MAĐARSKA RAPSODIJA

Zima 2005. Decembar. Budimpešta. Obreo sam se u ovom gradu na gostovanju sa, ne velikom, ekipom iz pozorišta KS “Miroslav Antić” iz Sente. Igram ovde monodramu “Ja, Rade Tomov”, u pozorištu Talentum. U Budimpeštu smo došli niti kasno, niti rano. Nekako taman. Nakon što smo se smestili u sobe internata Srpske gimnazije i ručka kojeg je domaćin organizovao za nas, imali smo dosta vremena za odmor. Ekipa nije bila baš raspložena za šetnju, odmor su bukvalno shvatili, pa sam odlučio da se sam prošetam ovim gradom. Nisam im toliko zamerio zašto neće da mi prave društvo u šetnji jer oni su ovde već nekoliko puta bili za razliku od mene. S druge strane i nebo nad Budimpeštom je bilo preteće. Normalno, mađarski jezik ne znam ali me to nije nimalo sputavalo niti obeshrabrivalo da se osmelim i da sam krenem ulicama ovog grada. Prvi put sam ovde i duh avanturizma je preovladao. S obzirom na moj odnos spram mađarskog jezika odlučio sam da se tokom šetnje oslanjam na faktografsko pamćenje koje me je još uvek dobro služilo. Sve je nekako ličilo na onu dečju priču o Ivici i Marici, samo što ja iza sebe nisam bacao kamenčiće, već sam gledao okolne zgrade i tražio na njima neko obeležje, neki znak prema kojem ću se orjentisati. A tih znakova na zgradama ovoga grada ima. Lepi su to znaci. Kao da svaki od njih govori za sebe, govori neku svoju priču.

Hodajući Budimpeštom ušao sam u jednu veliku ulicu, bulevar. Ako sam dobor pročitao i razumeo ulica se zove Eržebet. Hodajući tom velikom ulicom šarajući pogledom po njenim zgradama spazih s desne strane zgradu na kojoj je pisalo Madách Színház. Pozorište! Od svih mađarskih reči koje sam imao prilike da čujem tu sam s razlogom zapamtio. Jednom prilikom, imalo je tome dosta vremena, jedan moj poznanik u jednom od naših dugonoćnih razgovora govorio mi je o ovom pozorištu. Govorio je lepo i intrigantno tako da na osnovu onoga što sam od njega čuo dvojbe uopšte nije bilo, krenuo sam ka toj zgradi i ušao u nju. Osoblje koje je bilo u predvorju, kod biletarnice primetilo me je. Prišli su i tada je nastao problem kako da se sporazumemo. U tom trenutku istorija je učinila svoje pa smo ustanovili da nam je zajednički imenilac koji nam je omogućio da se sporazumemo bio ruski jezik. Interesantno i zanimljivo. Objasnio sam im ko sam, kako sam se obreo u ovom gradu i na kraju kako sam dospeo kod njih. Rekao sam im da sam čuo za ovo pozorište i da bi bila neoprostiva greška da budem u Budimpešti, a da ne vidim ovo zdanje. Ljubazni domaćini kao da su bili zatečeni pričom ali u isto vreme i oduševljeni, ponudili su mi da li bi hteo da pogledam hol pozorišta i njegovu salu. Pitali su žabu hoće li u vodu. Naravno da sam prihvatio poziv, na tako nešto sam i računao kad sam se uputio ka ovom pozorištu. Krenuli smo…Hol prostran, lep, uredan u kojem je igra svetla tom istom holu daje jedan magični sjaj od kojeg mi je, zašto ne reći, zastajao dah. U podnožju hola smeštena je, od belog mermera, bista tačnije poprsje Imrea Madača, velikog mađarskog pisca po kojem je pozorište dobilo ime. Na zidovima hola izložene su fotografije iz predstava koje su u ovom pozorištu igrane i koje se još igraju. Puno fotografija, puno predstava – bogata istorija. Kad sam ušao u salu bilo je to još jedno iznenađenje. Lepota! Sala velika, prostrana urađena u baroknom stilu. Iznad partera su se uzdizala dva nivoa galerija. Sedišta su u boji trule višnje. Impresivno u svakom slučaju. Na podu itison u istom dezenu kao što su sedišta. Sve čisto i uredno. Sjaj zaslepljuje oči. Ljubazni domaćini ništa ne govore samo se blago osmehuju. Ponosni su na ono što vidim. Ja takođe ništa nisam govorio. Zapravo, reči su u tim trenucima bile suvišne. Nepotrebne. Na sceni je bila spuštena velika teška zavesa od pliša. Svetla u sali čiji je odsjaj od zlatnih detalja na zidovima i preovlađujuća boja trule višnje stvarali su koloritnost koja me je na momente vodila kroz vreme. Preplitali su se na tom mestu i prošlost i sadašnjost. Dok sam svečano šetao pozorišnom salom u glavi su mi odzvanjali taktovi Listove “Mađarske rapsodije”. Sasvim sam razgovetno mogao svaki ton te kompozicije da čujem u svojoj uobrazilji. Vizuelno, bili su to zaista trenuci mađarske rapsodije.

Posle nemog i laganog razgledanja ovog zdanja ljubazno sam se zahvalio domaćinima. Čekale su me nove obaveze. Čekala me je naša predstava. Moji slučajni domaćini su me ispratili do izlaza i uz srdačan stisak ruke zahvalili mi na mom interesovanju za ovo pozorište. Dali su mi nekoliko primeraka programskih svezaka kao uspomenu na moju posetu ovom pozorištu. Dok sam se vraćao ka mestu gde su moje kolege bile smeštene razmišljao sam o onome što sam video. Usput svratih u jednu prodavnicu i kupih jedan mali poklon upravniku koji vodi pozorište preko kojeg smo došli u ovaj grad. Kupih mu malog Budu. Za uspomenu i sećanje na naše druženje, na ovo gostovanje. Meni takav poklon ili pak sličan njemu nije trebao. Moje uspomene i sećanja na ovaj grad će u velikoj meri biti, poput lovorika, okruženi utiscima koje sam poneo nakon posete pozorištu koje se zove Madách Színház.

WHY?

У смирај дана, уморан од њега, упутио сам се у лагану шетњу на Калемегдан. Договорио сам се са једним мојим познаником, иначе позоришним редитељем да се предвече видимо „Код Руског цара“ на чашицу разговора. Припремајући се за виђење са мени драгим познаником, одлучио сам да шетњом прекратим време. Ходао сам сасвим опуштено са осећањем неке чудне среће и задовољства. Боже, колико има истине у Андрићевој мисли: "Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још је чудније: како често нам баш то мало недостаје." Није било пуно људи у тој оази у центру града. Ту и тамо, који пролазник. Прија ми самоћа. Лепо је све уређено. Трава покошена. Скоро су је покосили јер се мирис свеже покошене траве осећао у ваздуху. Киша која је данас пре подне падала, некако, као да је ваздух прочистила. Дишем пуним плућима. 

Док сам се спуштао ка павиљону Цвијете Зузорић приметио сам с десне стране тројицу младића. Ништа посебно aли, ти младићи су стајали, правилно распоређени у облику троугла, и играли неку своју игру на простору који за то није превиђен. Стајали су на једној зеленој површини благо накошеној. Помислио сам зар је могуће да ти млади људи у себи носе толики немар и немир да се налазе тамо где не треба да буду, да се налазе тамо где чак ни деца несталног и немирног духа не иду. Међутим, то није био једини разлог због којег су ми ова три младића привукла пажњу. Они су играли неку чудну игру. Која је то игра? Моја знатижеља као и бучност игре коју су играли привукли су моју додатну пажњу па сам се због тог одлучио да се овој тројици непознатих младих људи приближим и да покушам да одгонетнем о чему се заправо ради. Док сам прилазио почео сам да разазнајем говор. Уследило је прво непријатно изненађење. Ти млади људи су странци! По језику којим су се споразумевали рекао бих да су из земље која припада скандинавском говорном подручију. Моја близина их није ничим омела, за њих сам био само ваздух. Чак ни осећај нелагодности нисам приметио код њих, с обзиром да их је посматрао човек који је на свом лицу имао јасну упитаност и једну врсту прекора; зар не видите да тај простор где се ви налазите није предиђен не само за игру него ни за шетњу. Искрено, то моје не констатовање с њихове стране, ме није толико погодило јер је такав однос у духу данашњег времена и поимања система вредности уопште. Човек се временом, додуше тешком муком, навикне на то али, се ипак навикне. Оно што је још интересантније, од некултуре, јесте игра коју су играли. Није требало пуно времена да закључим о каквој је игри реч. Цела игра се састојала у томе ко ће кога јаче да погоди тениском лоптицом!? Заправо, ко је колико спреман да поднесе, издржи бол задобијеног ударца? Ко ће дуже пркосити болу! Болне гримасе које су ти млади људи, након ударца, слагали на својим лицима су у мени изазивали сажаљње, али не због задобијеног ударца, претрпљеног бола, већ сажаљење према њима као људима и њиховог односа према животу, боље речено смислу живота. Стајао сам ту једно извесно време и немо посматрао слику жалосног призора. За мене је било жалосно, за њих сигурно не. Они су просто уживали у томе. Смех с призвуком плача! Игра је требала да буде доказ нечега. Чега? Разлика између њих и мене је била више него приметна. 

Дуго сам после тога размишљао о ономе што сам видео. Више нисам примећивао лепоту окружења, већ сам испред себе, у мислима, имао увек изнова та три младића. Та три странца! Шетња се не својом вољом претворила у размишљње и упорно трагање за одоговором на питње: Зашто? Насиље и бол под ореолом среће и задовољства? Не. Привид? Можда. Немоћ? Да. Изопштење? Свакако. Ако младост подразумева лудост те врсте, онда се добром сигурно не можемо надати. Будућност?

Јул, 2008.

VRAĆANJE KRLEŽI

Završio sam ponovno čitanje Krležinog dramskog teksta „Gospoda Glembajevi“. Namerno sam uzeo iznova da pročitam taj tekst zato što ga smtaram njegovim najboljim dramskim tekstom. Siguran sam da ima onih koji bi mi na ovoj konstataciji zamerili, ne bi se sa njom složili, i to je sasvim normalno. Pluralizam mišljenja je potreban ako ni zbog čega drugog, ono radi provere sopstvenih saznanja i otvaranja novih vidika koji nikada nisu konačni. Međutim, nije taj tekst bio povod da se latim moje beležnice, mada bi se i o njemu moglo mnogo toga interesantnog zapisati, već je on jedne sasvim druge prirode. Prirode koja zadire u moja sećanja na neka davna vremena. Sećanja kad sam sebi dozvolio, usled mladalačkog neiskustva i lakomislenosti, takav luksuz da izgovorim reč nikad.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kako to strašno sada zvuči, dok sam pohađao srednju školu jedna od obaveznih lektira iz srpskohrvatskog jezika i književnosti je bila zbirka pripovedaka Miroslava Krleže pod nazivom „Hrvatski bog Mars“. Lektira je bila obavezna! Sećam se da je knjiga koju sam uzeo u srednjoškolskoj biblioteci imala tvrd povez i zeleni omot na kojem je stajalo plavim slovima odštampan naziv dela i ime pisaca. Zašto se ove knjige posle toliko godina tako dobro sećam? Zato što mi je čitanje te knjige bilo toliko zamorno i dosadno da sam imao osećaj da nikada neću stići do njenog kraja, a moralo se. Čitanje se zapravo pretvorilo u jedno mučenje. Krležine i ovako duge rečenice, su mi se učinile još dužim. Duge kao večnost, kao beskraj. A kada sam stigao do kraja knjige zaboravio sam šta je bilo na njenom početku. Zvuči smešno ali istinito. Na kraju čitanja pojavili su se pomešani osećaji. Osećaji očaja i besa. Posle te, čitalačke golgote, tako sam je doživeo, rekao sam sebi da više nikada Krležu neću uzeti u ruke. Jednostavno nisam bio spreman na njegov stil pisanja, na njegovu filozofsku misao, na njegove neverovatno duge rečenice koje su toliko bile duge da su se u samo jednoj od njih pojavljivale dve radnje i tri misli. I tako do kraja...Bio sam, zapravo ubeđen da ovaj pisac ne ume i ne zna drugačije da piše od toga kako piše. Međutim, kako je vreme sve više odmicalo a ja postajao stariji menjalo se i moje interesovanje za književnost. Ono je počelo da raste i postalo je raznovrsnije pa su samim tim počeli su i drugi vidici da se otvaraju. U ruke su mi došla, u početku ne baš voljno, već po nagovoru nekih ljudi neka druga njegova dela koja su moj pogled na tog pisca u velikoj meri promenila. Nakon, s neverovatnom lakoćom, pročitane drame „Vučjak“ a pogotovu dramskih tekstova „Gospoda Glembajevi“ i „Leda“ više nisam bio od onih koji su Krležu kao pisca izbegavali. Odjednom mi se, nakon pročitanih tih njegovih dela, učinio kao inetresantan pisac čiji mi je stil pisanja postao prihvatljiv. Zbog toga se sada često puta umem vraćati ponovnom čitanju njegovih dela, ako ne svih ono bar nekih koja su mi ostala u pamćenju kao interesantna.

Biće da čovek i u književnosti, baš kao i u životu, nikada ne treba da kaže nikad i da ovde važi ono staro zlatno pravilo - da sve dođe u svoje vreme.

SUDAR S REVIZOROM

U proleće 1836. godine sa scene se čula rečenica, više fraza: „ Ja sam vas pozvao gospodo, da bih vam saopštio neprijatnu vest – stiže nam revizor“. Revizor se pojavio i ruskom društvu priredio potpuni, nadasve uzbudljiv doživljaj i to onakakv kakav se obično „čuvstvuje“ u susretu sa velikim umetničkim delom. Novopridošli „Revizor“ je mimo, do tada, ustrojenih pravila iskočio iz svih pozorišnih očekivanja i navika. Publika se susrela sa nečim sasvim novim i neočekivanim.

Kako je proteko susret gledalaca i „Revizora“ može se samo naslućivati ali, ono što je interesantno je to da su sami glumci bili u nedoumici. Panaeva, ćerka poznatog i priznatog glumca, Aleksandrovskog pozorišta, Brjanskog piše: “Svi glumci koji su učestvovali u predstavi su se izgubili, osećali su da su tipovi koje je uveo Gogolj u predstavu, novi za njih i da se ta predstava ne sme izvoditi na onaj način na koji su oni navikli da na sceni igraju svoje uloge, na ruski način sa francuski prevedenim vodviljima“. Ako tome dodamo i priznanje glumca Grigoreva koji je „Revizoru“ igrao ulogu sudije Ljapkina-Tjapkina onda je ilustracija potpuna. Grigorev piše: “ „Revizor“ Gogoljev je kod nas ostvario veliki uspeh! Gogolj se proslavio! Predstava je odlično prošla, samo ne znam da li će dugo opstati na sceni, ta je predstava za nas joč uvek zagonetka. Ona je još uvek nešto toliko novo, da mi još uvek ne možemo oceniti iz jednog ili dva izvođenja. A i kako bi! Pa ne može se sve odjednom!...“

Šta je to što je izazvalo veliku nedoumicu prilikom pojave „Revizora“? Strah od nečeg novog, nečeg što do sada nije bilo...Možda...Ne treba zaboraviti da se komedija Gogolja pojavila u vremenu kada su se po ruskim pozorištima masovno igrale predstave vodviljskog i melodramskog tipa. Sam Gogolj na jednom mesto, o vremenu kada se pojavio „Revizor“, piše: „ Ruska pozorišta su puna „svraćenih gostiju“ koji su preplavili scenu i prestonice i provincije“. Nova predstava, je nalagala i nove norme i nova shvatanja. Androsov kritičar „Moskovskog posmatrača“ piše: „ Da bi se tačno okarakterisala komedija takvog sadržaja, kao što je „Revizor“, kritici ne dostaju odgovarajući pridevi. Ako se pravila pišu od dela, a ako delo prikazuje društvo – onda je naše društvo nešto drugo, a ne ono kako su ga Ritoriki i Piitoiki sastavljali“.

Trebalo je da prođe pune 73 godine da bi se Gogoljev „Revizor“ okarakterisao kao novi tip drame. To je uradio, a ko drugi do, Nemirovič-Dančenko u svom, ne velikom, članku pod nazivom „Tajne scenske očaranosti Gogolja“. U tom svom članku Nemirovič-Dančenko primećuje da se prilikom analize „Revizora“ susrećete sa „radosnim izbezumljivanjem“.

Kada dođete u sudar sa „Revizorom“ otkrićete da postoje tri kamena na kojima počiva ova Gogoljeva komedija, a to su: umetničko dostojanstvo komedije, novina i originalnost. Smeli zaplet koji Gogolj uvodi je, na kraju to uvidite i sami, u harmoniji sa krajem predstave. Ma koliko puta se vraćao na ponovno isčitavanje kraja ove komedije, ne mogu se otrgnuti utisku da je to jedan od, možda, najbolje napisanih finiša scenske književnosti. Igrajući na kartu neočekivanosti on na kraju svoje komedije, u trenutku euforičnog transa, uvodi poštara koji saopštava svima prisutnima, da činovnik, koji je sa svim počastima primljen, zapravo nije revizor. Frazom započet zaplet, frazom završen zaplet. Briljantno, genijalno. Ruku na srce, „Revizor“ neće ostati zapamćen samo po sjajnom zapletu i raspletu već i po interesatnosti dramske građe koju Gogolj koristi. Doslednost priče smeštene u malom gradiću upotpunjena je širokom lepezom karaktera „ljudske duše“ sa svom svojom prostotom i primitivnošću.

„Revizor“ je došao i povrh svega ostao, kao originalnost umetničke misli sa zaprepašćujućom sveobuhvatnošću.

НЕПОЗНАТО О ПОЗНАТОМ

О смрти Николаја Васиљевича Гогоља мање-више све се зна. Познато је да је овај велики светски писац у тридесетој години свог живота оболео од маларије и да је болест изазвала оштећења на музгу писца. Чести напади проузроковани болешћу утицали су на Гогољеву неурачунљивост што је резултирало тиме да је овај писац у неким од напада уништио, спалио неколико поглавља другог тома његове поеме „Мртве душе“. Често се може прочитати да је Гогољ био изложен „верском лудилу“ што се баш не може узети као тачно јер Гогољ није у правом смислу те речи био верски човек. Пре би се могло рећи да се радило о човеку који је гајио у себи аскетски начин живота. Гогољ је умро 1852. године.

Након смрти посмртни остаци великог писца пребачени су у Русију и он је уз дужне почасти сахрањени на гробљу Даниловског манастира у Москви. Ваља напоменути да је овај манастир у својој дугој и богатој историји био седиште Руских патријарха. На том мести Гогољеве мошти су почивале пуних осамдесет година. Након велике октобарске револуције и успостављања совјетске власти у Русији су се десиле велике промене. Почетком тридесетих година прошлог века совјетска власт је покренула опсежну кампању против религије. Срушен је храм Христа спаситеља, а исто тако одлучено је да се Даниловски манастир затвори као и гробље које је било у његовом склопу. Монаси из манастира су били протерани, а манастир је променио своју намену па је тако постао место за пријем напуштене деце. Цео посао био је поверен агентима НКВД-а. Међутим, приликом спровођења партијске одлуке појавио се један проблем, а то је шта урадити са Гогољевим посмртним остацима. Чак ни совјетска власт није могла да оспори квалитет овог писца. Респект је постојао. Одлучено је да се посмртни остаци пребаце на гробље Новодевичког манастира. Почело се са отварањем крипте. Када је ковчег из крипте извучен агенти НКВД-а су га отворили. У ковчегу је стајао скелет обучен у сиву хаљину, кости рука су биле савијене на грудима, на ножним костима су стајале чизме, али главног дела скелета није било. Није било лобање. Агенти су брзо почели да истаружују и утврдили су да је Гогољ сахрањн са главом на раменима. Мистерија је настала. О овоме је одмах обавештен Стаљин. Одговор из врха је стигао да све мора остати велика тајна јер совјетска власт не признаје постојање вандализма. Наређено је да се спроведе опсежна истрага о томе шта се заправо десило. Лобања великог писца се мора наћи!? Од тог момента мистерија око нестанка Гогољеве лобање обилује контрадикторностима. Од свих прича које колају најупечатљивија је следећа. Агенти НКВД-а су почели опсежна испитивања свих монаха који су богу служили у том манасиру. Изузетака није било. Није био поштеђен ни сам игуман. На основу сазнања до којих су агенти дошли, утврђено је да су приликом обележавања стогодишњице од Гогољевог рођења на гробљу спровођене активности око уређења гробља које су указивале на могућност да је тада гроб овог писца похаран. Заправо тада је крипта гроба ојачавана, што значи да је постојала могућност да је сандук са посмртним остацима отваран. Цео посао реконструкције финансирао је извесни Бахрушин, познати московски милионер, војни лиферант и велики колекционар. У оно време Бахрушин је био екстравагантна личност Москве. Радило се о човеку пуном енергије, ерудити који је имао циничан поглед на свет и људе, а при томе је био и страсни колекционар. Опсесија му је била скупљање позоришних реликвија. Та страст га је гонила на спремност на свакојака дела, чак и на светогрђе. Хиљаде и хиљаде јединствених позоришних реликвија се налазило у његовој колекцији. Сумња је после свега пала на њега. Све је указивало да је неко за њега оскрнавио леш Гогољев и украо лобању. Прича се да је Бахрушин лобању чувао у једној кожној, само за ту прилику скројеној опреми међу медицинским инструментима, желећи на тај начин да је заштити од случајног открића. Међутим, Бахрушин је умро 1929. године и са собом у гроб однео тајну о томе где се тачно налази Гогољева лобања. Након октобарске револуције Бахрушину је наређено да све реликвије које има преда совјетској власти. Све је реликвије предао без поговора али је ону највреднију сачувао, оставио ју је некоме или као аманет, или као проклетство. Од прикупљеног материјала совјетска власт је отворила музеј којег је лично отворио Лењин. Данас се на том мести налази Позоришни музеј са преко милион експоната и преко 60.000 позоришних свезака.

Мистерија око нестанака Гогољеве лобање није добила епилог. Како то обично бива приче и дање колају. Можда садашња власт зна где је лобања, али се о томе још увек ћути. Нико не зна зашто? Било како било посмртни, осакаћени остаци Никлаја Васиљевича Гогоља пренети су на ново место. Сахрањен је труп без главе. По личном Стањиновом наређењу направњен је нови споменик у облику попрсја док је стари споменик у oблику крста на којем је писало „Голгота“ бачен. Ипак, тај стари, бачени споменик и данас живи. Не у целини, али једном добром својим делом, да. Неко други сe с њим покрио.

ЛОМАЧА

Пре неки дан био сам на путу. Ништа ново, за човека немирног духа као што сам ја путовања су сасвим нормална појава. Дакле, на том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила велику неверицу и тугу. О томе сам дуго  размишљаo. Возећи се ка мојој, за тај дан одређеној, коначној дестинацији возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је нити мало – нити велико. На крају, уоште није битно како се то место зове. Није битно само зато што тих и таквих сцена има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу споменути. Неупоредиво ме више заинтригирао сам чин, од места чинодејствија. Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околиш, дружио се с цигаретом и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру - боље речено бацали су нешто у њу. Нашто су спаљивали. Ватра и дим су били више него видљиви. Моја радозналост је опет ступила на сцену. Ђаво ми није дао мира па сам под притиском моје радозналости пришао сасвим близу том месту да боље видим о чему се ради. На моје велико и непријатно  изненађење та два човека су, тешко ми је да ово и напишем, спаљивали књиге. Износили су књиге из куће и бацали их на, за њих припремљену ломачу. Нисам могао да верујем да присуствујем једном таквом скарадном чину. После неколико тренутака мог немоћног ћутања, преко ниске ограде, упитах једног од двојице егзекутора шта то раде. Наметнути разговор један од присутне двојице је прихватио, док ме је други с неповерењем гледао.

„Чистимо кућу од ђубрета“ следио је одговор.

„Па зар су књиге ђубре?“ упитах ја даље.

„Шта ја знам...Тако је газда наредио. Њему те књиге не требају. Купио је ову кућу и хоће да буде све чисто. Хоће да је реновира“ одговори мој саговорник и у исто време наставио даље „А што ти мене то питаш?“.

„Ако му књиге не требају, могао их је некоме поклонити“ одговорих му ја. Не чекајући одговор наставио сам даље: „Ко је живео у тој кући?“

„Неки брачни пар. Учитељи су били. Умрли су, а деца кућу продала“ одговори вредни радник који је бришући зној са лица мало поћутао па уз осмех рече: „Тај што је купио кућу...том не требају књиге. Он зна да чита само бројеве. Он има толико пара да може и тебе и мене и све ове књиге да купи и то заједно на камару“. 

После ових речи све ми је било јасно. И ко је у питању, и какав је човек тај који је наредио прављење ломаче за писану реч. Сваки даљи разговор ми се учинио сувишним. Пре него што сам се окренуо да се вратим ка аутобусу јер је пауза била готова замолио сам мог саговорника да ми да једну књигу са тог стратишта. Са чуђењем ме је погледао, али је удовољио мом захтеву. Узео је једну нагорелу књигу са обода ватрене стихије. Прилазећи огради на коју сам био наслоњен, радник је о своје ноге ударао књигом како би ухваћени жар на књизи угасио. Дао ми је књигу у руке и рекао:

„Ти мора да си неки писац кад се толико интересујш?“.

Узео сам књигу из његових гаравих руку и одговорио му: „Не. Нисам писац, али јесам неко ко воли књиге“.

„Нека ти је са срећом“ рече, окрете се и пође назад на посао.

Држао сам књигу у руци и размишљао о томе колико је људских душа у том пламену изгорело...Мирис гарежи је био јак. Током путовања књигу сам листао. Читао сам је само онолико колико ми је угашена ватра, која ју је оштетила, дозволила. Књигу сам донео у свој стан и ставио такву, ватреним језичцима оштећену у своју библитотеку. На спашеној књизи је писало „Не тугуј бронзана стражо“ издање 1968. Година мог рођења.

SEĆANJE NA “RASPUĆIN”

Pre neki dan zvao me je jedan moj poznanik iz Moskve. Dugo smo razgovarali o svemu i svačemu. Kako to obično biva nismo mogli a da se u tom razgovoru ne dotaknemo prošlih, ne tako davnih, vremenima kada su nam se životni putevi ukrstili u tom gradu. Reče mi da je skoro, s nekim društvom, bio u restoranu “Raspućin”. To saznanje me nije nimalo iznenadilo ali me je vratilo u vremena kada sam šetao od starog Arbata i Crvenog trga do Male Dimitrovke i Tverskog bulevara, kada sam posećivao Park kulture i Patrijaršijski ribnjak, kada sam šetajući ogromnim spomen parkom Caricino odmarao dušu i sređivao misli.  Sva ta sećanja su u meni probudili usnulo sećanje na restoran "Raspućin. Posećivao sam ga nekoliko puta ali, jedna poseta je ostala, onako baš urezana u pamćenju.

Sećam se da je bilo veoma kasno kada sam zbog pritiska nervoze krenuo u šetnju tražeći u njoj smirenje. Noć je uveliko već bila pala na Moskvu. Kada se noć spuštala na ovu metropolu tada je ona počinjala da živi jedan sasvim novi život. Drugačiji! Život pun uzbuđenja i doživljaja. To veče sam proveo sam. Iznuđenu šetnju pretvorio sam u odlazak s namerom u restoran „Raspućin“ u kojem sam te večeri ispijao dobru rusku vodku i razmenjivao koketne poglede sa damama sumnjivog morala...I dan danas sam spreman da kažem da su Ruskinje izuzetno lepe žene a pri tome imaju jednu neverovatnu sposobnost,da kao malo koje, mogu muškarcu uđu pod kožu a da on to i ne oseti. Možda se toj ženskoj sposobnosti ne treba opirati?! Treba uživati i prepustiti se prstu sudbine...Muzika koja se tada čula u restoranu uopšte mi nije smeta, naprotiv čak šta više, prijala mi je. Oko mene je bilo puno ljudi...Osećao sam se kao Raspućin. Ispred mene je, pored nekoliko praznih stakančika od ispijene vodke, stajao i pregršt salveta, kao sneg bele boje. Na njima sam pisao... Papir sam bio zaboravio, imao sam samo olovku kod sebe. Zapravo, obećao sam jednom mom, mnogocenjenom poznaniku, da ću mu poslati završnu priču o moskovskim pozorištima. Trebalo je priču sročiti da ona stane u dve novinarske šlajfne...Kakva je to glupost bila!...Mučilo me kako to da uradim? Kako na jednom malom prostoru napisati svoja osećanja o moskovskim pozorištima? Kako na jednom parčetu papira napisati sve utiske viđenim, doživljenim? Kako, kad su oni poput pustinjskog peska nepresušni? Nemoguće! Ali, dao sam bio reč, a data reč obavezuje! Sve ovo me je razjedalo ali, u isto vreme davalo podstreka mojoj dremljivoj inspiraciji. Na kraju sva ta razmišljanja su, možda bila i kritika sopstvene lakomislenosti zbog onoga što sam obećao?! Svi redovi koje sam tada napisao na belim salvetama ostali su kao svedočanstvo jednog trenutka ili kao svedočanstvo jedne nemoći?...Dok sam hvatao misli oko mene se razlegao instrumental pesme “Podmoskovske večeri”. Toliko mi je bilo lepo da sam poželeo da to osećanje koje me obuzelo večno traje. Mislim da me je tada ophrvala ona, slovenska melanholija. To osećanje je lepo ali isto tako i opasno...Sećam se da mi je jedan moj poznanik, Rus, jednom prilikom, u jednom od mnogobrojnih naših razgovora, rekao „da kad počne ono besciljno tumaranje, ona jezovita odvojenost od sveta da tada ode na jedno mesto gde mu je lepo, gde se oseća prijatno, gde je svoj. Ode u pozorište“. Da, tim citatom sam  završio obećanu priču, a počeo sam je ovako…” Došlo je vreme da zaokružim, kako reče bar za mene mnogocenjeni urednik, priču koja se zove “Pozorišta Moskve”. Na početku reportaže obećao sam vam dragi čitaoci da ću vam preneti kap od onoga što se zove pozorišta Moskve. Obećao sam vam kap, a preneo sam vam samo delić te kapi…” Dalji nastavak tog članka nije više bitan. Postoji u arhivi zatvoren i pohranjen kao što su uostalom i naša sećanja pohranjena.