субота, 29. децембар 2012.

KOCKA, IGRA SUDBINE

- Motivisano romanom „Kockar“ -

Teško da se danas može naći neko ko je ljubitelj ruske prozne klasike a da ne zna da je Dostojevski svoj roman  „Kockar“ napisao za neverovatnih 26 dana. Isto tako poznato je da je Fjodor Mihajlovič kroz ovaj roman upoznao svoju buduću suprugu Anu Grigorijevnu Snitkinu, ženu koja će mu tokom celokupnog njegovog života biti siguran oslonac i verni pratilac.  
Mnogi su skloni reći, među takve i ja spadam, da je roman „Kockar“ u osnovi autobiografski roman. Tako ga treba i posmatrati i čitati. U svom romanu „Kockar“, ili kako na ruskom glasi „Игрок“, Dostojevski do savršenstva secira, poput najboljeg hirurga, kockarovo telo, i ne samo telo već i njegovu dušu. Šta se krije iza romana koji ima tako jednostavan naslov? Strast! Strast je inspirisala Dostojevskog da napiše ovaj roman. Strast prema kocki koja je vremenom prešla u pošast. Toj stratsti, toj pošasti Dostojevski je bio slepo odan sve do svoje sedme decenije života. Dug je to period pun poniranja i uzdizanja u životu ovog velikog svetskog pisca. Da je to tako svedoči i ispovest Ane Grigorijevne Snitkine, koja u svojim memoarima kaže „to je tužan period mog života“. U celokupnom periodu robovanja „ruletom“ Dostojevski je tragao za svojim Vaterloom, onako kako je to uradio Rotšild, ali njegov Vaterlo nije se dogodio.

Dostojevski je veoma dobro znao argumente koji mogu dovesti do osvajanja novca na ruletu, i sve to je samo u njemu znanom maniru pretočio kroz priču romana „Kockar“. Dostojevski je savršeno dobro rezonovao stvari oko te „đavolske naprave“ pomoću koje se odvija „đavolska igra“, ali opet nešto tu nije funkcionisalo. Šta to nije funkcionisalo? Kockar treba da ima staloženost i izdržljivost, ali kockar treba da ima i materijalnu zaleđinu za slučajeve kad se „đavolska naprava“ okrene protiv igrača. Kad se bela kuglica umorna od silnog okretanja i poigravanja sa ljudskim sudbinama u smiraj kazino dana počne odmatarti na vrhu „vretena“. Na rulet se ne ide sa malo novca, ili sa poslednjim „krajcerom“ u džepu. Na rulet se ide sa nadanjem da se sa njega neće ništa doneti. Da će igrač sve izgubiti. Jer ako na rulet odeš sa poslednjim „krajcerom“ u džepu sa željom da taj jedan krajcer pretvoriš u hrpu novca i ako izgubiš tu poslednju materijalnu slamku spasa nemaš više ni staloženosti ni hladnokrvnosti. Tada se gubi glava a igračevi potezi bivaju nerazumni, više skloni ludilu negoli razumnom razmišljanju. Tada se uspostavlja spirala ludila kojoj kao da nema kraja. U takvim situacijama „udarci sudbine“ bole više nego sve Hristove patnje. Juče, danas, sutra, prekosutra...dani, meseci, godine... Hrabrost postaje ludost, ludost postaje čovekovo poniženje. Tada čoveku ništa nije sveto. Postoji samo jedan ideal a to je novac kojeg nema. Novac postaje ideal koji ne može da se postigne. Gubi se sve što se ima. Čak i život.

Šta igrač bez materijalne pozadine oseća nakon gubitka na kocki? Depresiju koja vodi do plača i osećaja potpunog očaja. Može li se takav čovek smiriti? Da, samo trenutno dok „požuda“ za novcem ponovo ne ophrva telo igrača. Reinkarnirana, nikada uništena do kraja požuda uništava sve ono što ste učinili da očajnog čoveka nakon gubitka novca na kocki smirite. Uništava sav vaš trud, veru, ubeđivanje da se takav čovek smiri, uništava sav „krhki“ optimizam da nije sve tako loše kao što izgleda. Odvlačenje misli u nekom drugom pravcu biva naprasto prekinuto i sve se opet vraća na staru stazu „igre sudbine“.

Šta može čoveka zaustaviti u tom posrtanju? Saznanje da je čovek dotakao dno, isto onako kao što je to osetio propali Baron kod Maksima Gorkog u njegovom delu „Na dnu“, ili kao što je to osetio sam Dostojevski izbezumljeno poput najvećeg beskućnika ležeći u parku. To saznanje nije uvek i spasenje jer u pitanju je „čovekov obračun sa sudbinom“. Taj obračun ide na život i smrt. Lom u čoveku je veliki. Nada ipak postoji. Dok ima nade ima i spasenja.

