уторак, 30. новембар 2010.

ЛОМАЧА

Пре неки дан био сам на путу. Ништа ново, за човека немирног духа као што сам ја путовања су сасвим нормална појава. Дакле, на том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила велику неверицу и тугу. О томе сам дуго  размишљаo. Возећи се ка мојој, за тај дан одређеној, коначној дестинацији возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је нити мало – нити велико. На крају, уоште није битно како се то место зове. Није битно само зато што тих и таквих сцена има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу споменути. Неупоредиво ме више заинтригирао сам чин, од места чинодејствија. Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околиш, дружио се с цигаретом и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру - боље речено бацали су нешто у њу. Нашто су спаљивали. Ватра и дим су били више него видљиви. Моја радозналост је опет ступила на сцену. Ђаво ми није дао мира па сам под притиском моје радозналости пришао сасвим близу том месту да боље видим о чему се ради. На моје велико и непријатно  изненађење та два човека су, тешко ми је да ово и напишем, спаљивали књиге. Износили су књиге из куће и бацали их на, за њих припремљену ломачу. Нисам могао да верујем да присуствујем једном таквом скарадном чину. После неколико тренутака мог немоћног ћутања, преко ниске ограде, упитах једног од двојице егзекутора шта то раде. Наметнути разговор један од присутне двојице је прихватио, док ме је други с неповерењем гледао.
„Чистимо кућу од ђубрета“ следио је одговор.
„Па зар су књиге ђубре?“ упитах ја даље.
„Шта ја знам...Тако је газда наредио. Њему те књиге не требају. Купио је ову кућу и хоће да буде све чисто. Хоће да је реновира“ одговори мој саговорник и у исто време наставио даље „А што ти мене то питаш?“.
„Ако му књиге не требају, могао их је некоме поклонити“ одговорих му ја. Не чекајући одговор наставио сам даље: „Ко је живео у тој кући?“
„Неки брачни пар. Учитељи су били. Умрли су, а деца кућу продала“ одговори вредни радник који је бришући зној са лица мало поћутао па уз осмех рече: „Тај што је купио кућу...том не требају књиге. Он зна да чита само бројеве. Он има толико пара да може и тебе и мене и све ове књиге да купи и то заједно на камару“. 
После ових речи све ми је било јасно. И ко је у питању, и какав је човек тај који је наредио прављење ломаче за писану реч. Сваки даљи разговор ми се учинио сувишним. Пре него што сам се окренуо да се вратим ка аутобусу јер је пауза била готова замолио сам мог саговорника да ми да једну књигу са тог стратишта. Са чуђењем ме је погледао, али је удовољио мом захтеву. Узео је једну нагорелу књигу са обода ватрене стихије. Прилазећи огради на коју сам био наслоњен, радник је о своје ноге ударао књигом како би ухваћени жар на књизи угасио. Дао ми је књигу у руке и рекао:
„Ти мора да си неки писац кад се толико интересујш?“.
Узео сам књигу из његових гаравих руку и одговорио му: „Не. Нисам писац, али јесам неко ко воли књиге“.
„Нека ти је са срећом“ рече, окрете се и пође назад на посао.

Држао сам књигу у руци и размишљао о томе колико је људских душа у том пламену изгорело...Мирис гарежи је био јак. Током путовања књигу сам листао. Читао сам је само онолико колико ми је угашена ватра, која ју је оштетила, дозволила. Књигу сам донео у свој стан и ставио такву, ватреним језичцима оштећену у своју библитотеку. На спашеној књизи је писало „Не тугуј бронзана стражо“ издање 1968.
Година мог рођења.

уторак, 23. новембар 2010.

SEĆANJE NA “RASPUĆIN”

Pre neki dan zvao me je jedan moj poznanik iz Moskve. Dugo smo razgovarali o svemu i svačemu. Kako to obično biva nismo mogli a da se u tom razgovoru ne dotaknemo prošlih, ne tako davnih, vremenima kada su nam se životni putevi ukrstili u tom gradu. Reče mi da je skoro, s nekim društvom, bio u restoranu “Raspućin”. To saznanje me nije nimalo iznenadilo ali me je vratilo u vremena kada sam šetao od starog Arbata i Crvenog trga do Male Dimitrovke i Tverskog bulevara, kada sam posećivao Park kulture i Patrijaršijski ribnjak, kada sam šetajući ogromnim spomen parkom Caricino odmarao dušu i sređivao misli.  Sva ta sećanja su u meni probudili usnulo sećanje na restoran "Raspućin. Posećivao sam ga nekoliko puta ali, jedna poseta je ostala, onako baš urezana u pamćenju.
Sećam se da je bilo veoma kasno kada sam zbog pritiska nervoze krenuo u šetnju tražeći u njoj smirenje. Noć je uveliko već bila pala na Moskvu. Kada se noć spuštala na ovu metropolu tada je ona počinjala da živi jedan sasvim novi život. Drugačiji! Život pun uzbuđenja i doživljaja. To veče sam proveo sam. Iznuđenu šetnju pretvorio sam u odlazak s namerom u restoran „Raspućin“ u kojem sam te večeri ispijao dobru rusku vodku i razmenjivao koketne poglede sa damama sumnjivog morala...I dan danas sam spreman da kažem da su Ruskinje izuzetno lepe žene a pri tome imaju jednu neverovatnu sposobnost,da kao malo koje, mogu muškarcu uđu pod kožu a da on to i ne oseti. Možda se toj ženskoj sposobnosti ne treba opirati?! Treba uživati i prepustiti se prstu sudbine...Muzika koja se tada čula u restoranu uopšte mi nije smeta, naprotiv čak šta više, prijala mi je. Oko mene je bilo puno ljudi...Osećao sam se kao Raspućin. Ispred mene je, pored nekoliko praznih stakančika od ispijene vodke, stajao i pregršt salveta, kao sneg bele boje. Na njima sam pisao... Papir sam bio zaboravio, imao sam samo olovku kod sebe. Zapravo, obećao sam jednom mom, mnogocenjenom poznaniku, da ću mu poslati završnu priču o moskovskim pozorištima. Trebalo je priču sročiti da ona stane u dve novinarske šlajfne...Kakva je to glupost bila!...Mučilo me kako to da uradim? Kako na jednom malom prostoru napisati svoja osećanja o moskovskim pozorištima? Kako na jednom parčetu papira napisati sve utiske viđenim, doživljenim? Kako, kad su oni poput pustinjskog peska nepresušni? Nemoguće! Ali, dao sam bio reč, a data reč obavezuje! Sve ovo me je razjedalo ali, u isto vreme davalo podstreka mojoj dremljivoj inspiraciji. Na kraju sva ta razmišljanja su, možda bila i kritika sopstvene lakomislenosti zbog onoga što sam obećao?! Svi redovi koje sam tada napisao na belim salvetama ostali su kao svedočanstvo jednog trenutka ili kao svedočanstvo jedne nemoći?...Dok sam hvatao misli oko mene se razlegao instrumental pesme “Podmoskovske večeri”. Toliko mi je bilo lepo da sam poželeo da to osećanje koje me obuzelo večno traje. Mislim da me je tada ophrvala ona, slovenska melanholija. To osećanje je lepo ali isto tako i opasno...Sećam se da mi je jedan moj poznanik, Rus, jednom prilikom, u jednom od mnogobrojnih naših razgovora, rekao „da kad počne ono besciljno tumaranje, ona jezovita odvojenost od sveta da tada ode na jedno mesto gde mu je lepo, gde se oseća prijatno, gde je svoj. Ode u pozorište“. Da, tim citatom sam  završio obećanu priču, a počeo sam je ovako…” Došlo je vreme da zaokružim, kako reče bar za mene mnogocenjeni urednik, priču koja se zove “Pozorišta Moskve”. Na početku reportaže obećao sam vam dragi čitaoci da ću vam preneti kap od onoga što se zove pozorišta Moskve. Obećao sam vam kap, a preneo sam vam samo delić te kapi…” Dalji nastavak tog članka nije više bitan. Postoji u arhivi zatvoren i pohranjen kao što su uostalom i naša sećanja pohranjena.

среда, 17. новембар 2010.

PRVI SNEG

Sredina novembra. Rusija. Jekaterinburg. Pao je prvi sneg. Panaorama koja se jutros pružala iz mog stana bila je prelepa. Mraz je na prozorima načinio svoje šare i učinio lepši ugođaj oku. Ruska zima! Minijature od ljudi su se, poput mrava, kreteale širokom ulicom. Za danas sam bio dogovorio viđenje sa Dmitrijem Vasiljevičem Šćerskim, mladićem sa kojim sam se sasvim slučajno upoznao tokom jednog poslovnog razgovora. Radi se o veoma interesantnom čoveku koji je u sebi uspeo na pravi način da spoji školovanje i lično obrazovanje. Rusi imaju jednu poučnu i lepu poslovicu koja kaže: “Čovek se prima po odelu, a ispraća po pameti”. Upravo tako smo, nakon prvog našeg viđenja, jedan drugog ispratili. Kasniji naši susreti su bili svaki put sve sadržajniji i zanimljiviji tako da su oni na kraju bili više od druženja, a manje od prijateljstva. Dogovorili smo se da se nađemo u Kamernom teatru muzeja pisaca Urala. Interesantno je da je mesto našeg novog susreta bio njegov predlog. Ja sam to oberučke prihvatio, nisam imao ništa protiv.
Nakon jutarnjeg rituala koji se sastojao u ispijanju dve velike šolje kafe, pojedenih nekoliko cigareta i obavljenih nekoliko telefonskih razgovora sa meni dragim osobama koje su daleko od mene, uputio sam se na zakazani sastanak. Iako je mesto sastanka podosta udaljeno od mog stana nije mi teško palo da se uputim ka njemu. Čak šta više prvi sneg mi je šetnju učinio još prijatnijom. Na vreme sam krenuo pa sam na vreme i stigao. Dmitrij je već bio tamo. Čekao me. Naručio sam čaj. Ruski. Crni. Dok smo ispijali topli napitak razgovarali smo o svemu i svačemu, onako opušteno-neobavezujuće. U jednom trenutku dotakli smo se Čehova. Podsvesno kroz svesno rekao bi Konstantin Sergejevič. Dmitrija ta tema nije iznenadala, naprotiv vrlo rado ju je prihvatio. Započeti razgovor smo nastavili u prirodi u parku koji se nalazi između Eparhijskog dvora i Uralskog univerziteta. Oko nas je bilo puno sveta. Rusi vole zimu…Osećao sam se isto onako kao kad je Ljevin u “Ani Karenjinoj” došao na klizalište da se vidi sa svojim poznanikom Stivom Oblonskim. Baš tako…Slika kao preslikana…U toj našoj šetnji i razgovoru bili smo meta poneke dečije grudve iza koje se krio veseo dečiji pogled željan igre. Shvatajući dečiju želju, jer sam i sam otac, i ja sam  tu i tamo grudvom otpozdravo deci, na njihovo opšte odobravanje, jer za njih je ovo pravi raj. Na kraju ja još u svom životu ne videh mirno dete i lepu babu. Da je suprotno ne bi bilo dobro…Šetnja je trajala, zimu nismo osećala. Graja oko nas. Započeti razgovor smo, s ne dugim prekidima, nekoliko puta nastavljali. Na moju opasku da u Čehovljevim delima kao što su “Galeb”, “Tri sestre”, “Višnjik”, ima dosta nerazuljivog i nejsanog Dmitrij mi je odgovorio:” Ne dragi moj, kod Čehova nema ničeg nejasnog. On je savršeno jasan. No, da bi razumeo ono o čemu on piše moraš razumeti ovaj narod, moraš razumeti senzibilitet njegom, njegova osećanja, njegove strahove, njegova nadanja. Bez te spoznaje nećeš razumeti ni Čehova….”. Dok je Dmitrij to govorio primetio sam devojku koja je lagano šetala i čitala knjigu. Hod joj je bio odmeren i ženstven. S vremena na vreme bi podigla glavu kao da je želela da vidi nešto. Prelepo izgleda…Sama je. Imala je obučen dugački crni kaput sa plišanom kragnom. Na glavi je imala kapu a oko vrata šal boje trule višnje. Lice belo, nežno prošarano rumenilom koje je izazavano mrazom. Usne…Ruke su se sakrile iza rukavica ali, pomislih i one moraju biti iste kao…Telo…Na licu joj je stajao blagi osmeh. Lagano je hodala i išla nama u susret…Dimitrij je nešto govorio ali ga ja više nisam čuo…Lepota viđenog me je zaslepela. Pomislio sam moramo se mimoići. Putevi će nam se sresti…Moja ušeprtljanost i požuda otkrivali su moj nemir. Trenutak našeg prolaza se približavao brže nego što sam i sam na to bio spreman. Dok smo se mimoilazili podigla je pogled i uperila ga poput strele ka meni. Oči – lepe, krupne crne kao zift skamenile su me…Blagi osmeh se lagano raširio po njenom lepom nežnom licu. Odejdnom toplota…Ja sam zastao i samo treptajem oka otpozdravio. Trenuci kao večnost….Njen na ternutak usporen hod, trebao je nešto da znači, ali se onda nastavio isto onako kao i pre. Odmereno i dostojanstveno… Dmitrij je u svojoj priči već podosta odmakao od mene, a ja sam ostao na mestu nemog mimohoda nemajući hrabrosti da se okrenem. Krenuo sam ka svom sabesedniku, koji se na moju zastalost koju je i sam osetio samo šeretski osmehnuo…Krenuo sam dalje sa osećajem pogleda neznanke na meni.

