljubitelja ruske književnosti ta poseta ima poseban značaj. Zapravo za me