четвртак, 27. децембар 2012.

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA!

 “Nek vam se u Novoj godini sve želje ispune, svaki pokušaj uspe, a svaka nada donese nešto što ćete zapisati u srcu kao bajku! S neba pada jedna pahulja mala. Istina, mala je, ali je puna želja za Novu godinu. Neka barem jedna takva pahulja padne na vas!”


среда, 19. децембар 2012.

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA

- U ime zakona... -

Koliko god već čitao dela Ive Andrića, pravi ljubitelj pisane reči teško da će da pogreši ako se iznova lati čitanja nekog od mnogih njegovih dela. Svako novo čitanje Andrićevih dela je zapravo jedno novo otkrovenje, jedan novi susret sa nečim tako poznatim ali, opet tako nepoznatim. Tako sam i ja u osvit ovogodišnje kalendarske zime ponovo uzeo da se kroz pisanu reč družim sa našim, vašim, mojim, tvojim Ivom Andrićem. Uzeo sam da čitam njegove pripovetke. U mnoštvu koloritnih priča za oko mi je zapala jedna koja me je eto naterala da muku sosptevnog razgovora sa samim sobom pretočim i belešku koja ama baš nikome neće ništa značiti, ali koja će opet povrh svega ostati kao trajan beleg mog postojanja na ovom svetu. To je Priča o kmetu Simanu.
Priča počinje opisom pucnjave „kakvu dotad nije čulo bosansko uho“, a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na „Kozijoj ćupriji“. Iako je veoma tanka nit koja povezuje pucnjavu i smrt, između njih u priči o kmetu Simanu je smešena teskobna čovekova sudbina, smešteno je mukotrpno čovekovo stradanje. Iznad te sudbine, iznad tog stradanja lebde utvare koje se zovu pravda i pravo. Eh, ta pravda i to pravo. Dok pišem te dve reči u glavi mi odzvanja Muselimova misao iz Mešinog romana „Derviš i smrt“ – „Ništa neodređenije nema od pravde i prava“.

Mislio je kmet Siman da je dolaskom Austrougara u Bosnu prošlo vreme aga, i da je došlo vreme kmetova. Mislio je da prošlo vreme „carskog pisma“ i „seferske naredbe“. Mislio je da je prošlo vreme četristogodišnjeg turskog jahanja hrišćana. Mislio kmet Siman, i pogrešio. Hteo je pod okriljem nove vlasti da dobije ono u šta je verovao da treba doći, a dobio je ono što je došlo. Hteo je svoju pravdu, a dobio je pravo. A to pravo je i dalje bilo u paragrafima „seferske naredbe“. Svejedno gde je ona pisana da li u Carigradu, ili u Beču. U tom isčekivanju „megdana“ kada ga je obuzelo da za dušu svih svojih mrtvih skine agovski jaram sa sebe,  kada ga je obuzelo da ono što je njegovo bude samo njegovo da ne mora nikome ništa da daje zaboravio je kmet Siman da svet funkcioniše po principu  - Ono što hoće ljudi, to i vreme trpi. Niti je bilo vreme, niti su to ljudi hteli. Njegova pravda je postala opsena koju niko niti je želo da čuje, niti da je razume. U traženju te svoje pravde, koja će jednog dana ipak doći ali, tada njega neće više biti kmet Siman je prošao stradiju od nečega do ničega. Slika mirnog ležanja u šljiviku ispod punih krošnji plavog roda, završila se na terasi mehane pokraj Kozije ćuprije tik uz još jednog stradalnika tog vremena Salihbega Hasimbegovića. Iako su krenuli iz različitih pravaca put ih je spojio u jedno. Njehova stradija se jedino mogla dovoljno dobro čuti kroz ispijene čokanjčiće rakije i gudalo gusala koje je sa sobom nosio kmet Siman. Pijana čoveka niko ozbiljno ne gleda, jecaj gusala retko ko sluša. Ljudi bez ugeda. Našla se dva „oroza“ koja su pre vremena kukuriknula.

Prošlo je mnogo vremena od kad je Ivo Andrić ispričao priču o kmetu Simanu. Vreme koje je Andrić u ovoj priči ispripovedao je još dalje. Međutim, asocijacije na našu ne tako daleku prošlost, bogami i sadašnjost su i brojne i mnogostruke što ovu priču čini uvek aktuelnom. Čini je aktuelnom zato što u njoj kao i u životu pravda i pravo imaju samo jedno zajedničko a to je početno slovo „p“. Malo da se čovek uzda u svoju pravdu, mnogo da bi izbegao pravo.

недеља, 16. децембар 2012.