Kažu da kad ugledate prvi sneg valja pomisliti želju. Jutros kad sam ugledao sneg želju nisam pomislio. Ili je Bog tako hteo, ili prst sudbine? Kako god okreneš jedno kajanja čoveku u životu ne gine!

MRTVI DOM

Put me je naneo u Toboljsk, stari carski grad u Sibiru. Ovde se nađoh ne svojom voljom ali, ne ni protv nje. Prihvatio sam ponuđeno iz čiste radoznalosti i umetničkog avanturizma. Da nema tog avanturizma život bi bio monoton i dosadan. Čuo sam da u ovom gradu postoji tvrđava koja je nekada davno bila carski kazamat ( Rusi kažu ТЮРЬМА ) i da ona, na onoga koji je poseti, deluje u isto vreme i impresivno i zlosutno. Hteo sam da je vidim. Prilika se ukazala zašto je propustiti. Siguran sam da normalnom čoveku tako nešto nebi nikada palo na pamet, ali s obzirom da sam ja u pitanju sve je moguće. Zapravo hteo sam da sprovedem jedan eksperiment. Lucidno s moje strane, nema šta. 
Skoro sam završio čitanje romana „Zapisi iz mrtvog doma“ i biće da su me razmišljanja o tom romanu odvela na put koji malo ko može da razume. Može li ambijent pomoći da se bolje razumeju Aleksandr Petrovič Gorjančikov, Akim Akimič, Gazin, Sirotkin, Dutov, Orlov, Nurra, Alej, Isaj Fomič.... Svi oni koji se se našli u kazamatu? Može li čovek pomoću svoje uobrazilje postati deo te družine? Ruku na srce šašava zamisao ali za ljude nemirnog duha vrlo interesantna i intrigantna. Zbog toga sam zamolio ljubazne domaćine da me odvedu u tu tvrđavu. Blago je reći da su bili iznenađeni mojim zahtevom, na njih je moj zahtev delovao potpuno “iščašeno”. Nisam ni tražio da me razumeju već samo da mi udovolje želji. I udovolji li su. Našao sam se tamo gde sam želeo. Tražio sam da ostanem sam. Strah je počeo polagano da me obuzima, i moja uobrazilja je poprimila jasne obrise osećaja „Da, to je to“…Bože šta se iza ovih zidina može videti? Ništa! Čak ni ptice, onim delićem neba koje se otvara iznad tebe, ne proleću. I njih je strah tuda da lete. „I taj krajičak neba visoko nad zemljom, iza i ispred, dan i noć, razilaze se stražarnice, i pomislih kako će proći čitave godine, a ti ćeš sigurno isto tako proći i gledati u taj krajičak neba, ali ne onog neba nad tamnicom, već nekog drugog, dalekog, slobodnog neba.“ Knjiga koju sam sasvim slučajno dobio od jednog, isto tako nesrećnika kao ja, na putovanju za tjurmu bila je jedina moja veza sa spoljnim svetom i ja sam je grčevito stezao na svoja njedra plašeći sa da mi i taj deo mene ne uzmu. Pomislih - treba vremena da se čovek privikne na život u novoj okolini. Da treba vremena da bi se čovek saživeo, ali kako prihvatiti uvredljive pojave novog života? „ Pomiriti se sa takvim životom bilo je nemoguće, a prihvatiti ga za savršenu činjenicu odavno je bilo vreme. Sve nedorečeno koje je ostalo još u meni, potopio sam unutar sebe što sam mogao dublje. Nisam više tumarao tamnicom kao izgubljen i nisam pokazivao svoju tugu. Divlje radoznali pogledi zatvorenika se nisu više tako često zaustavljali na meni i nisu me sledili sa tako izraženom naglošću. Ja sam se takođe, očigledno, primicao njima i to me je radovalo.“…Glasovi...A onda, taj osećaj radovanja, koji je u meni probudio ogroman strah a koji me je odjednom obuzeo izazivajući u meni duboki nemir, jer u ogledalu vidite nekog drugog vama strnog, predstavljao je ujedno i kraj moje spremnosti da budem neko drugi, neko ko nije ja. Ono što je ostalo kao trajno u meni je utisak: težak, jednolik, smarajući.

Dugo posle toga razmišljao sam o onome što mi se desilo u Toboljskoj tjurmi. Prikupivši ponovo hrabrost da se suočim sa onim što se dogodilo, nađoh i opravdanje za nagli prekid svoje uobrazilje…Ne treba govoriti o pojedinostima, neka one ostanu deo nedovršene priče. Priče koja se zove....

уторак, 16. новембар 2010.

Драга Аграфена Александровна!

Пишем Вам овом писмо са сазнањем да га нећете никада добити. Оно неће никада бити послато Вама. Ово писмо је исповест једног човека о његовој немоћи и заточеништву, о његовој неспремности да прихвати оно што му се оберучке понудило. Док исписујем ове редове знам да према мени осећате дубоки презир и бес. Презир јер сам искористио Вашу љубав, Ваша осећања, Ваше тело а бес зато што сам отишао без поздрава без иједне изговорени речи попут лопова који се крадомице ушуњао у Ваш живот украо емоције и без трага нестао. Све што бих Вам сада рекао Вама ће звучати као једна велика лаж, као невешти покушај правдања због свега што учиних спрам Вас. Верујете драга Аграфена Александровна, драго „малено моје“ само ће Вам звучати јер се иза свега тога крије искрено покајање учињеним. Покајање човека који је био и остао заробљен у мрежи сопствених слабости, сопстевног проклетства.
Често ми у мислима „малено моје“ долазите у посету. Често! Сећам се сваког тренутка којег сам провео са Вама. Најситнијих детаља...Сећам се како смо кришом крали тренутке среће од животне свакодневице. Сећам се како смо страховали да ће нашу тајну љубав други открити и проказати. Сећам се наших маштања у тренуцима док смо били једно покрај другог. Сећам се Вашег осмеха и топлог погледа пуног жеље и страсти. Сећам се Ваших љутњи и прекора. Сећам се бесаних ноћи пуних нежности. Сећам се када је Ваше лице прекривала сенка забринутости. Сећам се нашег првог сусрета и немирних погледа које смо покушавали сакрити, а који су већ тада дали наслутити којим путем ће све поћи. Сећам се прве ноћи када смо били сами. Сећам се са колико смо храбрости и лудости пркосили животу. Свега тога се сећам „ малено моје“ и на та сећања, и поред времена које је протекло, није пала ни једна једина сенка заборава. Сигурно се драга Аграфена Александровна питате зашто је онда морало да буде тако...Зашто?...Проблем је у мени а не у Вама „малено моје“. Ваша љубав коју сте несебично према мени показивали ме је уплашила. Дали сте ми Ваше срце а ја нисам знао шта ћу са њим....Жеља да будем само Ваш у мени је произвела осећај спутаности. Мој немирни дух, за којег сте и сами рекли да је такав, тако што није могао поднети. Побунио се. Тражио је одступницу. Вама драга Аграфена Александровна треба мушкарац који ће Вас, како рекосте за разлику од Вашег мужа, волети до краја и без остатка. Мушкарац поред којег ће те се осећати као вољена жена. Мушкарац који ће на сваком месту и у свакој прилици своју љубав показивати. У такој љубави Ваше давање је бесконачно, чисто и искрено. Једном за сва времена. Без иакавих нових знакова питања и недоумица. Ви драга Аграфена Александровна заслужујете таквог мушкарца! Да. Заслужујете. Такав мушкарац ће бити миљеник среће...Но, знали сте да вам ја тако нешто не могу приуштити. То сте у пар наврата у тренуцима заноса и сами рекли. Ја нисам мушкарац код којег се љубав једном за сва времена подрзумева. За мене је љубав увек нешто ново, увек неки нови изазов, увек неко ново трагање, увек неко ново откривање. Лутам и тражим а ни сам не знам шта. Ваљда зато „малено моје“, поврх свега, у животу остајем увек сам. Ваша љубав тражи мирно море и сигурну луку. Ви љубављу успевате да угасте жеђ....Моја љубав, као уклета, увек иде ка немирном, отвореном мору - бежи од свега онога што је може усидрити. Ја љубављу не гасим жеђ већ пожуду. Проклетство је моје. Волео би кад бих могао тако као Ви да волим...Али, крст који на себи носим је обележен и сраман.

Желим Вам „малено моје“ да будете срећни. Да ваша љубав нађе пут до човека који је достојан ње. Мене заборавите...Ја Вас заборавити нећу никада. Заправо, не могу заборавити све и да хоћу....Кад се будемо срели на оном свету молим за Ваш опроштај. Ако можете опростите драга Аграфена Александровна, а ако не можете биће то још једна моја степеница ка страшном суду.

Ваш...

понедељак, 15. новембар 2010.

NESREĆNA LJUBAV MLADOG SLIKARA

Danima pokušavam da pronađem jedan zapis koji sam sačinio boraveći u Rusiji, prilikom moje posete gradu Jaroslavlju. Prevrnuo sam sve moje beleške, prevrnuo svaki kutak za koji sam mislio da može biti mesto gde zapis može biti pohranjen i, ne nađoh ga. Nikako ne volim kad mi se zapisi zagube. Nikako! U takvim slučajevima mi se javlja osećaj da je jedan deo moje prošlosti izgubljen, nestao. Sećam se da sam ono što sam tada čuo zabeležio na karo papiru, u jednoj gostinici, sedeći u društvu sa nekolicinom mojih, tadašnjih, domaćina koji su mi celu priču i ispričali. Pošto originalnog zapisa nema ovu ću belešku sačiniti onako po sećanju, ili bolje rečeno sačiniti na osnovu onoga što je ostalo od sećanja...
Priča je bila vrlo interesantna, onako prava ruska – melodramatična primerena slovenskoj melanholiji, o jednom mladom umetniku, slikaru koji je zarad ljubavi sve izgubio i na kraju ostao bez igde ičega. Rasprodao je sve što je imao. Prodao je svoju malu kuću u kojoj je živeo, prodao je svoje slike i krenuo u Moskvu za devojkom, koju je voleo. koja se tamo sa roditeljima odselila. Otišao je put ljubavi i nikada se više nije vratio. Govorili su mi da je to bila velika, ali tiha ljubav. Mladić je bio tih i miran, naočit i veoma talentovan slikar ali dosta siromašan. Imao je samo majku, otac mu je umro dok je bio još mali. Imao je i starijeg brata, koji je bio njegova sušta suprotnost. Brat mu je krajem devedesetih godina otišao iz Jaroslavlja u Amerku, otišao u pečalbu – trbuhom za kruhom. Posle toga ga nikada niko više nije video. S druge strane devojku su pratile tri strašne stvari. Prva je bila njena lepota, druga strašna stvar je bila ta da je bila jedinica i treća da su joj roditelji bili novokomponovani bogataši. Sećam se da su mi moji domaćini govorili da su se njih dvoje ipak voleli, ali da je njihova ljubav bila zabranjena. Uspevali su povremeno krišom da se vide, onako da niko ne zna. Ali džaba, sve je bilo prekinuto - ispostaviće se na kraju da je ta ljubav, jednom prekinuta, bila prekinuta za sva vremena. Devojka se sa roditeljima odselila. Ubrzo posle devojkinog odlaska mladićeva majka je umrla. Ostao je sam. Rešio je da proda kuću i sve svoje slike i da se uputi ka Moskvi da pokuša da otpočne novi život, ali u isto vreme i da bude što bliže devojci koju je voleo. Od toga ništa nije bilo. Planovi o sreći se nisu obistinili. Nedugo po odlasku iz Jaroslavlja našli su ga u Moskvi mrtvog ispod „Velikog kamenog mosta“ koji premošćuje reku Moskvu. Bio je decembar mesec. Kažu da je umro od zime. Našli su ga sklupčanog kao da spava. U rukama je grčevito držao ogroman buket crvenih ruža među čijim laticama je stajala cedulja sa posvetom, bez adrese. Na posveti su bili ispisani stihovi jedne pesme od Jesenjina. Bila je ispisana cela pesma, ali se ja, sada, ne mogu setiti nje cele. Ono što se sećam, što mi je ostalo urezano u pamćenje, jeste da su stihovi na posveti počinjali ovako:

„Я помню, любимая, помню
Сиянье твоих волос.
Не радостно и не легко мне
Покинуть тебя привелось...“

Momak je sahranjen na jednom groblju u Moskvi. Sahranjen je onako kako se sahranjuju beskućnici i siromasi. Buket crvenih ruža sa posvetom nikada nije došao u ruke onoj kojoj je bio namenjen. Devojka zbog koje je nesrećni mladić tako skončao svoj život...o njoj mi moji domaćini nisu znali ništa reći. Posle svega ostala je ova priča o nesrećnoj ljubavi. Parafrazirajući početne reči iz romana Ana Karenjina mogu napisati; Sve srećne ljubavi su jednako srećne, svaka nesrećan ljubav nesrećna je na svoj način.

ЧЕРГА

Пре неког времена поново сам узео да погледам филм „Скупљачи перја“. Овом филму се увек радо враћам, не знам зашто али се враћам. Волим овај филм јер у мени буди нека чудна осећања меланхолије и стамене туге. Након што сам филм одгледао сетио сам се једне епизоде из свог живота...Шетајући својим родним местом пут ме је одвео на речни насип. Ми би овде рекли долма. Био је леп пролећни дан. У шетњу сам отишао сам, друштво ми није било потребно. Зелена боја тек олисталог дрвећа и пробуђене траве деловали су умирујуће. Ходајући насипом дошао сам до једног места са којег се пружа прелепа панорама места у којем сам провео најлепше године свог живота. Године дечаштва и наивне младости. Застао сам на том месту и пустио поглед ка крововима кућа који су се у даљини видели. Све је било као и пре. Заправо, скоро све...Нешто је ипак недостајало. Недостајала је черга која се баш са тог места где сам стајао, најбоље видела. Нема је. На том месту се седа налази једна зараван без икаквог обележија. Да. Черга! Било је то чудно место. Сећам се да сам последњи пут ту свраћао почетком деведесетих година прошлог века, некако одмах после тога и она је нестала и отишла у заборав. Сео сам на насип и са травком свеже траве међ зубима, гледајући у правцу нечега чега више нема, почео се присећати наше черге.
Пут до черге је водио од крста који је обележавао почетак или завршетак, све зависи с које стране гледате, улице Маршала Тита преко дела мог родног места који се зове - ћуковац. Ево ни до дан данас не знам зашто се тај део мог места зове баш такао као што се зове иако та улица носи назив Слога...Елем, кад сте дошли у подножије те улице па кад сте савили мало у лево долазили сте на крај села одакле вас је каљави пут водио у чергу. Черга је имала једну улицу, ако се то тако може назвати. Прашњав а после кише блатњав сокак је то био. С леве и десне стране стајале су објекти који су били налик кућама. Намерно кажем налик јер тешко да је тамо ишта имало правилан облик. Мало цигле, мало дрвета, мало картона, мало блата, мали прозори...Довољно да се направи заклон и да се не спава баш под ведрим небом. Кад је било лепо време, с пролаћа и лета и черга је бујала од живота али када су наступали они суморни јесењи и зимски дани онда је и она замирала и тонула у неки дубоки сан. Е, тамо у њој у том делу на крају света, делу који је био интересантан Александру Саши Петровићу кад је снимао његов култни филм „Скупљачи перја“, могли сте да видите све и свашта. Могли сте да чујете до краја појачан радио, песму и тамбурицу од јутра до мрака, али исто тако и плач. Могли сте да видити циганчиће босе и голе који су трчкарали горе доле јурећи псе и мачке до изнемоглости и играјући се неких игара које су само они разумели. Они пак мало старији су размишљали о бољем, лепшем животу – маштали о срећи. Могли сте ту да видите и чујете како жена куне мужа због пијанчења или пак курвања. Могли сте да чујете како мајка куне ћерку што је изгубила невиност па се сада не може добро удати а копиле у кућу не треба. Могли сте да чујете како мајка грди сина због тога што је и оно мало пара што имају профућкао у кафани. Могли сте видети како муж до крви туче своју жену зато што га је попреко погледала. Могли сте да видите и како жена туче мужа само зато што га воли и што му жели добро. Могли сте да видите и како се људи воле. Могли сте да чујете први плач тек новорођеног детета. Могли сте да видите како се тугује. Могли сте да чујете како се радује. Могли сте да чујете како се неодољиво и маштовито лаже...Могли сте много тога да тамо видите и чујете. Овде је живео један посебан свет. Свет који је имао нека своја правила и норме понашања. Мештани нису често свраћали у овај крај. Заправо долазили су веома, веома ретко. С друге стране Цигани из черге су одлазили свакодневно у место, или како се то популарно називало, ишли су у варош. Ишли су на пијац у продавницу у кафану у прошење по кућама на утакмицу или већ неким другим својим послом. Али су ишли. Кад год би се нешто лоше десило у селу криви су били Цигани из черге...Ако је нешто опљачкано у селу прст сумње је на њих падао, ако је била суша опет су они били криви јер је тобоже нека циганка закопала мртворођено дете па је зато суша наступила, ако су се неке болести почеле местом ширити опет су они били криви јер су прљави и неокупани и зато је и болест дошла и тако редом - краја увредама као да није било. Није уопште било важно да ли је прст сумње правилно упрт или не, кривац се знао. А они...Они су све то стоички подносили, сваки ударац мирно примали. Кад год би им неко лупио шамар они су окретали други образ за још један ударац. То су били људи који су свој крст живота носили и подносили и то с осмехом на лицу, али сигуран сам не без бола у души.

Черге више нема. Нестала је као и много тога што је нестало у овом место а што је месту давало један рекао бих непоновљиви шарм. Стари Цигани из черге су помрли а млади се разбежали трбухом за крухом. Отишли су да потраже своју срећу о којој су маштали...Пре неког времена док сам био у месној амбуланти чекајући да ми мој доктор препише лек, у амбуланту уђе један од оних Цигана из черге који је отишао у потрагу за срећном звездом. Ми смо га звали Лахор. Док сам седео и чекао он ме је препознао пришао ми је и поздравио се са мном. Живи у Аустрији. Дошао је својим колима да обиђе родно место. Ожељен је. Има двоје велике деце, два сина. Оба му иду у школу и добри су ђаци. Каже да им неће допустити да буду пробисвети и лезилебовићи већ ће морати да заврше школе. Слабо говоре српски, каже Лахор, али има да га науче јер је то језик којим су говорили њихови преци. Питао ме је како сам. Ја му рекох да нисам баш најбоље а он ми на то рече да се не секирам и да ће Бог дати да буде све како треба. Он је отишао. Поздравио се у одласку исто онако као и кад смо се први пут срели. Искрено и људски. Ја сам остао да чекам свој ред и да размишљам...Дневник увреда је бар једним делом затворен а звезда среће, е она сигурно да постоји само што је свако не досегне!

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobn...