недеља, 01. новембар 2015.

ЧЕХОВЉЕВ МОРАЛНИ КОДЕКС

Чехов је у свом драмском опусу написао пет драма: Иванов, Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик. Све те драме, поред протока времена, једнако представљају изазов за сваку нову генерацију редитеља и глумаца. Та изазовност је директна последица ирационалности и немања увек јасног одговора на питања са којима се читалац суочава. Заправо, колико год да се враћате читању Чеховљевих драма, увек се јављају нека нова питања која раније нисте увидели, или нисте препознали. На крају схватате да тај бескрај од питања, који уме да читаоца обесхрабри, заправо није ништа необично. Она су саставни део личности која се зове Антон Павлович Чехов. Тачније речено, зову се Чеховљев морални кодекс.
Верује се да је време дестабилизације културе дубоко повезано са процватом „комплексности“ коју је у својим делима тако добро и садржајно обрадио Ф. М. Достојевски. Али исто тако се верује да је стваралаштво А. П. Чехова контратег тој комплексности. Људска аксиоматика којој Чехов у својим делима поклања пажњу је у исто време и једноставна и природна. Она не лежи у равни верских или филозовских спекулација, као што је то случај код Достојевског, већ она своје корене налази у практичном моралу. Чехов пише „Моја светиња над светињама је – људско тело, здравље, интелигенција, таленат, инспирација, љубав и апсолутна слобода. Слобода која је лишена силе и лажи“. Разумети Чехова, значи разумети основне карактеристике људских потреба, уопште. По Чеховљевом мишљењу, лепота није „ван“ живота, већ у њему, у животу.

Зашто се тако често дешава да Чехов или остаје неразумљив, или се тешко разуме? Питање је тешко и сложено. Чини ми се да је питање над питањима, кад говоримо о Чехову, не у формулацији питања о томе шта је добро, већ како људи у свом животу гледају на моралне вредности. Колико су оне једноставне, оригиналне и непроменљиве. Колико год се враћао читању његових дела, не могу се отргунти утиску да Чехов своје јунаке не приказује ни као анђеле, али ни као злочинце. Код њега је све дубоко повезано са деперсонализацијом и вулгаризацијом права појединца у хијарархијским друштвима. Због тога, бар је то мој утисак, никада нисте сигурни колико његови јунаци говоре искрено или не, тачно или неистинито, мудро или лудо. Колико су заправо јаки или слаби, добри или зли. Због тога читаоцу увек остају отворена питање везана за судбину његових јунака. Његови јунаци су ексцентрични, збуњени, промискуитетни. Они свој карактер не граде на својој снази, већ на својим слабостима, због чега се често стиче утисак конфузије живота и слабости сопственог идентитета његових јунака. Друштевни живот и менталитет народа су кључни елементи разумевања овог писца. Чеховљеви јунаци бораве у заробљеништву прича „рекла - казала“, у заробљеништву мисли, у заробљеништву идеја које окружење намеће, у заробљеништву моћи доминантних друштвених институција, традиције, правила и конвенција. Живот у таквом заробљеништву, по Чехову, штети појединцу. Ствара стереотипе и механичка правила понашања. Све то води ка поробљавању човековог идентитета, води ка уништавању његовог идеолошког и етичког духа. Када нема слободног духа, тада нема ни слободног човека. У писму које је Чехов упутио В. С. Мирољубову између осталог пише: „...Заборавља се на идеализам, на чистоту свести, на слободу душе. Све се то запоставља. Ми морамо веровати у Бога, а ако нећемо да верујемо у веру, оно бар верујмо у своју савест...“
Илузија да код човека треба да буде све лепо никада није напуштала Чехова, иако су друштвене прилике налагале један сасвим други след корака и размишљања. Чехов је својим јунацима давао способност да развију промену и кретање свог лика, јер по његовом мишљењу, то води духовном здрављу и лепоти поједница. Међутим, лепота коју Чехов корист није „божанска“, она је животна, обасјава пут појединцу. Лепота је врховни смисао човековог битисања који води срећи. Човек је срећан ако је задовољан. Ако је свестан своје моралне исправности. Чехов преко својих јунака није трагао за истином, Богом, душом. Не! Он је истраживао манифестације људског духа и моралне слабости, трагао је за моралним падовима појединца и смислом живота. У „Три сестре“ Маша каже: „ Мислим да особа мора бити верник, или бар да тражи веру, јер у супротном, његов ће живот бити празан, празан... Да живимо, а да не знамо зашто су деца рођена, зашто звезде сијају на небу... Или да не знате зашто живимо... Била би то велика глупост, Трн-трава“. Морални и естетски захтеви су врховни суд вредновања човека. Чехов на једном месту каже: „Живот нам је дат и треба га живети храбро, интелигентно и лепо. Хоћу да у својим делим истакнем независна и племенита лица, желим да направим историју...“

Да ли је Чехов направио исторују не знам. Али знам да је у светској драмској књижевности оставио неизбрисив траг. И после толико година овај драмски писац је остао једнако загонетан и никада до краја размљив. Морални кодекс овог писца се и даље дешифрује.

OD MEDICINE KA POZORIŠTU DO VEČNOSTI

A.P.Čehov
Kada je 1881. godine, na vrhuncu svoje popularnosti, Sara Bernar, francuska glumica svetskog glasa pred čijom glumom su gledaoci ostajali kao u transu, u okviru svoje turneje posetila Moskvu, u jednom od lokalnih listova osvanuo je sledeći komentar: „Pre dva dana, Moskva je znala samo za četiri elementa, danas ne može da prestane da priča o petom. Ona je znala samo za sedam svetskih čuda, a sada, svakih trideset sekundi ona proklamuje postojanje osmog. Neka vrsta primitivne ludosti zavladala je u našim glavama. Ali mi, lično, daleko smo od toga da se divimo talentu Sare Bernar. Njoj nedostaje plam koji jedini može da nas natera na suze. Veoma inteligentna, ova dama poseduje jednu krajnje efikasnu tehniku – njena gluma je dobro naučena lekcija, ali se tu oseća manjak talenta, a mnogo više napornog rada“. Iza ovih redova, svojim potpisom je stajao Antoša Čehonte, odnosno Anton Pavlovič Čehov, čovek koji je u ruskoj, i ne samo ruskoj, dramskoj i proznoj književnosti ostavio dubok, rekao bih, neizbrisiv trag.

Anton Pavlovič Čehov, rođen je 17. januara 1860. godine u mestu Taganrog, koje je do 1926. godine pripadalo Ukrajini. Kada je on rođen na scenama ruskih pozorišta već uveliko su koračali junaci dela Ostrovskog i Gogolja. Čehovljevi su bili kmetovi u mestu Olhovatka u Voronježkoj guberniji. Njegov deda Jegor Mihajlovič, uspeo je da od svog rada uštedi tri hiljade rubalja i da tim novcem, 1841. godine, otkupi slobodu sebi i svojoj porodici.
A.P.Čehov sa porodicom
Njegov otac Pavle, kao slobodan čovek, preselio se u Taganrog, gde je počeo sa privatnim poslom u trgovačkom esnafu. Bio svestrana ličnost. Svirao je violinu i bavio se slikarstvom. Ali isto tako, on je bio i strastveni vernik, pevao je i u crkvenom horu. U duhu duboke religioznosti vaspitavao je decu, zbog čega je Čehov često isticao da mu je detinjstvo ostalo u mučnom sećanju. Prirodna nadarenost oca Pavla prenela se i na decu: Aleksandar i Anton su postali pisci, Nikolaj – umetnik i karikaturista, Marija – nastavnica, dok je Majk Čehov – postao umetnik svetskog glasa.

Čehov je, kao i Ibzen i Šo, u mladosti doživeo da mu je otac bankrotirao. Zbog toga je njegova porodica morala da se 1876. godine preseli u Moskvu, a on im se priključio nakon završetka gimnazije. Sve to je ostavilo dubokog emotivnog traga na mladom Čehovu, zbog čega će ta osećanja iz mladosti biti sastavni deo priča u njegovim dramama. Iako je imao sklonosti ka pisanju i pripovedanju, Čehov je nakon dolaska u Moskvu upisao Medicinski fakultet. No, novaca nije bilo dovoljno, jer je izdržavanje porodice palo na pleća Antona Čehova. Zbog toga je počeo aktivno da piše za časopise. Pisao je kratke priče. U časopisu „Dragonfli“ iz 1880. godine objavljena je prva njegova publikacija šaljivih priča. Svoje priče je potpisivao različitim imenima, a jedno od tih imena je bilo Antoša Čehonte.
Gimnazija u Taganrogu
Nakon završetka Medicinskog fakulteta i dobijanja diplome lekara, Čehov je radio u predgrađima Moskve. No, kako to obično biva, od prirodnog talenta i genetske nadarenosti se ne može pobeći, pa je tako Čehov svoju posvećenost sa medicine usmeravao ka književnosti. Kritičari nisu bili raspoloženi prema njegovim pričama. Smatrali su da su one mračne i ružne, da u njima nema mesta „lepoti života“. Krajem 80-ih godina XIX veka Čehov, nakon bratovljeve smrti, počinje da oseća veliku unutrašnju prazninu. Kasnije, prisećajući se tog perioda, Čehov je govorio: „Osećao sam da sam zaustavljen u svom napredovanju. Nisam video perspektivu“.

To unutrašnje nezadovoljstvo pokrenulo je Čehova na jednu veliku životnu avanturu, koja će u velikoj meri uticati na dalji životni put ovog pisca. Aprila 1890. godine on je preko Kazanja, Perma, Tjumena i Tomska, nakon pređene četiri i po hiljade kilometara, već bolestan od tuberkuloze, došao na Sahalin. Na tom putu Čehov je video težak i teskobavn život ljudi, što je na njega vidno uticalo, jer nikada do tada nije imao priliku da vidi takvu beznadežnost ljudi, takvu nemaštinu, tako divljaštvo i samovolju vlasti. Sva ta osećanja Čehov je kasnije pretočio u svoje dve knjige – „Sibir“ i „Ostrvo“.Nakon završetka tog velikog i napornog puta, Čehov je prestao da se bavi medicinom. Kupio je imanje u Melihovu, u okolini Moskve. O svom trošku je izgradio školu u kojoj je postao poverenik. Nastavio je da piše kratke priče. Godine 1888. postao je laureat Puškinove nagrade.

Svakako da studije drame predstavljaju novu, ključnu fazu na životnom putu Antona Pavloviča Čehova. Ono što je Čehova učinilo čovekom čije je ime jasno utisnuto u istoriju pozorišta, je njegovo dramsko stvaralaštvo. Nije robovao dogmama, a bio je lik kojeg je krasila velika humanost. Napisao je pet značajnih dramskih dela: „Ivanov“, „Galeb“, „Ujka Vanja“, „Tri sestre“ i „Višnjik“. Čehov je bio pisac koji je u svojim delima akcenat uvek stavljao na ljudsko ponašanje. U tom ponašanju on je otkrivao skrivene emocije, bio je pažljiv posmatrač, pristalica iracionalnog i neobjašnjivog. Čehov u svojim delima nije osuđivao, on je opraštao. On nije uvodio anđele i đavole, on je bio nepristrasni svedok. Govorio je: „Ja hoću da u svojim delima ljudima pošteno kažem - Pogledajte se i vidite kako su vam životi sumorni! Važno je da ljudi to shvate, jer kad to učine, oni će sebi svakako stvoriti jedan bolji život. Ja to neću doživeti, ali znam da će to biti nešto sasvim drugačije, ni nalik sadašnjem životu“. Kao malo koji dramski pisac Čehov je u toj svojoj nameri uspeo. Džo Bernard Šo, nakon što je pričitao Čehovljeve drame, hteo je da uništi sve ono što je napisao.

Čehov se 1901. godine oženio čuvenom glumicom Olgom Leonardovom Kniper, članicom MHAT-a.  U braku su bili svega tri godine. Tuberkoloza je uzela velikog maha, pa je tako Čehov po nagovoru lekara i kolega otputovao u Nemačku, u banju Baden - Vajler gde je 2. jula 1904. godine umro. Za Čehova pozornica je bila umetnost koja odražava suštinu života. Tako je mislio, tako je i pisao.

MUKE SA GLUMCIMA

Značajnu ulogu u dešifrovanju Čehovljevog moralnog kodeksa imaju glumci i reditelji. Od njihovog razumevanja Čehova, u velikoj meri zavisi koliko će publika, sve ono što je Čehov nazvao „suštinom života“, shvatiti. U vreme kada je Čehov napisao dramu „Ivanov“, u ruskim pozorištima je glavni glumački izraz bila teatralnost. Glumci su svojom igrom prikazivali formu osećanja, a ne njihov sadržaj. U to vreme, to je bio trend koji je preuzet iz Zapadne Evrope. Jedan od glavnih predstavnika takvog glumačkog izraza bio je poznati engleski glumac ser Henri Irving. Bio je to period kada su pozorište i drama počeli da se udaljavaju jedno od drugog. Treba reći da je u dobroj meri na to uticalo i saznanje da je pretežni oblik scenskog prikaza u to vreme bila komedija. Priče o hipokriziji, tvrdičluku, licemerstvu, pretvaranju, pohlepi itd. uvijene u oblandu komike, bile su rado gledane. Primera radi, u Rusiji su u to vreme komedije A. N. Ostrovskog bile sastavni deo repertoara svakog iole ozbiljnijeg pozorišta. U takvim predstavama tada aktuelna gluma je zadovoljavala potrebe i publike i pisca. Međutim, s pojavom dramskih tekstova Ibzena, Strinberga i Čehova, koji su u svojim delima ponudili neuporedivo suptilniju i višeslojniju građu, javila se nužnost i za promenom glumačkog izraza.
Rodna kuća A.P.Čehova
U Rusiji su tu nužnost za promenom glumačkog izraza najbolje osetila dva čoveka, Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Ivanovič Nemirovič - Dančenko. Upravo njih dvojica su trasirali put ka razumevanju Čehova i njegovog dramskog opusa. Njih dvojica su zajedničkim snagama, nakon višečasovnih razgovora u „Slavjanskom bazaru“, osnovali Moskovski umetnički akademski teatar, poznat kao MHAT. Bilo je to, kako su mnogi govorili, rađanje „pozorišta osećanja“. Treba znati da premijere prvih Čehovljevih dela, „Ivanova“ i „Galeba“, nisu igrane u MHAT-u, već u Aleksandrinskom teatru u Sankt Peterburgu. Nakon uspešne premijere „Ivanova“ Čehov je u pismu Mariji Kiseljovoj napisao: „Kolosalan uspeh, fenomenalan uspeh“. Nakon toga, Čehov je počeo pisanje svog drugog teksta „Šumski duh“, koji će kasnije, kroz određena dorađivanja, preimenovati u „Ujka Vanju“. Pre nego što je završio „Ujka Vanju“, Čehov je napisao još jedan dramski tekst, a to je „Galeb“. Interesantno je da je Čehov tom delu dao odrednicu komedija. Upravo ta odrednica i dan - danas predstavlja predmet ozbiljnih rasprava u pozorišnim krugovima. Zašto komedija, kada od komedije nema ni slova, mnogi su se pitali. Možda je tu odrednicu Čehov stavio namerno kao pardoiju na ono što se zove ruska melanholija, koja ne predstavlja ništa drugo do čoveka na sredokraći između velike radosti i duboke tuge, ophrvanog osećanjem bespomoćnosti. „Galeb“ je bio tekst sa mnogo zamki, koji će u isto vreme biti i kamen spoticanja, ali i kamen preobražaja ruskog pozorišta. Tokom proba „Galeba“ Čehov je govorio: „Glumci ne shvataju. Pričaju gluposti, ne prihvataju uloge onako kako treba“. Njegovi povici glumcima Aleksandrinskog pozorišta nisu urodili plodom. Čehov je pao u očaj. „Mnogo glume. Voleo bih da nema toliko glumljenja“, jadao se pisac. Epilog je bio poražavajući za Čehova. Premijera „Galeba“ je doživela potpuni fijasko. Pozorišna kritika je predstavu dočekala na naž. Sve to je uticalo da se Čehov sa dubokim razočarenjem, ali i ophrvan bolešću, preselio na Jaltu sa željom da više nikada ne piše za pozorište.

Tada na scenu stupaju Stanislavski i Nemirovič - Dančenko sa svojim MHAT-om i odabranom ekipom glumaca, koje su pored Stanislavskog sačinjavali Olga Kniper, kasnije Čehovljeva supruga, Ivan Moskvin i Vsevolod Mejerholjd. Dančenko je uporno tražio od Čehova dozvolu da mogu da igraju „Galeba“. Moleći pisca za dozvolu Nemirovič - Dančenko je pisao: „Ako nećete da mi date vašu dramu, ja sam propao, „Galeb“ je jedina moderna drama koja mi se jako dopada kao producentu, a vi ste jedini živi pisac koji je uopšte interesantan za pozorište s modernim repertoarom“. Čehov je na kraju popustio i dao je odobrenje da MHAT može da igra „Galeba“. Tokom rada na „Galebu“ Stanislavski je sprovodio u delo svoj „Sistem“. Želeo je da na sceni stoje glumci koji će preživljavati osećanja likova koje tumače. „Galeb je“ bio u isto vreme i poligon za oživljavanje glumačke igre, koju krase individualna unutrašnja osećanja.
Čehov sa glumcima MHAT-a
Čehov zbog bolesti nije prisustvovao probama, ali je o toku istih pismima bio obaveštavan od strane Dančenka. U jednom od njih Dančenko piše: „Juče smo imali dve probe „Galeba“. Da ste s nama bili ovde, vi biste – pa, vi biste počeli odmah da pišete novu dramu“. Premijera u MHAT-u je doživela pravu senzaciju. Posle nje, više ništa nije bilo kao pre u ruskom pozorišnom životu. Nakon što su Maša i Dorn izgovorili poslednju repliku i nakon što je zavesa pala, usledilo je nešto o čemu je Stanislavski kasnije pisao: „Vladala je grobna tišina. Olga Kniper se onesvestila na sceni. Svi jedva da smo mogli da stojimo na nogama. Potpuno očajni, počeli smo da se krećemo ka garderobama. Najednom se iz auditorijuma začuo urlik i krik radosti, ili straha na sceni. Zavesa se podigla, pala, ponovo podigla, pokazujući čitavom auditorijumu našu zgranutu i zapanjenu nepokretnost. Ponovo je pala, podigla se, pala je, podigla se, a mi čak nismo mogli da se dovoljno priberemo da se poklonimo. Onda su došla čestitanja i zagrljaji, kao oni o Uskrsu, i ovacije Lilini, koja je igrala Mašu i koja je probila led svojim poslednjim rečima, koje su joj se otkinule od srca, cviljenje obliveno suzama. To je bilo ono što je zadržalo publiku neko vreme, pre nego što je počela da urla i tutnji ludim ovacijama“.

Borba Čehova sa glumcima je trajala neprekidno. Naročito je bio ljut kada glumac u tekstu nađe nešto što on nije napisao. Ako bi glumci tako nešto nalazili, Čehov je bio ubeđen da je to samo zato što nisu pažljivo pročitali tekst. Posebno je bio neprijateljski raspoložen prema spoljnim efektima. Jedna šala kaže da je upravo zbog toga u „Višnjiku“ železničku stanicu izmestio vrstama daleko od mesta dešavanja radnje, plašeći se da bi nekome moglo da padne na pamet da se tokom predstave čuje huk lokomotive i zvižduci otpravnika vozova. „Nažalost, nijedan tekst ne može biti dovoljno dugačak da zabrani sva rediteljska ulepšavanja, koja bi dramski pisac verovatno radije isključio“, poručuje na jednom mestu Ronald Harvud.

Da je kojim slučajem Čehov živ, siguran sam da bi danas bio besan zbog toga kako nove glumačke i rediteljske generacije interpretiraju njegov tekst. Posve sam siguran da u novim postavkama koje su rađene po njegovim delima, danas on ne bi uživao. Možda baš zbog te neuhvatljivosti glumca i reditelja, nepomirljivosti njihovih „ega“, Čehov će do kraja svog života biti posvećen jednom drugom književnom iskazu. Biće posvećen pisanju priča.

KAŽI DA POZORIŠTU

„Pozorište poseduje jedno izvanredno svojstvo: talentovan glumac uvek nalazi inteligentnog gledaoca“
V.E. Mejerholjd

Pozorište je prostranstvo igre, prostranstvo slobode. Savremeno pozorište je postalo pozorište traganja. Tu se igra sve, tu se traga za novim izrazima misli. Upravo to sve, scenski uobličeno biva dostupno gledaocu. Gledalac je aktivan učesnik pozorišnog čina. On zajedno sa glumcem na sceni, pod naletom novih okolnosti, traži u sebi, ne svoje crte lica već svoj izraz lica. Biti gledalac u pozorištu znači zauzeti stav prema njegovoj raznolikosti i sveobuhvatnosti.

Čovek je sastavni, neotuđivi deo društva. Vrednost jednog društva, između ostalog, meri se njegovom glađu za dramom. U zavisnosti od te gladi imamo i određenu količinu pozorišnih aktivnosti. Upravo ta čovekova glad pozorištima daje energiju, sposobnost da pronađu vezu sa životom i stvaralačko oduševljenje, pokreće pozorišta da se bave onim što je savremenom čoveku važno. Na taj način pozorište doprinosi razumevanju nas samih. U toj višeslojnosti gradi se ljudski identitet.
Živimo u vremenu kada čovek ima sumornu sliku o sebi. Osobine kao što su čast, plemenitost, žrtvovanje postale su besmislice bez ikakvog smisla izvan pojedinačne egzistencije. Ne samo što nemaju nikakvog smisla, već su postale svakodnevni šlagvort ljudima punim cinizma. Živimo u vremenu u kojem je sistem vrednosti okrenut naglavačke, u kojem čovek pada u bezdan sa stopalima naviše. Živimo u vremenu gde nas zaokuplja neurotičan svet. Stvoren je osećaj otuđenosti i očaja, bez nade za iskupljenje.

Savremeno pozorište i drama su to stanje svojim pristupom i estetikom dijagnostikovali. Upravo je to jedna od najvećih vrlina pozorišta što ume i zna da prepozna kako čoveka, pojedinca, zaštititi od vulgarne svakodnevne nepovezanosti i gluposti. Gledalac bi tu vrlinu, koja mu se nudi, morao znati prepoznati  i prihvatiti, ako ni zbog čega drugog, ono zbog očuvanja ljudskog identiteta. Pozorište pomaže da čovek ne izgubi sopstveno ja. Pomaže mu da ga, pored buntovnosti, kroz razmišljanje, odvoji od gluposti i naopakog sistema vrednosti. Pozorište ima tu moć da gledaoca izmesti iz sfere svakodnevice, u jednu širu dimenziju, da ga probudi iz stanja u kojem živi.

Gledalac dolazi u pozorište, ne da bi razumeo predstavu, već da bi je doživeo. Zato, kada govorim o uticaju pozorišta na našu svest, onda ne mislim na analize i procene, već na zadovoljstvo gledaoca. Govorim o onome što nas jača. Što jača našu svest, naš duh. Sigruno je da neće svaka poseta pozorištu garantovati dostupnost njegove snage na gledaoca, ali ta neizvesnost predstavlja deo uzbuđenja kome gledalac daje svoj doprinos. Jedno je sigurno, gladalac nije pasivni posmatrač. Svaka predstava je za gledaoca u isto vreme i kocka i opasnost. On ima sopstvenu ulogu u pozorišnom komadu. Sa aspekta savremnog pozorišta, koje gleda životu u lice, ta uloga nije mala jer ni život nije jednostavan. Naprotiv!

Pozorište ne može da promeni svet, ali ima sposobnost da utiče na društvo, da ga menja. Zbog te osobine, demokratske države pozorište drže pod kontrolom, a sa druge strane apsolutističke vlade žele njime da vladaju. Pozorište ima tu moć da potvdi u društvu ono što je dobro, ali isto tako i da otkrije, predoseti ili izmeni kolektivnu svest spram onoga što nije dobro. Da bi to uradilo, pozorištu nije potrebna “svetina”, potreban mu je pojedinac. Preko pojedinca pozorište može da inicira promene. Zato je važno da se kaže DA pozorištu. Neka svako od nas bude taj pojedinac. Neka svako od nas kaže “DA” pozorištu.

петак, 17. јул 2015.

PRIVID ŽIVOTA

-„Providenca“, režija Egon Savin, Centar za kulturu Tivat -

Dok sam boravio u Rusiji, tokom jedne od mnogih šetnji sa jednim mojim poznanikom, inače profesorom književnosti i vrsnim poznavaocem stvaralaštva Čehova, izustih kako je teško razumeti tog pisca. Na tu moju konstataciju, poznanik me je pogledao i sa blagim osmehom na licu reče: “Ne dragi moj, Čehova nije teško razumeti. Ako razumete ovaj narod, razumećete i njega“. Iskreno, odgovor koji dobih nije na mene ostavio neki utisak, ali sa mojim sve dužim boravkom u Rusiji, i kroz svakodnevna druženja sa Rusima shvatih da se u tom odgovoru krije suština razumevanja Čekovljevog skaza.
Kada sam pročitao da Egon Savin, pozorišni reditelj velikog renomea, u Centru za kulturu Tivat radi predstavu „Providenca“, koja je nastala kao dramaturška adaptacija Čeholjevog „Ujka Vanje“, istu je uradio Stevan Koprivica, prvo što sam pomislio je to da Savin novom predstavom još jednom baca rukavicu izazova pozorišnoj publici u lice.

Dramaturškom intervencijom radnja drame je smeštena u Boku, u tridesete godine prošlog veka pred početak drugog svetskog rata.Tim zahvatom likovi drame su prebačeni sa beskrajnih prostranstava čija se veličina meri vrstom, u prostor koji nam je povrh svega blizak i naš. Prostor koji je omeđen brdima i morem. Na taj način teskoba života biva još više podcrtana. U tom prenosu likova nije preneta samo radnja drame u drugi prostor, već je novim koloritom oslikan jedan mentalitet i jedna narav.

Junaci Savinove „Providence“ nisu ni anđeli, ni đavoli. To su ljudi koji su suočeni sa depersonalizacijom i vulgarizacijom pojedinca u hijararhijskom društvu. Dok slušate šta govore doktor Arsić, Aleksa, Sonja, Jelena ili Dondo Vojin vi ne znate koliko oni govore iskreno ili ne, tačno ili neistinito, mudro ili ludo. Ne znate koliko su oni zapravo jaki ili slabi, dobri ili zli. Zbog toga se gledalac suočava sa otvorenim pitanjem o sudbini tih junaka. Nijedan od tih likova svoj karakter, u čitanju Egona Savina, ne gradi na svojoj snazi, već na svojim slabostima. Baš zbog toga, i mnogo više od toga, reditelj predstave je junake „Providence“ obavio plaštom konfuzije života  i slabostima sosptvenog identiteta. Svakako da treba reći da je Egon Savin postavku drame gradio na jasno izraženom društvenom životu i mentalitetu naroda. Ta priča je s vremena na vreme bojena melodramskim sadržajem ne previše, ali ne ni premalo. Taman toliko da se zaintrigira publika. Isto tako Savin je u par navrata scene bojio i komičnim slikama što daje prostor gledaocu da malo predahne, da malo uzme vazduha od opore priče.

Savinovi junaci borave u zarobljeništvu priča „rekla-kazala“, u zarobljeništvu misli, u zarobljeništvu ideja koje okruženje nameće, u zarobljeništvu tradicije i konvencionalnosti. Život u takvom okruženju šteti svim tim junacima, ali bez snage bilo koga do njih da nešto suštinski, životno promeni. Čovek je srećan ako je zadovoljan. Savinovi junaci nisu zadovoljni, pa samim tim nisu ni srećni. To nije život, to je privid života. Svi junaci doživljavaju moralni pad u traganju za smislom življenja.

Savinovu priču o prividu života gradi sedam junaka. Profesor Aleksa (Mladen Nelević), čovek velikih zahteva kojem život prolazi u večitom strahu, koji dolazi iz Beograda u Boku i tim dolaskom sam sebe sahranjuje. Profesorova žena Jelena (Ana Vučković), „žena usud“ koja ostaje na sredokraći onoga što je htela da bude, onoga što je mislila da je i onoga što jeste. Sonja (Jelena Petrović) profesorova ćerka koja tapkanjem u mestu uporno planira da pobegne od takvog učmalog života. Doktor Arsić (Vojin Ćetković) čovek velikih potencijala koji je u traganju za životom svoj život uspeo da upropasti. Dondo Vojin (Nebojša Ilić Cile), čovek neostvarenih želja i snova koji zbog toga prezire sve oko sebe i u sebi. Na kraju tu su služavka Majda (Dubravka Drakić) i Tomažo (Dejan Đonović) koji su se odavno pomirili sa izgubljenim životom pa u jednoj takvoj sredini čekaju da im sveća života izgori bez neke naročite životne radosti. Svih sedam likova pružaju vrlo upečatljivu sliku teškog sivila koje je duboko uronjeno u stanje gde nada ne postoji.

„Providenca“ u režiji Egona Savina je predstava visoke pozorišne estetike. To je predstava koja ne boluje od teatarske pretencioznosti. To nije predstva koja je namenjena da zabavi publiku, već da joj kaže dosta jasno i precizno da lepota nije „van“ života, već u njemu, u životu. Na kraju „Providenca“ je predstava vredna gledanja, dostojna pažnje.

POZOR (IŠTE) POZORIŠTE

Pozorište je najgeniozniji kompromis čoveka sa samim sobom“
Ronald Harvud

Odavno je postalo jasno da pozorište ne može da promeni svet, isto onako kao što ni lepota neće svet spasiti. Ako je to tačno, čemu onda pozorište? U čemu se onda ogleda njegova uloga? Šta pozorište, kao umetnost, može doneti savremenom čoveku? Zašto čovekova pozornost i dalje ište pozorište?
Pozorište je povrh svega jedna velika sila. Ta njegova silovitost se ogleda u tome što ono kao umetnost, mimo svih drugih umetnosti, životu gleda pravo u lice. U tom bliskom kontaktu umetnosti i života pozorište stalno proverava životne stavove. Pitanja se otvaraju, a odgovori se traže. U tom proveravanju uvek imamo nova imena, nove predstave, nove festivale – sve to traje i postaje neotuđivi deo savremenog čoveka. Zbog toga je pozorište umetnost koja se ne može ničim zameniti.

Ljudi će u pozorištu različito reagovati. To je normalno, jer se radi o ličnom doživaju gledanja u život. Zbog te različitosti pozorište ne može da bude prazno, ono će uvek u čoveku izazvati određene reakcije, pokrenuti određene emocije. Interakcija emocija na relaciji glumci – publika čini pozorište toliko uzbudljivim. Do te interakcije emocija dolazi zbog toga što u pozorištu imamo i vizuelni i senzualni dodir. Taj senzualni dodir ima poseban magnetizam.

Pozorište je, pored toga što je umetnost, i jedan oblik obrazovanja. U pozorištu postoji živa reč koja, kada se izgovori, retko kada ostaje na mestu, već se poput grudve snega valja i postaje sve veća i veća. Ta izgovorena reč deluje na gledaoca na jedan jedinstven način. Zbog toga je pozorište uvek bilo slika stvarnosti, ogledalo u kojem se odslikava jedno društvo sa svim svojim slabostima i manama. Ta socijalna dimenzija predstavlja sponu koja pozorište čini neizostavnim delom sveukupnog razvoja jednog društva.

Istinitost je posebna dimenzija pozorišta. U toj istinitosti obitava iskrenost. Svaki glumac na sceni nosi neku svoju istinu, nosi neku svoju pravdu. Glumac, igrajući lik pravi svog heroja uz želju da on da živi duže nego što predstava traje. Ta istinitost i ta iskrenost će biti neka gledaočeva istina, neka njegova pravda koju će možda samo on razumeti. Onda to više nije samo igra. Onda to više nije samo predstava, onda je to životno razmišljanje.

Pozorište je u isto vreme i jedinstvena umetnost u kojoj se mogu kombinovati i drugi oblici umetnosti. Tako npr. književni tekst može postati osnova za dramski tekst, muzika dobija sasvim drugu formulaciju kada se ubaci u pozorišni kontekst, isto tako i slikarstvo. Savremeni teatar ide korak dalje, pa se određena rešenja koja su krakteristična za TV koriste u pozorištu. Realno pozorište u relanom vremenu.

Zašto ljudi idu u pozorište? Odlazak u pozorište nije strast, nije ni nužnost, a još manje je obaveza. Aksiom da je odlazak u pozorište jedan od boljih načina da kulturno provedete slobodno vreme ipak nije dovoljno čvrst motiv za odlazak ljudi u pozorište. Mora da postoji još nešto. Može biti da ljudi idu u pozoršte da pronađu odgovore na pitanja koja im život postavlja. Istina, ti odgovori se mogu naći u filmovima i knjigama ali kada ih čovek sa scene čuje, to je ona naša živa reč, ono što ga interesuje, što ga muči, što ga iskušava, onda je osećaj sasvim drugačiji. Pozorište je hrana za dušu. Eto, zašto povrh toga što je postalo davno jasno da pozorište ne može da promeni svet, ono jednako ostaje interesantno čoveku. Eto zašto naša pozornost ište pozorište.

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobn...