Постови

Приказују се постови за новембар, 2010

ЛОМАЧА

Слика
Пре неки дан био сам на путу. Ништа ново, за човека немирног духа као што сам ја путовања су сасвим нормална појава. Дакле, на том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила велику неверицу и тугу. О томе сам дуго  размишљаo. Возећи се ка мојој, за тај дан одређеној, коначној дестинацији возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је нити мало – нити велико. На крају, уоште није битно како се то место зове. Није битно само зато што тих и таквих сцена има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу споменути. Неупоредиво ме више заинтригирао сам чин, од места чинодејствија. Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околиш, дружио се с цигаретом и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру - боље речено бацали су нешто у њу. Нашто су спаљивали. Ватра и дим су били ви…

SEĆANJE NA “RASPUĆIN”

Слика
Pre neki dan zvao me je jedan moj poznanik iz Moskve. Dugo smo razgovarali o svemu i svačemu. Kako to obično biva nismo mogli a da se u tom razgovoru ne dotaknemo prošlih, ne tako davnih, vremenima kada su nam se životni putevi ukrstili u tom gradu. Reče mi da je skoro, s nekim društvom, bio u restoranu “Raspućin”. To saznanje me nije nimalo iznenadilo ali me je vratilo u vremena kada sam šetao od starog Arbata i Crvenog trga do Male Dimitrovke i Tverskog bulevara, kada sam posećivao Park kulture i Patrijaršijski ribnjak, kada sam šetajući ogromnim spomen parkom Caricino odmarao dušu i sređivao misli.  Sva ta sećanja su u meni probudili usnulo sećanje na restoran "Raspućin. Posećivao sam ga nekoliko puta ali, jedna poseta je ostala, onako baš urezana u pamćenju. Sećam se da je bilo veoma kasno kada sam zbog pritiska nervoze krenuo u šetnju tražeći u njoj smirenje. Noć je uveliko već bila pala na Moskvu. Kada se noć spuštala na ovu metropolu tada je ona počinjala da živi jedan sas…

PRVI SNEG

Слика
Sredina novembra. Rusija. Jekaterinburg. Pao je prvi sneg. Panaorama koja se jutros pružala iz mog stana bila je prelepa. Mraz je na prozorima načinio svoje šare i učinio lepši ugođaj oku. Ruska zima! Minijature od ljudi su se, poput mrava, kreteale širokom ulicom. Za danas sam bio dogovorio viđenje sa Dmitrijem Vasiljevičem Šćerskim, mladićem sa kojim sam se sasvim slučajno upoznao tokom jednog poslovnog razgovora. Radi se o veoma interesantnom čoveku koji je u sebi uspeo na pravi način da spoji školovanje i lično obrazovanje. Rusi imaju jednu poučnu i lepu poslovicu koja kaže: “Čovek se prima po odelu, a ispraća po pameti”. Upravo tako smo, nakon prvog našeg viđenja, jedan drugog ispratili. Kasniji naši susreti su bili svaki put sve sadržajniji i zanimljiviji tako da su oni na kraju bili više od druženja, a manje od prijateljstva. Dogovorili smo se da se nađemo u Kamernom teatru muzeja pisaca Urala. Interesantno je da je mesto našeg novog susreta bio njegov predlog. Ja sam to oberuč…

MRTVI DOM

Слика
Put me je naneo u Toboljsk, stari carski grad u Sibiru. Ovde se nađoh ne svojom voljom ali, ne ni protv nje. Prihvatio sam ponuđeno iz čiste radoznalosti i umetničkog avanturizma. Da nema tog avanturizma život bi bio monoton i dosadan. Čuo sam da u ovom gradu postoji tvrđava koja je nekada davno bila carski kazamat ( Rusi kažu ТЮРЬМА ) i da ona, na onoga koji je poseti, deluje u isto vreme i impresivno i zlosutno. Hteo sam da je vidim. Prilika se ukazala zašto je propustiti. Siguran sam da normalnom čoveku tako nešto nebi nikada palo na pamet, ali s obzirom da sam ja u pitanju sve je moguće. Zapravo hteo sam da sprovedem jedan eksperiment. Lucidno s moje strane, nema šta. 
Skoro sam završio čitanje romana „Zapisi iz mrtvog doma“ i biće da su me razmišljanja o tom romanu odvela na put koji malo ko može da razume. Može li ambijent pomoći da se bolje razumeju Aleksandr Petrovič Gorjančikov, Akim Akimič, Gazin, Sirotkin, Dutov, Orlov, Nurra, Alej, Isaj Fomič.... Svi oni koji se se našli u…

Драга Аграфена Александровна!

Слика
Пишем Вам овом писмо са сазнањем да га нећете никада добити. Оно неће никада бити послато Вама. Ово писмо је исповест једног човека о његовој немоћи и заточеништву, о његовој неспремности да прихвати оно што му се оберучке понудило. Док исписујем ове редове знам да према мени осећате дубоки презир и бес. Презир јер сам искористио Вашу љубав, Ваша осећања, Ваше тело а бес зато што сам отишао без поздрава без иједне изговорени речи попут лопова који се крадомице ушуњао у Ваш живот украо емоције и без трага нестао. Све што бих Вам сада рекао Вама ће звучати као једна велика лаж, као невешти покушај правдања због свега што учиних спрам Вас. Верујете драга Аграфена Александровна, драго „малено моје“ само ће Вам звучати јер се иза свега тога крије искрено покајање учињеним. Покајање човека који је био и остао заробљен у мрежи сопствених слабости, сопстевног проклетства. Често ми у мислима „малено моје“ долазите у посету. Често! Сећам се сваког тренутка којег сам провео са Вама. Најситнијих …

NESREĆNA LJUBAV MLADOG SLIKARA

Слика
Danima pokušavam da pronađem jedan zapis koji sam sačinio boraveći u Rusiji, prilikom moje posete gradu Jaroslavlju. Prevrnuo sam sve moje beleške, prevrnuo svaki kutak za koji sam mislio da može biti mesto gde zapis može biti pohranjen i, ne nađoh ga. Nikako ne volim kad mi se zapisi zagube. Nikako! U takvim slučajevima mi se javlja osećaj da je jedan deo moje prošlosti izgubljen, nestao. Sećam se da sam ono što sam tada čuo zabeležio na karo papiru, u jednoj gostinici, sedeći u društvu sa nekolicinom mojih, tadašnjih, domaćina koji su mi celu priču i ispričali. Pošto originalnog zapisa nema ovu ću belešku sačiniti onako po sećanju, ili bolje rečeno sačiniti na osnovu onoga što je ostalo od sećanja...
Priča je bila vrlo interesantna, onako prava ruska – melodramatična primerena slovenskoj melanholiji, o jednom mladom umetniku, slikaru koji je zarad ljubavi sve izgubio i na kraju ostao bez igde ičega. Rasprodao je sve što je imao. Prodao je svoju malu kuću u kojoj je živeo, prodao je…

ЧЕРГА

Слика
Пре неког времена поново сам узео да погледам филм „Скупљачи перја“. Овом филму се увек радо враћам, не знам зашто али се враћам. Волим овај филм јер у мени буди нека чудна осећања меланхолије и стамене туге. Након што сам филм одгледао сетио сам се једне епизоде из свог живота...Шетајући својим родним местом пут ме је одвео на речни насип. Ми би овде рекли долма. Био је леп пролећни дан. У шетњу сам отишао сам, друштво ми није било потребно. Зелена боја тек олисталог дрвећа и пробуђене траве деловали су умирујуће. Ходајући насипом дошао сам до једног места са којег се пружа прелепа панорама места у којем сам провео најлепше године свог живота. Године дечаштва и наивне младости. Застао сам на том месту и пустио поглед ка крововима кућа који су се у даљини видели. Све је било као и пре. Заправо, скоро све...Нешто је ипак недостајало. Недостајала је черга која се баш са тог места где сам стајао, најбоље видела. Нема је. На том месту се седа налази једна зараван без икаквог обележија. Да…