субота, 29. децембар 2018.

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobna mladost, pohlepna i strastvena do utiska gracioznosti.  Bolje rečeno, da li možeš ne voleti pozorište više od svega na svetu, osim dobrote i istine?!“ – ovako je čuveni ruski književni kritičar Visarion Grigorjevič Belinski u jednom svom članku opisao stasnu ljubav prema pozorištu.

Da li volimo pozorište? Ako ga volimo, kako ga volimo?  Ne može čovek voleti nešto što se ne zna šta je. „Čovek može voleti samo ono biće za koje je uveren da će biti prisutno kada mu zatreba.“  reči su Johana Volfganga Getea. Da bi znali da li volimo pozorište, moramo da budemo uvereni da li nam ono treba, kao pojedincu. Da bi saznali da li nam treba, treba da znamo šta je pozorište.

Pozorište je čarobna reč koja neobjašnjivom snagom šarma potresa sve strune čovekove duše stvarajući muziku koja čoveka obuzima poput neodoljive pesme. U pozorištu čovek vidi ceo svet, vidi ceo svemir uz svu raznolikost i veličanstvenost do samih granica misterije. Ono što čovek vidi u pozorištu na sceni ostaje večno u njemu poput bakarne mesečine koja se ogleda u vodenom ogledalu. To ogledalo nekada razbijemo umornim disanjem pa nam biva teško što ostaci ogledala udarajući u tužne naše obale odlaze u nepovrat.
Pozorište su krpeni oblaci i masno sunce, i zvezde i mesec od lampiona, i metalno more i drvena reka. Pozorište su i svetlosti reflektora gde svetla, u čarobnoj igri različitih boja, u igri svetlosti i tame, pred našim očima poput neke magije stvaraju velika čuda. Pozorište su i zvuci instrumenata čiji tonovi, nekada tihi i mili a nekada gromki i uznemiravajući, prožimaju naše biće. Pozorište je i zvuk zvona koji nagoveštava početak nečega što čekamo. Pozorište je i velika teška zavesa kroz koju bezsupešno pokušavamo da prođemo pogledom pre nego što se ona otvori kako bi videli čarobni svet koji se krije iza nje, gde su ljudi tako slični, a opet tako različiti od običnog sveta. Pozorište je i naše srce koje nekada gluvo a nekada jako udara, i stegnute naše usne dok na magičnom prostoru kojeg scenu zovemo gledamo hiljadu života, hiljadu sudbina, hiljadu sreća, hiljadu tuga. Pozorište je i kada aplauzom pozdravljamo osmeh slave istkan pokretima ruku, glasa i osećanja. Pozorište je i kada sa punim srcem izađemo posle predstave puni utisaka, srećni i zadovoljni čak i kada nam se u toku dana desilo nešto ružno i teško.

Sve je to pozorište. Ono budi ljudsku maštu, budi ljudska osećanja, budu ljudsku dušu i tera je da veruje u čuda koja vidi. Da, pozorište budi veru u čoveku. Pozorište čini čoveka hrabrim. „Bez vere čovek postaje sterilan“ reči su Eriha Froma. Pozorište je priča o širini i dubini ljudske duše. Pozorište je hram umetnosti pored kojeg kada prođemo treba da skinemo šešir jer u njemu žive ljudi, sveštenici visoke umetnosti na čijoj smo službi bili, gde su oni nesebično darivali sebe nama, bili posvećeni stavarnju naše sreće.

Voleti pozorište znači imati plemenita osećanja i visoke misli, znači voleti umetnost, znači gajiti ljubav prema dobru, znači odricati se od lošeg. Umetnost i loše ne idu ruku pod ruku. Ako do sada nismo voleli pozorište, vreme je da ga zavolimo. Takvo voljenje će nam trebati jer će biti tu kada nam bude potrebno.

ODNOS PISAC - REDITELJ

U pozorištu postoje mnogi odnosi. Postoje odnosi reditelj-glumci, glumci-tehnika, reditelj-uprava, glumci-uprava, glumci-glumci. Svi ti odnosi mogu biti složeni i teški. Međutim, odnos pisac-reditelj predstavlja jedan od najsloženijih odnosa u pozorištu a kao primer te složenosti navodim  odnos koji su imali Anton Pavlovič Čehov i Konstantin Sergejevič Stanislavski. Bez obzira što se radi o dvojici ljudi između kojih je postojalo uzajmano poštovanje, tokom rada na predstavama Čehov i Stanislavski su često imali različite pristupe kako u viđenju događaja na sceni, tako i u karakterima samih likova. Da će odnos dva velikana ići u pravcu čestih nesuglasica videlo se već kod realizacije Galeba, nakon što je Čehov predstavu video 1898. godine. Predstava je postavljena na sceni MHAT-a. Reditelji su bili Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. Nakon odlgedane predstave Čehov je pisao  Maksimu Gorkom: „Ne mogu da hladnokrvno sudim o komadu zato što je sama Čajka igrala odvratno, jecajući sve vreme, a Trigorin išao je po sceni i govorio kao paralitik.“ Trigorina je igrao Stanislavski. Posle izvedene premijere Ujka Vanja, Nemirovič-Dančenko, najbliži saradnik Konstantina Sergejeviča Stanislavskog, piše Čehovu kako je Stanislavski, tumačeći lik Astrova želeo „da se na sceni pojavi sa mrežom protiv komaraca na glavi: „Učinio sam sve da iz ovog komada izbacim njegovu ljubav prema prenaglašavanju, kreštanju i spoljnim efektima“.

Očigledno da je Nemirovič-Dančenko u ovom slučaju bliži piščevom tumačenju, nego rediteljskom shvatanju. Treba imati u vidu da je Nemirovič-Dančenko bio najpre dramski pisac, zatim reditelj, Stanislavski je prvo bio glumac, zatim reditelj i na kraju pedagog. Vrlo je moguće da je u ovom slučaju Nemirovič-Dančenko imao više sluha za probleme na koje je ukazivao Čehova, zato što je i sam imao iskustvo sa tim kako su drugi tumačili njegove tekstove. Ono što je poznato je to da se Stanislavski nije ogledao u pisanju drama, ali njegov Sistem je i dalje ostao sinonim za kvalitet škole glume, pogotovu one od koje treba početi. Mnogi ljudi kasnije iz sveta pozorišta su pokušali da razviju novi pozorišn izraz, da načine nekakav revolucionaran pomak tako što su pomno izučavali Sistem Stanislavskog. Vremenom su se udanjavali od tog pristupa do potpune negacije onoga od čega su počeli. Najbolji primeri su Mejerholjd i Grotovski.
Kada govorimo o odnosu Čehova i Stanislavskog poznata je rasprava o Višnjiku, tačnije žanru tog dramskog dela, 1904. godine kada je Anton Pavlovič sav u očaju pisao Olgi Kniper, glumici i piščevoj supruzi: „Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Stanislavski očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad.” U toj raspravi je zabeleženo i sledeće: “To nije komedija, nije farsa, kao što ste vi napisali“, pisao je Stanislavski Čehovu povodom Višnjika, „to je tragedija, ma kakav Vi izlaz u bolji život otvarali u poslednjem činu... Plakao sam kao žena, hteo sam, ali nisam mogao da se uzdržim. Čujem kako Vi kažete: Dozvolite, ali to je ipak farsa... Ne, za običnog čoveka to je tragedija.“

Za razliku od teksta Ujka Vanja, Nemirovič-Dančenko se tokom ove rasprave priklonio viđenju Stanislavskog. Možda je to iz razloga što mu i rediteljski način razmišljanja nije bio stran. Svakako da nije strano razmišljanje po kojem se pisci drugačije vezuju za svoje delo, za likove koje su stvorili, događaje koje opisuju. Što se tiče opaske Čehova da Stanislavski nije pažnjivo pročitao Višnjik, ona nije baš verovatna. Podsećanja radi Stanislavski je, kada je 1903. godine prvi put pred sobom imao tekst Višnjika, poslao Čehovu telegram: „Tek sada sam pročitao komad. Potresen. Ne mogu da dođem k sebi. Nalazim se u nečuvenom oduševljenju. Smatram da je komad najbolji od svih predivnih stvari koje ste Vi napisali. Srdačno pozdravljam genijalnog autora.“ Čehov je na te reči reagovao prilično uzdržano jer je smatrao da su takve pohvale na račun njegovog teksta i njega kao pisca ispisne ishitreno. Čehov je u to vreme odlično poznavao pozorišne prilike u Rusiji i savršeno je znao da mu je potrebna uspešna predstava koja bi bila urađena po njegovom tekstu, pre nego euforični izlivi oduševljenja Stanislavskog.

Odnos između Čehova i Stanislvakog nedvosmisleno dokazuje da pisac i reditenj ne dele uvek isti stvaralački zanos. „Stanislavski je... hteo da se u istom činu čuje pevanje ptica i Čehov mu u pismu piše: „Senokos je između 20. i 25. juna, u to vreme drpavac se više ne javlja, žabe su takođe ućutale. Peva samo žuti kos.“ I najzad, pita se Čehov, “zašto Stanislavski kao Gajev razvlači na četrdeset minuta scenu koja se može odigrati u dvanaest?“

Bilo je to vreme kada je pozorište oskudevalo modelima za tumačenje na sceni, bilo je to vreme kada nije bilo potrebe za drugačijim izrazom, reditelj je mogao da učini šta god je hteo i niko ga u tome ne bi ometao. Jedini ko je to mogao da učini je bio pisac. Pisac svoje delo uvek vidi na neki svoj način, on uvek strahuje da li će njegovi tumači u pravoj meri razumeti i prihvatiti sve ono što je on tokom pisanja teksta imao u glavi kao zvezdu vodilju. Jednostavno pisci strahuju da će reditelji da im unište “kulu od snova”.  Baš zbog toga nije redak slučaj da sami pisci režiraju predstave koje se rade po njihovom tekstu. Najbolji primer za to je Duša Kovačević. Kada su jednom prilikom Dušana Kovačevića pitali zašto režira svoje tekstove, on je odgovorio: „Znate, to je jedinstvena prilika da na sceni vidim kompletan moj tekst.“

Nije sporno da je „Stanislavski načinio Čehova poznatim dramskim piscem, da je izneveravajući ponegde piščeve zamisli – omogućio Čehovljevim dramama da dopru do prave pozorišne publike“. Međutim, vrlo je moguće da sav taj uspeh ne bi zadovoljio Čehova, koji je imao nameru  da njegova dela prilikom inscenacije idu drugim putem.

O čemu razmišlja reditelj kada se pred njim nađe jedan tekst? Razmišlja o tome kako on vidi tekst na sceni. Tokom rada na tekstu reditelj se upoznaje sa njim, uranjajući u njega sve dublje i dublje dovodeći sebe u stanje da ispred sebe može da ima sliku svih mogućih detalja koji će mu pomoći u njegovoj inscenaciji prilikom stvaranja kompletne slike. Reditelj uvek teži da te slike budu uzbudljive, zavodljive, atraktivne, interesantne publici jednom rečju privlačne ali i da budu i originalne. Reditelj i tekst su poput momka i devojke, prvo se upoznaju pa se onda zavode. Jedno je sasvim sigurno nijedan reditelj ne želi neuspeh, uostalom kao ni pisac.

SVI NAŠI HAMLETI, SVE NAŠE MRDUŠE

Kada je Ivo Brešan davne 1965. godine napisao tekst „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“, siguran sam da nije mogao naslutiti da će taj tekst jednako biti aktuelan i nakon više od pola veka od kako je napisan. Ta groteskna tragedija, kako je pisac žanrovski opredelio svoj tekst, i danas komotno pronalazi put do gledaoca. Ništa Brešanov tekst nije izgubio od svoje oštrice i pored protoka vremena. Možda je danas ta oštrica još izraženija.

Zašto je to tako? Zato što naše mane, koje je Brešan tako lepo i slikovito opisao u tekstu, nisu iščilile u minulom vremenu, već su postale još izraženije i koloritnije. Dovoljno je prelistati dnevnu štampu, ili samo malo pogledati masovne elektronske medije pa će čitalac ili gledalac naći jasnu analogiju prikaza likova iz teksta sa likovima iz našeg okruženja. Tu oko nas, skoro na svakom koraku možemo videti nekog novog Bukaru, nekog novog Mačka, nekog novog Pulju, nekog novog Šimurinu, nekog novog Učitelja. Možemo na licu mesta videti kako se vulgano odnosimo prema kulturi, kako ismejavamo sve ono što ima vrednost, kako smo spremni da naružimo lice umetnosti, kako smo spremni da proglasimo za neprijatelja svakog ko drugačije misli od nas. Neprijatelja treba uništiti bez pravde i prava, uz pomoć laži i intrige. Za 53 godine postojanja teksta u našim životima menjali su se samo akteri, uloge su uvek bile iste.
Brešanov Hamlet u Mrduši Donjoj, su zapravo svi naši rijaliti programi koji su svuda oko nas, koji su postali merilo stanja duha. To stanje duha kaže sve je dopušteno do potpunog samouništenja. U jednom totalitarnom režimu uvek ćemo imati i oportuniste i lopove, i licemere i političke frazeologe, imaćemo glupake koji će pojesti bisere a da ne znaju šta su pojeli. U jednom takvom sistemu kratko je rastojanje od obraza do zadnjice. U jednom takvom sistemu više nije bitno da li je Hamlet ili Amlet, da li je Ofelija ili Omelija zna se da je neki belaj. U jednom takvom sistemu ljudske mane postaju moda, ono što je moda postaje vrlina. Sa takvom vrlinom narod kreće u „bolje“ sutra. Glupost, primitivizam i intelektualna zakržljalost za tren oka sve okrenu naglavačke. Tako Brešanovi junaci, a naši savremenici  u skladu sa svojim mentalitetom uzimaju jedan savršeni obrazac šekspirovog Hamleta kojeg zatim povlače po najnižim nivoima društevnog života. Šekspirov Hamlet na tom nivou društevnog života u rukama takvih osoba hvata se u kolo i peva:

„Uživajmo braćo draga,
neka ide sve do vraga.
Masna brada i radni staž
ozbiljne stvari sve su laž.
Poloči, popišaj, poseri, požderi,
svuci, navuci, natakni, oderi,
obrni, navrni,potari, pomuzi,
posrči, uteci, zataji, naguzi.“

Stihovi koji prate kolo, iskaz su vrtenja bez izlaza, u atmosferi ne samo orgije, nego i istinske krabuljne svetkovine. Sve to deluje tako komično, ali su posledice tragične. Groteskna jeza normalnom čoveku prođe kroz telo. Sve nas to vodi u jedan veliki mark, gde će vapaj za zračak svetlosti biti krik očajnika.

Svet Mrduše Donje, je naš svet danas koji ima svoju posebnu kulturnu i moralnu meru, jer smo upoznajući ga svesni i Šekspira, i šekspirovog Hamleta. Na kraju, Brešanov Hamlet u selu Mrduša Donja nepogrešivo šalje poruku da se politički sistemi mogu menjati, ali da se tada neumitno neće promeniti i naš mentalitet. Naš mentalitret kaže: svi naši Hamleti, sve naše Mrduše.

KAKO JE NASTALA „BELA GARDA“


-Groteskna slika realnosti-

Mihail Afanasijevič Bulgakov spada u red ruskih književnih klasika čije je stvaralaštvo obeležilo jedno vreme. Bulgakov jeste klasik, ali teme koje on obrađuje u delima ga svrstavaju u red naših savremenika. Dramsko nasleđe ovog pisca je zaista veliko. Samo neka njegova dela su doživela izvođenje u pozorištu – „Puškin“, „Zojkin stan“, „Mrtve duše“, „Purpurno ostrvo“, „Dani trubina“, „Majstor i Margarita“, „Bela garda“. Svaki taj naslov može biti priča za sebe, ali ovog puta ću se osvrnuti na delo „Bela garda“, tačnije na to kako je ono nastalo.

Bulgakov je nekoliko godina radio kao lekar u Smolenskoj oblasti. Nakon tog službovanja usledilo je lutanje po zemlji, prvo Kijev za vreme vladavine hetmana i građanskog rata, zatim Kavkaz, Batum i na kraju Moskva. Put Bulgakova, ne samo književni već i životni neobično podseća na put Čehova. Mnogo sličnosti na njihovim putevima ima.
Za stvaralašatvo Bulgakova naročito je značajan period boravka u Kijevu i vladavine hetmana jer život pod takvom vlašću je donosio i tregediju i grotesku, i junaštvo i bedu. Ukrajna je tada gorela u unutrašnjoj vatri. Gorela su cela imanja, vodile su se borbe s nemačkim kaznenim odredima a u Kijevu je vladao hetman Skoropadski. Taj lik je Bulgakov do savršenstva naslikao u delu „Dani Trubina“.  Taj hetman i jeste i nije bio čovek. Bio je to zapravo nestvaran hetman, čovek od papira kojim su upravljali nemački generali. Takav čovek je u Kijevu priređivao parade svojih jedinica. Hetman je sedeo na belom konju a oko njega su se tiskali nemački generali. I dok je hetman sedeo na belom konju ispred njega su prolazili njegovi gardijski pukovi „njegove svetlosti jasnovelmožnog pana hetmana serđuci“.

Ko su bili serđuci? To su bili ljudi koje je hetman vrbovao iz redova kijevskog šljama. To su bile obične bitange i probisveti. To su bili osobe koji su pripadala ljudskom talogu. Te osobe jesu bili probisveti ali su čak i oni znali pravu vrednost  svoga hetmana. Dok su prolazili ispred svoga vođe oni su pevali, ako se to pesmom moglo zvati:
„Dragi naš, dragi naš
Hetman naš bosjački!
Hetman naš bosjački –
Pavlo Skoropadski!“
Skoropadski se na te stihove smeškao i mahao rukom u znak pozdrava, salutirao i pravio se da ne čuje pevanje koje je bilo prostačko i raskalašno. Uz hetmana su se smešakli i nemački generali. Groteskna slika realnosti. Tom slikom Bulgakov je oslikao pojedine scene u „Dani Turbina“.

Ono što je mnogo važnije je da je ponešen utiscima iz takve Ukrajne, iz takvog Kijeva i takvog hetmana Bulgakov napisao roman „Bela garda“, koji je kasnije pretočen i u pozorišni tekst i predstavu. Prvobitno je Bulgakov hteo da napiše trilogiju, ali je kasnije odustao od te zamisli. Roman je napisao na predlog ljudi iz MHAT-a, koji su roman prihvatili kao vredno ostvarenje. U romanu autorove simpatije nisu ni na strani bele, ni na strani crvene garde, njegove simpatije su na strani dobrih ljudi koji se ne pretvaraju u brodske pacove koji prvi počnu da beže kada brod počine da tone, koji ne menjaju svoje mišljenje pod uticajem političkih preokreta. Bulgakov postavlja pitanje: kako ostati čovek u trenutku katastrofe, ne izgubiti se.

Roman“ Bela garda“ je bila ulaznica Bulgakova u MHAT. U jednom tekstu iz arhiva tog teatra ostalo je zapisano „dobili smo ozbiljnog i snažnog dramskog pisca.“ Konstantin Paustovski na jednom mestu u svom tekstu „Bulgakov i pozorište“, govoreći o Bulgakovu je napisao: „Bio je pravi vitez bez straha i mane.“

понедељак, 25. децембар 2017.

PRAZNIČNA ČESTITKA!

Želim vam srećne novogodišnje i božićne praznike! Da vas u novoj godini prati dobro zdravlje, čista ljubav, velika sreća i mir u duši.

DMITRIJ KARAMAZOV, PONIŽENI ČOVEK

Postoje prozna dela u koje čovek može biti zaljubljen. Dela kojima se rado varća. Neki čudan magnetizam iz takvih dela zrači i čoveku ne da mira, već ga tera da iznova traga za nečim novim, nečim višim. Jedno od takvih dela, bar kada sam ja u pitanju, je roman “Braća Karamazovi”. Koliko god da sam se vraćao tom romanu uvek mi se činilo mi da ima nešto novo, nešto što ranije nisam primetio, nešto što mi ponovo okupira zaum. Svako druženje sa braćom Karamazov se završava mojom mukom razgovora sa samim sobom. Kao proizvod te muke nastaju i beleške. Ovu belešku delim sa vama, sa verom da u njoj nema nikakve koristi za vas, i sa nadom da mi nećete zameriti što mimo razuma muku razgovora podelih sa vama.

Mnogima koji su čitali roman “Braća Karamazovi” najmlađi Karamazov, Aljoša bio je i ostao lik o kojem vredi govoriti. Drugi pak smatraju da je Ivan Karamazov lik čiji pogledi i životna filozovija koja kaže “sve je dozvoljeno” zavređuje pažnju i divljenje. Treći, među koje i ja spadam,  koji su čini mi se najmanje brojni smatraju da je najstariji od braće Karamazov, Dmitrij lik kod kojeg se najdublje i najtragičnije prelamaju životna pitanja i čovekova rastakanja pa stoga da je to lik koji teško da može koga ostaviti ravnodušnim.
Mnogo pitanja se otvara kada govorimo o liku Dmitrija Karamazovu. Da li je Dmitrij Karamazov samo prostak u oficirskom činu koji pije votku i živi u razvratu? Da li je to čovek kojem su sram, razvrat i surovost ime, očinstvo i prezime? Da li je najstariji Karamazov sladostrastnik koji u sebi nema časti? Da li je on bogohulnik koji je pod naletom niskosti i podlosti razapeo Hrista? Da li je stid nešto što je tako daleko od tog čoveka? Da li su kod tog čovek sram i sramota izjednačeni sa svetlošću i radošću? Strašno mnogo tajni krije se iza lika Dmitrija Karamazova. Višeslojnost lika je više nego evidentna. Šta god mislili, i kako god mislili ni na jedno postavljeno pitanje odgovor nije jednostavan i prost. 

Traganje za odgovorima na postavljena pitanja nije samo odgonetanje složenosti lika najstarijeg od braće Karamazov, već ono predstavlja, sasvim izvesno, traženje obrisa našeg lika u životnom ogledalu, predstavlja samospoznaju. To traganje se može pretvoriti u hodanje po stazi koja je posuta trnjem. Ako bude tako onda svakom ko krene tim putem ne treba da bude žao jer kao što je rekao Dostojevski “Čovek je jedna velika tajna i zagonetka, ako ceo život provedeš u njegovom odgonetanju nemoj reći da si uzalud živeo”.

Da u Dmitriju Karamazovu postoji iskra “živog života” možda najbolje svedoči scena u manastiru kada je starac Zosima kleknuo pred Dmitrijem i poklonio mu se. Nije to čestita starina, koja predstavlja “duševnu čistotu”, uradila ni pred Aljošom, ni pred Ivanom već pred Dmitrijem. Zašto? Zato što je čista duša prepoznala da u Dmitriju Karamazovu postoji vera koja je spremna da poljubi porub odeće u koju se obukao njegov Bog. Dmitrij Karamazov se ne odriče Boga ni kada ide đavoljim tragom, već priziva svevišnjeg da mu pomogne da oseti radost bez koje, kako sam kaže “svet ne bi mogao da postoji”. Duboka rastakanja muče ovog junaka. Dmitrij Karamazov je duboko svestan svojih postupaka, on nije nikakav mistik. U osnovi on je duboko poniženi čovek kojeg su talasi izbalcili na nemirne obale. Ta nemirna obavla, nije ništa drugo do život; prevedeno “karamazovština”, koja je pretovrila Dmitrija Karamazova u pustinjaka koji u divljem svetu juri kroz život pustoš čineći. Ostavljen i zaboravljen Dmitrij Karamazov postaje žrtvenik na krvavom oltaru  harma koji ne svedoči o poštovanju Boga, pa samim tim ni čoveka. To je osećaj duboke čovekove poniženosti. U držanju i ponašanju Dmitrija Karamazova duboko se oseća odsustvo majke u periodu njegovog odrastanja. On duboko veruje da baš zbog toga što nju nije imao pored sebe nije siguran da li svojim postupcima ide u sram i sramotu ili svetlost i radost. Ostavljen ocu i njegovoj “karamazovštini” Dmitrij je bio prepušten surovoj sudbini koja ga je, skoro uvek, gurala u najdublji sram razvrata. Dmitrij Karamazov se bori. Bori se sam sa sobom, sa svojim mislima, postupcima, željama. Njegova dobrota i “duševna iskra” buni se protiv njegovih postupaka. Negoduje, poziva na uzbunu. To su ti strašni lomovi koji prate ovaj, u osnovi tragičan lik.

Koliko su ti lomovi u Dmitriju Karamazovu veliki i duboki, možda najbolje svedoči njegov odnos prema Katarini Ivanovnoj, ženi koju u isto vreme i mrzi i bezumno voli. Mržnja i bezumna ljubav u isto vreme izranjaju  iz osobina koje u sebi nosi Katarina Ivanovna. Ona je spremna da se žrtvuje, dušom i telom, za svoga oca pokazjući na taj način svu lepotu ljubavi koju jedan čovek može gajiti prema drugom čoveku. Ona je bila spremna da bude obeležena za sve vremena od strane jednog podlaca i stenice za spas duše nečije. Plemenitost i veličina su bili kameni sukobljavanja mržlje i ljubavi prema Katarini Ivanovnoj od strane Dmitrija Karamazova. To je ono što najstariji od braće Karamazov nije imao. Razumeo je, ali nije imao. Sve to je izazivalo kod najstarijeg Karamazova osećaj poštovanja i divljenja prema toj ženi. Ona je bila ideal kojeg je bio nedostojan. To žrtvovanje nije bilo vidljivo samo spram oca već i kasnije spram Dmitrija Karamazova, uz želju da ga spase od njega samog. U toj borbi Dmitrije Karamazov uspeva, ipak, da svoju dušu sačuva ali ne bez posledica. Osećaj krivice, stida i srama pred svetom i Katarinom Ivanovnom, poštovanje i divljenje prema toj ženi, pomešano sa mržnjom i ljubavlju prema njoj manifestovalo se kod Dmitrija Karamazova jednom vrstom ludila.

Dmitrij Karamazov spoznaje da je unutrašnja lepota jedna “strašna i užasna stvar”. Ta lepota se ne može definisati, ona se oseća. Baš zbog te neuhvatljivosti, koja u isto vreme miri mnoge protivurečnosti u čoveku, “lepota se ne da opisati”. Do lepote se dolazi večitom i besomučnom borbom između dobra i zla, između, kako kaže Dmitrij “Madone i Sotone”. Jedno drugo potire, jedno sa drugim ne može da ide. Verovati u Madonu znači verovati u spasenje. Toga je svestan i Dmitrij Karamazov, pa tako na jednom mestu kaže “A osim toga ne mogu da podnesem što neki čovek sa idealima Sotone, ne odriče se ni ideala Madone. To je ta širina čoveka koja buni i plaši Dmitrija Karamazova.  

уторак, 17. октобар 2017.

UKLJUČIVANJE GLEDAOCA U POZORIŠNU PREDSTAVU

Savremeno pozorište je u želji, ne samo da očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem.

Prvi način izražajnijeg držanja pažnje gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj način četvrtog zida dovodi do toga da se i fizički gubi granica između scene i gledališta. Glumci slobodno šetaju ne samo scenom, već i gledalištem. Kontakt na relaciji glumac-gledalac je direktan. I pored toga što je ovakav način činjenja pozorišta bližim gledaocu naišlo na ozbiljne kritike, ovaj pristup se u dobroj meri kortisti u savremenom teatru. U mnogim pozorištima koja neguju postmodernizam, ovakav oblik scenskog prikazivanja se smatra normalnom pojavom. Za takva pozorišta prisustvo glumca među gledaocima je normalno.
Drugi način putem kojeg pozorište želi da produbi pažnju gledaoca je da pred publikom prikazuje i ono što se obično smatra dešavanjem iza kulisa. Mislim na promenu scenografije, ili na presvlačenje glumaca koje se sada odvija na sceni pred očima gledalaca. Kao i u prvom slučaju i ovde imamo promenu forme, koja opet s druge strane zahteva određene intervencije i stilizacije. Svakako da se radi o jednoj, u pozorišnom smislu, krajnje sumnjivoj promeni, koja i pored te sumnjivosti nalazi put u modernom teatru.

Šta je sporno u navedenim načinima uključivanja gledaoca u predstavu? Sporno je da zastupnici navedenih oblika zaboravljaju činjenicu da gledalac pre svega želi da razume predstavu. Zbog toga se često dešava da, usled mnoštva originalnih rešenja kojima se menja pozorišna forma, predstava ostaje nerazumljiva gledaocu. Kada gledalac ne razume predstavu onda je i njegova kritika viđenog negativna. Osim tzv. „arhitektonskih promena“, postoji i „tradicionalni“ način kako učiniti predstavu interesantnom gledaocu, koji kaže da put do uzbudljivog pozorišta vodi preko stvaranja emotivne napetosti kod gledaoca. Ta napetost nije ništa drugo  nego efekat iščekivanja. Zbog toga razumljivo čitanje dramskog predloška, ozbiljan rad na predstavi, jasna dinamika događaja i karaktera likova često su mnogo efekastniji za gledaoca jer utiču na njegovu empatiju, od neposrednog uključivanja gledaoca u igru.

Reditelji danas u potrazi za originalnom formom zanemaruju sadržaj. Štaviše često se određenim rediteljskim intervencijama u želji osvajanja nove forme dobar sadržaj uništi. Dokaz? Dokaz su mnoge predstave koje su zabeležile neuspeh samo zato što su bile opterećene stilizacijom, što su bile preopterećene formom, što su bile prepisane.

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobn...