Пређи на главни садржај

Постови

"BELEŠKE MLADOG LEKARA”

Pripovetku  "Beleške mladog lekara" Mihail Afanasijevič Bulgakov je napisao 1925. godine. Iza imena glavnog junaka pripovetke dr Vladimira Mihajlovča Bomgarda, krije se u stvari Bulagkov koji je završio medicinski fakultet i jedno vreme, uspešno, radio kao lekar pre nego što se okrenu pisanju. Navedena pripovetka se može posmatrati i kao autobiografski skaz Bulgakova. U vreme nastanka pripovetke Mihail Afanasijevič nije bio nov u književnom poslu, iza njega je već bio roman “Bela garda”.
Nakon što je objavljena, pripovetka “Beleške mladog lekara” zadovoljila je i kritičare i čitaoce, jer je jednostavna, ali bogata naracijom priča bila svima razumljiva. Mihail Afanasijevič sa posebnim zadovoljstvom, uz značajnu koloritnost u pisanju opisuje sve što se događa u pričama.
Glavni jinak ove pripovetke je mladić koji je odlučio da svoj život posveti medicini. Isprva, on je plah i neodlučan u svojim postupcima, ali vremenom u borbi sa izazovima on stiče iskustvo, on počinje sticati v…
Недавни постови

O OBLOMOVU I OBLOMOVŠTINI

Roman "Oblomov" Ivan Aleksandrovič Gončarov je napisan 1858. godine, a već sedeće godine roman  je objavljen u časopisu "Beleške domovine". Međutim, prvi deo dela, “Oblomovljev san”, objavljen je 1849. u Književnoj zbirci, postajući značajan element u zapletu i ideološkoj konstrukciji romana. Oblomov je jedno od dela Gončarovljeve nove trilogije, koja takođe uključuje „Običnu priču“ i „Otvoreno“. U knjizi se dotiču mnoga pitanja koja su aktuelna u njegovo doba – kao što su formiranje novog ruskog društva i suprotstavljanje starog ruskog mentaliteta evropskim vrednostima, kao i „večni“ problemi značenja života, ljubavi i ljudske sreće.
Roman “Oblomov” je napisan u tradiciji književnog realizma, o čemu svedoče sledeći elementi: središnji sukob u romanu, koji se razvija između glavnog junaka i društva koje ne deli njegov način života; realističan prikaz stvarnosti, odražavajući mnoge svakodnevne i istorijske činjenice; prisustvo karakterističnih za to doba likova - zv…

„PSEĆE SRCE“ FILIGRAN OD SATIRIČNE FIKCIJE

Ime Bulgakova se u književnosti prvi put pojavilo tokom sovjetske ere. Bulgakov je osetio sve poteškoće i karakteristike sovjetske stvarnosti tridesetih godina. Detinjstvo i mladost proveo je u Kijevu, a zrelije godine u Moskvi. Tokom njegovog boravka u Moskvi napisana je dramu "Pseće srce". Svojom izuzetnom veštinom i talentom, Bulgakov u drami obrađuje temu apsurdnog nesklada koji se odvija isključivo zbog ljudske intervencije u večne zakone prirode.
"Pseće srce" je filigran od satiričke fikcije. Ako satirični radovi jednostavno iznose činjenice, onda je cilj satiričke fikcije upozorenje o mogućim posledicama ljudske aktivnosti. To je ono što Mihail Bulgakov obrađuje u svom delu. "Pseće srce" je delo u kojem eminentni doktor ističe ideju o nemanju potrebe za nasilnim mešanjem u normalane tok evolucije. On smatra da ne može biti nasilnih, agresivnih inovacija, da sve treba da ide kao i obično. Ova tema je bila aktuelna kako za života Bulgakova, tako i u …

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobna mladost, pohlepna i strastvena do utiska gracioznosti.  Bolje rečeno, da li možeš ne voleti pozorište više od svega na svetu, osim dobrote i istine?!“ – ovako je čuveni ruski književni kritičar Visarion Grigorjevič Belinski u jednom svom članku opisao stasnu ljubav prema pozorištu.
Da li volimo pozorište? Ako ga volimo, kako ga volimo?  Ne može čovek voleti nešto što se ne zna šta je. „Čovek može voleti samo ono biće za koje je uveren da će biti prisutno kada mu zatreba.“  reči su Johana Volfganga Getea. Da bi znali da li volimo pozorište, moramo da budemo uvereni da li nam ono treba, kao pojedincu. Da bi saznali da li nam treba, treba da znamo šta je pozorište.
Pozorište je čarobna reč koja neobjašnjivom snagom šarma potresa sve strune čovekove duše stvarajući muziku koja čoveka obuzima poput neodoljive pesme. U pozorištu čovek vidi ceo svet, vidi …

ODNOS PISAC - REDITELJ

U pozorištu postoje mnogi odnosi. Postoje odnosi reditelj-glumci, glumci-tehnika, reditelj-uprava, glumci-uprava, glumci-glumci. Svi ti odnosi mogu biti složeni i teški. Međutim, odnos pisac-reditelj predstavlja jedan od najsloženijih odnosa u pozorištu a kao primer te složenosti navodim  odnos koji su imali Anton Pavlovič Čehov i Konstantin Sergejevič Stanislavski. Bez obzira što se radi o dvojici ljudi između kojih je postojalo uzajmano poštovanje, tokom rada na predstavama Čehov i Stanislavski su često imali različite pristupe kako u viđenju događaja na sceni, tako i u karakterima samih likova. Da će odnos dva velikana ići u pravcu čestih nesuglasica videlo se već kod realizacije Galeba, nakon što je Čehov predstavu video 1898. godine. Predstava je postavljena na sceni MHAT-a. Reditelji su bili Stanislavski i Nemirovič-Dančenko. Nakon odlgedane predstave Čehov je pisao  Maksimu Gorkom: „Ne mogu da hladnokrvno sudim o komadu zato što je sama Čajka igrala odvratno, jecajući sve vreme…

SVI NAŠI HAMLETI, SVE NAŠE MRDUŠE

Kada je Ivo Brešan davne 1965. godine napisao tekst „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“, siguran sam da nije mogao naslutiti da će taj tekst jednako biti aktuelan i nakon više od pola veka od kako je napisan. Ta groteskna tragedija, kako je pisac žanrovski opredelio svoj tekst, i danas komotno pronalazi put do gledaoca. Ništa Brešanov tekst nije izgubio od svoje oštrice i pored protoka vremena. Možda je danas ta oštrica još izraženija.
Zašto je to tako? Zato što naše mane, koje je Brešan tako lepo i slikovito opisao u tekstu, nisu iščilile u minulom vremenu, već su postale još izraženije i koloritnije. Dovoljno je prelistati dnevnu štampu, ili samo malo pogledati masovne elektronske medije pa će čitalac ili gledalac naći jasnu analogiju prikaza likova iz teksta sa likovima iz našeg okruženja. Tu oko nas, skoro na svakom koraku možemo videti nekog novog Bukaru, nekog novog Mačka, nekog novog Pulju, nekog novog Šimurinu, nekog novog Učitelja. Možemo na licu mesta videti kako se vulga…

KAKO JE NASTALA „BELA GARDA“

-Groteskna slika realnosti-
Mihail Afanasijevič Bulgakov spada u red ruskih književnih klasika čije je stvaralaštvo obeležilo jedno vreme. Bulgakov jeste klasik, ali teme koje on obrađuje u delima ga svrstavaju u red naših savremenika. Dramsko nasleđe ovog pisca je zaista veliko. Samo neka njegova dela su doživela izvođenje u pozorištu – „Puškin“, „Zojkin stan“, „Mrtve duše“, „Purpurno ostrvo“, „Dani trubina“, „Majstor i Margarita“, „Bela garda“. Svaki taj naslov može biti priča za sebe, ali ovog puta ću se osvrnuti na delo „Bela garda“, tačnije na to kako je ono nastalo.
Bulgakov je nekoliko godina radio kao lekar u Smolenskoj oblasti. Nakon tog službovanja usledilo je lutanje po zemlji, prvo Kijev za vreme vladavine hetmana i građanskog rata, zatim Kavkaz, Batum i na kraju Moskva. Put Bulgakova, ne samo književni već i životni neobično podseća na put Čehova. Mnogo sličnosti na njihovim putevima ima. Za stvaralašatvo Bulgakova naročito je značajan period boravka u Kijevu i vladavine het…