SEĆANJA

Postoje sećanja koja volimo i sećanja koja nas vole. Sećanja koja su nastala iz ljubavi i sećanja od kojih ljubav nastaje. Postoje sećanja zaljubljenih i zaljubljena sećanja. Sva ta sećanja u nama ponekada postaju istovetna. Tada se u njima na jedan veličanstven način neki naši događaji i doživljaji nastavljaju, traju uprkos protoku vremena.

субота, 15. децембар 2012.

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI

- Memoari sanjara -

Podnaslov romana Dostojevskog „Bele noći“ glasi „Sentimentalni roman“. „Bele noći“ jesu zapravo to, sentimentalna priča. Danas, u vremenu u kojem živimo u kojem pojam „sentimentalnost“ ima pogrdnu konotaciju nije na odmet pokušati, kroz čitanje ovog romana, u sebi probuditi, ili otkriti mentalnu organizaciju iskrenog saosećanja. Možda će u nama probuđeno, ili pronađeno to osećanje pomoći da razumemo glavnog junaka  ovog romana, a samim tim da razumemo i mnoge druge „sanjare“ koji obitavaju tu oko nas koje ili ne primećujemo, ili ih ne želimo primetiti. Koje ako i primetimo doživljavamo kao nekog ko nije iz ovog vremena. Na kraju, možda smo i mi sanjari? Iz tog razloga možda nam čitanje ovog romana može pomoći da sami sebe razumemo?
Radnja romana je smeštena u Sankt Peterburgu u vreme kad nad ovim gradom lebde bele noći. Ko je glavni junak romana „Bele noći“? To je dvadesetšestogodišnji mladić, siromašni državni činovnik sa malom platom, koji živi u malom neuglednom stanu, kojeg teško da neko takvog želi za prijatelja. On prijatelja nema, nema ni drugova i deluje veoma usamljeno i u životu, ali i na poslu. S mladićem niko ne želi da razgovara. Njegov život je teskoban, sumoran i monoton. Osećaj siromaštva i beznajčajnosti glavnog junaka romana pretvara u stidljivog i neodlučnog momka. Šta onda ostaje takvom čoveku? Maštanje! Mladić u svojoj mašti stvara svet u kojem je on heroj, istorijska ličnost, pesnik, ljubavnik...Bežanje u taj izmaštan svet je za mladića lepši nego njegova svakodnevica. U dugim šetnjama pored Jekaterinburškog kanala mladić sanja svoj nikada dosanjani san. Pored tog kanala on je svoj na svome. Ali, upravo tu pored njegovog ubežišta njegov „umišljeni heroj“ će se igrom slučaja pretvoriti u realističnog, pravog heroja. U jednoj od šetnji tokom neponovljivih belih noći glavni junak će spasiti devojku Nastjenku od pijanog prilaznika. E to spasavanje devojke mladića će uvesti u realan život. Uvešće ga u  ljubavnu priču koja je toliko slična sa svim drugim ljubavnim pričama, dovešće ga do neverovatnih otkrovenja, iznjedriće njegove ispovesti. Umesto nemuštog razgovora samog sa sobom omeđenog izmišljenim svetom, mladić će razgovarati sa osobom koja je tu pored njega, koja je tako slična njegovom duhovom sklopu. Dolazi do onoga o čemu Dostojevski u svim svojim delima potencira. Dolazi do punog izražaja moralna čistota, nesebičnost, poštenje, dobrota i jake emocije.

Da Dostojevski u romanu „Bele noći“ ne gubi vezu sa realnošću svedoči i rasplet. Ljubav između mladića i devojke se ne ostvaruje. Tok ljubavne strasti ide protiv želje mladića. U čemu je onda poenta! Poenta je u otkrovenju kojeg je mladić osetio „u minuti blaženstva“ ali ne u njegovom izmaštanom sveti, već u onom realnom od kojeg se toliko sklanjao. Poenta je u tome da taj realan svet koliko god bio teskoban i mutan treba obasjati iskrenom svetlošću prave ljubavi. Onda će se i taj svet oko nas, koji nekada ume da bude mračan popt najveće tmine, pretovriti u prelepe bele preterburske noći. Lep je to osećaj do kojeg dolazimo našom sentimentalošću. Zbog toga kakvo god vreme bilo sentimentalnog osećaja se ne smemo stideti a još manje ga potiskivati.

петак, 14. децембар 2012.

MAJSTOR I MARGARITA – BAL KOD SATANE

Svet je tako uređen da sve savršeno funkcioniše.


Bog postoji, đavo postoji. Šta se krije između njih? Krije se filozofska misao sa životnim značenjem – Borba između dobra i zla. Za ili protiv. Na šta se onda život svodi? Svodi se na naš izbor.


Sve počinje od razgovora sa strancem. Zato, ako nismo spremni na takvu vrstu borbe nemojmo nikada razgovarati sa strancem.

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobn...