Постови

O GOGOLJEVOM MIRGORODU

Слика
Zbirka priča Nikolaja Vasiljeviča Gogolja pod nazivom “ Mirgorod“ prvi put je objvaljena 1835. godine kao posebno delo, a zatim 1842. godine u sklopu sabranih dela pisca. Po mnogo čemu mirgorodska kolekcija priča je nastavaK zbirke priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, što je i sam pisac u par navrata potvrdio. Pisac u Mirgorodu razvija temu života i života ukrajinskih seljaka i kozaka („Vij“ i „Taras Buljba“) kao i sitnog plemstva („Starovremenske spahije“ i „Kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“). U pričama Mirgoroda pisac je sačuvao živopisni opis ukrajinska prirode, ali je ubacio i elemente fikcije kao i lukavo ironični humor. Međutim, koliko god priče iz zbirke „Mirgorod“ bile nastavak priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, one se u značajnoj meri razlikuju. U drugoj zbirci priča preovladava realistični metod prikazivanja stvarnosti. Pisac opisuje život u tipičnim likovima, ističući u njima ono što je najznačajnije sa socio-psihološkog stanovišta. Takav j

STEPA

Слика
-Ah ti stepo široka - “ Brzina   - to je sestra talenta“ zapisao je u jednoj svojoj svesci Anton Pavlovič Čehov. Čehov se s pravom smatra majstorom kratke priče, što svakako ima veze sa talenom. Anton Pavlovič je bez skučenosti, ali i bez opsežnih monologa i opisa, zapravo u malom, uspeo da istakne suštinske detalje. Ti detalji su filigranski precizno razjasnili lik junaka u priči, tačno su odredili kakva je osoba o kojoj nam pisac govori. Priča „Stepa“, za mene predstavlja jednu od najlepših priča koje je ispričao Čehov. Sam zaplet u priči je vrlo jednostavan: ujak odvodi nećaka u grad na školovanje u gimnaziju. Na putu od kuće do grada glavni junak Jegoruška prolazi stepom koja odiše setom. Čini se da na tom mestu nema mesta za nešto lepo i zanimljivo. On odlazi od kuće pun tuge. Odlazi iz nečeg poznatog i toplog, u nešto nepoznato. Šta ga čeka u plovidbi „morem života“? Na putovanju stepom, koja kao da nema kraja, kod koje se zemlja i nebo stapaju u jednu neprekidnu l

PAVILJON BR. 6

Слика
Priču „Paviljon br.6“ Anton P avlovič Čehov je napisao 1892. godine, kada su se rodili novi književni pokreti (kao što je simbolizam), kada su sazrela revolucionarna raspoloženja (koja su rezultirala ustankom 1905. godine). Život je pun dešavanja, novih početaka i utisaka. Međutim, u životnom nemiru ljudi zaboravljaju na najvažniju stvar - duhovnu komponentu svog ponašanja. Upravo potonje rečeno predstavlja polaznu premisu priče „Paviljon br. 6“. Iz usta Ivana Dmitrieviča Gromova, autor iznosi svoja razmišljanja o stanju društva, koje je daleko od moralnog savršenstva, pažljivog i poželjnog odnosa jednih prema drugima. Društvo, prema heroju, „vodi dosadan, besmislen život, diverzifikujući ga nasiljem, nepristojnom razvratnošću i licemerjem ...“. Uprkos takvim izjavama, Ivan Dmitrievič je bio voljen i poštovan. Ali vulgarnost života imala je strašan efekat, uništila mu je ne toliko um, koliko dušu. Stoga je slučajni sastanak okrenuo život Gromova u sasvim drugom pravcu, zbog čega

KRATKO RAZMIŠLJANJE O ROMANU „MAJSTOR I MARGARITA“

Слика
Roman "Majstor i Margarita" centralno je delo u književnom opusu M.A. Bulgakov a . Roman i ma zanimljivu umetničku strukturu: radnja romana se odvija u tri različite ravni. Prva ravan je realistični svet života Moskve tridesetih godina, druga ravan je svet koji čitaoca vodi u daleka vremena i događaje opisane u Bibliji, i na kraju, treća ravan je fantastični svet Volanda i njegovih veština. Karakteristika razvoja zavere u romanu je kršenje uzročno-posledičnih odnosa (iznenadnost, apsurdnost, nedoslednost) likova u romanu. Roman počinje u Moskvi, na Patrijaršijskom ribnjaku, gde se sastaju predsednik upravnog odbora jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja MASSOLIT Mihail Aleksandrovič Berlioz i mladi pesnik Ivan Bezdomni. Suptilna Bulgakova ironija prožima svako poglavlje romana. Već u prvim redovima romana postoji parodija na kratice koje su bile u modi u tim godinama i ponekad nespretne skraćenice, a koje naglašavaju pripadnost klasi nepovoljnih književ

"BELEŠKE MLADOG LEKARA”

Слика
Pripovetku  "Beleške mladog lekara" Mihail Afanasijevič Bulgakov je napisao 1925. godine. Iza imena glavnog junaka pripovetke dr Vladimira Mihajlovča Bomgarda, krije se u stvari Bulagkov koji je završio medicinski fakultet i jedno vreme, uspešno, radio kao lekar pre nego što se okrenu pisanju. Navedena pripovetka se može posmatrati i kao autobiografski skaz Bulgakova. U vreme nastanka pripovetke Mihail Afanasijevič nije bio nov u književnom poslu, iza njega je već bio roman “Bela garda”. Nakon što je objavljena, pripovetka “Beleške mladog lekara” zadovoljila je i kritičare i čitaoce, jer je jednostavna, ali bogata naracijom priča bila svima razumljiva. Mihail Afanasijevič sa posebnim zadovoljstvom, uz značajnu koloritnost u pisanju opisuje sve što se događa u pričama. Glavni jinak ove pripovetke je mladić koji je odlučio da svoj život posveti medicini. Isprva, on je plah i neodlučan u svojim postupcima, ali vremenom u borbi sa izazovima on stiče iskustvo, on počinje

O OBLOMOVU I OBLOMOVŠTINI

Слика
Roman "Oblomov" Ivan Aleksandrovič Gončarov je napisan 1858. godine, a već sedeće godine roman  je objavljen u časopisu "Beleške domovine". Međutim, prvi deo dela, “Oblomovljev san”, objavljen je 1849. u Književnoj zbirci, postajući značajan element u zapletu i ideološkoj konstrukciji romana. Oblomov je jedno od dela Gončarovljeve nove trilogije, koja takođe uključuje „Običnu priču“ i „Otvoreno“. U knjizi se dotiču mnoga pitanja koja su aktuelna u njegovo doba – kao što su formiranje novog ruskog društva i suprotstavljanje starog ruskog mentaliteta evropskim vrednostima, kao i „večni“ problemi značenja života, ljubavi i ljudske sreće. Roman “Oblomov” je napisan u tradiciji književnog realizma, o čemu svedoče sledeći elementi: središnji sukob u romanu, koji se razvija između glavnog junaka i društva koje ne deli njegov način života; realističan prikaz stvarnosti, odražavajući mnoge svakodnevne i istorijske činjenice; prisustvo karakterističnih za to doba likova

„PSEĆE SRCE“ FILIGRAN OD SATIRIČNE FIKCIJE

Слика
Ime Bulgakova se u književnosti prvi put pojavilo tokom sovjetske ere. Bulgakov je osetio sve poteškoće i karakteristike sovjetske stvarnosti tridesetih godina. Detinjstvo i mladost proveo je u Kijevu, a zrelije godine u Moskvi. Tokom njegovog boravka u Moskvi napisana je dramu "Pseće srce". Svojom izuzetnom veštinom i talentom, Bulgakov u drami obrađuje temu apsurdnog nesklada koji se odvija isključivo zbog ljudske intervencije u večne zakone prirode. "Pseće srce" je filigran od satiričke fikcije. Ako satirični radovi jednostavno iznose činjenice, onda je cilj satiričke fikcije upozorenje o mogućim posledicama ljudske aktivnosti. To je ono što Mihail Bulgakov obrađuje u svom delu. "Pseće srce" je delo u kojem eminentni doktor ističe ideju o nemanju potrebe za nasilnim mešanjem u normalane tok evolucije. On smatra da ne može biti nasilnih, agresivnih inovacija, da sve treba da ide kao i obično. Ova tema je bila aktuelna kako za života Bulgakova, tak

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

Слика
„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobna mladost, pohlepna i strastvena do utiska gracioznosti.  Bolje rečeno, da li možeš ne voleti pozorište više od svega na svetu, osim dobrote i istine?!“ – ovako je čuveni ruski književni kritičar Visarion Grigorjevič Belinski u jednom svom članku opisao stasnu ljubav prema pozorištu. Da li volimo pozorište? Ako ga volimo, kako ga volimo?  Ne može čovek voleti nešto što se ne zna šta je. „Čovek može voleti samo ono biće za koje je uveren da će biti prisutno kada mu zatreba.“  reči su Johana Volfganga Getea. Da bi znali da li volimo pozorište, moramo da budemo uvereni da li nam ono treba, kao pojedincu. Da bi saznali da li nam treba, treba da znamo šta je pozorište. Pozorište je čarobna reč koja neobjašnjivom snagom šarma potresa sve strune čovekove duše stvarajući muziku koja čoveka obuzima poput neodoljive pesme. U pozorištu čovek vidi ceo

ODNOS PISAC - REDITELJ

Слика
U pozorištu postoje mnogi odnosi. Postoje odnosi reditelj-glumci, glumci-tehnika, reditelj-uprava, glumci-uprava, glumci-glumci. Svi ti odnosi mogu biti složeni i teški. Međutim, odnos pisac-reditelj predstavlja jedan od najsloženijih odnosa u pozorištu a kao primer te složenosti navodim  odnos koji su imali Anton Pavlovič Čehov i Konstantin Sergejevič Stanislavski. Bez obzira što se radi o dvojici ljudi između kojih je postojalo uzajmano poštovanje, tokom rada na predstavama Čehov i Stanislavski su često imali različite pristupe kako u viđenju događaja na sceni, tako i u karakterima samih likova. Da će odnos dva velikana ići u pravcu čestih nesuglasica videlo se već kod realizacije Galeba, nakon što je Čehov predstavu video 1898. godine. Predstava je postavljena na sceni MHAT-a. Reditelji su bili Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. Nakon odlgedane predstave Čehov je pisao  Maksimu Gorkom: „Ne mogu da hladnokrvno sudim o komadu zato što je sama Čajka igrala odvratno, jecajući sve vrem

SVI NAŠI HAMLETI, SVE NAŠE MRDUŠE

Слика
Kada je Ivo Brešan davne 1965. godine napisao tekst „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“, siguran sam da nije mogao naslutiti da će taj tekst jednako biti aktuelan i nakon više od pola veka od kako je napisan. Ta groteskna tragedija, kako je pisac žanrovski opredelio svoj tekst, i danas komotno pronalazi put do gledaoca. Ništa Brešanov tekst nije izgubio od svoje oštrice i pored protoka vremena. Možda je danas ta oštrica još izraženija. Zašto je to tako? Zato što naše mane, koje je Brešan tako lepo i slikovito opisao u tekstu, nisu iščilile u minulom vremenu, već su postale još izraženije i koloritnije. Dovoljno je prelistati dnevnu štampu, ili samo malo pogledati masovne elektronske medije pa će čitalac ili gledalac naći jasnu analogiju prikaza likova iz teksta sa likovima iz našeg okruženja. Tu oko nas, skoro na svakom koraku možemo videti nekog novog Bukaru, nekog novog Mačka, nekog novog Pulju, nekog novog Šimurinu, nekog novog Učitelja. Možemo na licu mesta videti kako se

KAKO JE NASTALA „BELA GARDA“

Слика
-Groteskna slika realnosti- Mihail Afanasijevič Bulgakov spada u red ruskih književnih klasika čije je stvaralaštvo obeležilo jedno vreme. Bulgakov jeste klasik, ali teme koje on obrađuje u delima ga svrstavaju u red naših savremenika. Dramsko nasleđe ovog pisca je zaista veliko. Samo neka njegova dela su doživela izvođenje u pozorištu – „Puškin“, „Zojkin stan“, „Mrtve duše“, „Purpurno ostrvo“, „Dani trubina“, „Majstor i Margarita“, „Bela garda“. Svaki taj naslov može biti priča za sebe, ali ovog puta ću se osvrnuti na delo „Bela garda“, tačnije na to kako je ono nastalo. Bulgakov je nekoliko godina radio kao lekar u Smolenskoj oblasti. Nakon tog službovanja usledilo je lutanje po zemlji, prvo Kijev za vreme vladavine hetmana i građanskog rata, zatim Kavkaz, Batum i na kraju Moskva. Put Bulgakova, ne samo književni već i životni neobično podseća na put Čehova. Mnogo sličnosti na njihovim putevima ima. Za stvaralašatvo Bulgakova naročito je značajan period boravka u Kijev

PRAZNIČNA ČESTITKA!

Слика
Želim vam srećne novogodišnje i božićne praznike! Da vas u novoj godini prati dobro zdravlje, čista ljubav, velika sreća i mir u duši.

DMITRIJ KARAMAZOV, PONIŽENI ČOVEK

Слика
Postoje prozna dela u koje čovek može biti zaljubljen. Dela kojima se rado varća. Neki čudan magnetizam iz takvih dela zrači i čoveku ne da mira, već ga tera da iznova traga za nečim novim, nečim višim. Jedno od takvih dela, bar kada sam ja u pitanju, je roman “Braća Karamazovi”. Koliko god da sam se vraćao tom romanu uvek mi se činilo mi da ima nešto novo, nešto što ranije nisam primetio, nešto što mi ponovo okupira zaum. Svako druženje sa braćom Karamazov se završava mojom mukom razgovora sa samim sobom. Kao proizvod te muke nastaju i beleške. Ovu belešku delim sa vama, sa verom da u njoj nema nikakve koristi za vas, i sa nadom da mi nećete zameriti što mimo razuma muku razgovora podelih sa vama. Mnogima koji su čitali roman “Braća Karamazovi” najmlađi Karamazov, Aljoša bio je i ostao lik o kojem vredi govoriti. Drugi pak smatraju da je Ivan Karamazov lik čiji pogledi i životna filozovija koja kaže “sve je dozvoljeno” zavređuje pažnju i divljenje. Treći, među koje i ja spadam, 

UKLJUČIVANJE GLEDAOCA U POZORIŠNU PREDSTAVU

Слика
Savremeno pozorište je u želji, ne samo da očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem. Prvi način izražajnijeg držanja pažnje gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj n

KO KOGA PLJUJE?

Слика
Pre par godina kada sam pratio 59. Sterijino pozorje na kojem je prikazana predstava „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ u izvođenju Šaušpilhaus teatra iz Beča, u režiji Mihala Zadara a po tekstu Biljane Srbljanović, u foajeu Pozorišta mladih, gde je bila izvedena predstava, čuh sledeće „Ja ne volim Srbljanovićku. Ne volim je što je lezbejka i što pljuje po svom narodu.“ Rečenica koju sam čuo svakako da nije usamljena, što može da predstavlja značajan problem ne samo kada je u pitanju odnos prema pojedincu, već i kao način formiranje stava prema nekim drugim pitanjima. Priznajem lekasika koju sam čuo nije primerena, štaviše - takav rečnik je prilično daleko od mene - ali me je izrečeno podstaklo da razmišljam o tome kakvu sudbinu ova savremena dramska spisateljica, čiji su tekstovi doživeli veliki broj premijera ne samo kod nas nego i u inostranstvu, doživljava kod nas. Nije sporno da odnos prema pojedincu treba da bude heterogen. Nije sporno da pojedinac treba da ima kritički stav

PROROČANSTVO ALFREDA ŽARIJA

Слика
“ Svaki je čovek u stanju da pokaže svoj prezir prema svireposti i gluposti vaseljene time što će od svog života stvoriti pesmu nekoherentnosti i gluposti.” Autor citirane rečenice je Alfred Anri Žari, tvorac "Kralja Ibija". Ta rečenica je od esencijalne važnosti kada se govori o dramskom stvaralaštvu ovog nadasve neobičnog čoveka. Jednom prilikom jedan moj pozorišni poznanik je rekao kako treba biti prilično lud, ili fantasično genijalan u pozorišnom smislu, pa na scenu postaviti "Kralja Ibija". Onaj ko ne poznaje ovaj dramski tekst, mada teško da se taj tekst može tako i nazvati, našao bi se u čudu na izrečenoj rečenici o ludosti i/ili genijalnosti za hvatanje u koštac sa scenskim prikazivanjem ovog teksta. Ipak, mesta za čuđenje nema, jer to jeste baš tako kao što je moj poznanik rekao. Sam tekst” Kralj Ibi”, kojeg je Žari ponudio u okviru trilogije „Kralj Ibi“,„Ibi kukavica, i „Okovani Ibi“, teško da se može nazvati dramskim tekstom u pravom smislu te