субота, 29. децембар 2012.

KOCKA, IGRA SUDBINE

- Motivisano romanom „Kockar“ -

Teško da se danas može naći neko ko je ljubitelj ruske prozne klasike a da ne zna da je Dostojevski svoj roman  „Kockar“ napisao za neverovatnih 26 dana. Isto tako poznato je da je Fjodor Mihajlovič kroz ovaj roman upoznao svoju buduću suprugu Anu Grigorijevnu Snitkinu, ženu koja će mu tokom celokupnog njegovog života biti siguran oslonac i verni pratilac.  
Mnogi su skloni reći, među takve i ja spadam, da je roman „Kockar“ u osnovi autobiografski roman. Tako ga treba i posmatrati i čitati. U svom romanu „Kockar“, ili kako na ruskom glasi „Игрок“, Dostojevski do savršenstva secira, poput najboljeg hirurga, kockarovo telo, i ne samo telo već i njegovu dušu. Šta se krije iza romana koji ima tako jednostavan naslov? Strast! Strast je inspirisala Dostojevskog da napiše ovaj roman. Strast prema kocki koja je vremenom prešla u pošast. Toj stratsti, toj pošasti Dostojevski je bio slepo odan sve do svoje sedme decenije života. Dug je to period pun poniranja i uzdizanja u životu ovog velikog svetskog pisca. Da je to tako svedoči i ispovest Ane Grigorijevne Snitkine, koja u svojim memoarima kaže „to je tužan period mog života“. U celokupnom periodu robovanja „ruletom“ Dostojevski je tragao za svojim Vaterloom, onako kako je to uradio Rotšild, ali njegov Vaterlo nije se dogodio.

Dostojevski je veoma dobro znao argumente koji mogu dovesti do osvajanja novca na ruletu, i sve to je samo u njemu znanom maniru pretočio kroz priču romana „Kockar“. Dostojevski je savršeno dobro rezonovao stvari oko te „đavolske naprave“ pomoću koje se odvija „đavolska igra“, ali opet nešto tu nije funkcionisalo. Šta to nije funkcionisalo? Kockar treba da ima staloženost i izdržljivost, ali kockar treba da ima i materijalnu zaleđinu za slučajeve kad se „đavolska naprava“ okrene protiv igrača. Kad se bela kuglica umorna od silnog okretanja i poigravanja sa ljudskim sudbinama u smiraj kazino dana počne odmatarti na vrhu „vretena“. Na rulet se ne ide sa malo novca, ili sa poslednjim „krajcerom“ u džepu. Na rulet se ide sa nadanjem da se sa njega neće ništa doneti. Da će igrač sve izgubiti. Jer ako na rulet odeš sa poslednjim „krajcerom“ u džepu sa željom da taj jedan krajcer pretvoriš u hrpu novca i ako izgubiš tu poslednju materijalnu slamku spasa nemaš više ni staloženosti ni hladnokrvnosti. Tada se gubi glava a igračevi potezi bivaju nerazumni, više skloni ludilu negoli razumnom razmišljanju. Tada se uspostavlja spirala ludila kojoj kao da nema kraja. U takvim situacijama „udarci sudbine“ bole više nego sve Hristove patnje. Juče, danas, sutra, prekosutra...dani, meseci, godine... Hrabrost postaje ludost, ludost postaje čovekovo poniženje. Tada čoveku ništa nije sveto. Postoji samo jedan ideal a to je novac kojeg nema. Novac postaje ideal koji ne može da se postigne. Gubi se sve što se ima. Čak i život.

Šta igrač bez materijalne pozadine oseća nakon gubitka na kocki? Depresiju koja vodi do plača i osećaja potpunog očaja. Može li se takav čovek smiriti? Da, samo trenutno dok „požuda“ za novcem ponovo ne ophrva telo igrača. Reinkarnirana, nikada uništena do kraja požuda uništava sve ono što ste učinili da očajnog čoveka nakon gubitka novca na kocki smirite. Uništava sav vaš trud, veru, ubeđivanje da se takav čovek smiri, uništava sav „krhki“ optimizam da nije sve tako loše kao što izgleda. Odvlačenje misli u nekom drugom pravcu biva naprasto prekinuto i sve se opet vraća na staru stazu „igre sudbine“.

Šta može čoveka zaustaviti u tom posrtanju? Saznanje da je čovek dotakao dno, isto onako kao što je to osetio propali Baron kod Maksima Gorkog u njegovom delu „Na dnu“, ili kao što je to osetio sam Dostojevski izbezumljeno poput najvećeg beskućnika ležeći u parku. To saznanje nije uvek i spasenje jer u pitanju je „čovekov obračun sa sudbinom“. Taj obračun ide na život i smrt. Lom u čoveku je veliki. Nada ipak postoji. Dok ima nade ima i spasenja.

четвртак, 27. децембар 2012.

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA!

 “Nek vam se u Novoj godini sve želje ispune, svaki pokušaj uspe, a svaka nada donese nešto što ćete zapisati u srcu kao bajku! S neba pada jedna pahulja mala. Istina, mala je, ali je puna želja za Novu godinu. Neka barem jedna takva pahulja padne na vas!”


среда, 19. децембар 2012.

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA

- U ime zakona... -

Koliko god već čitao dela Ive Andrića, pravi ljubitelj pisane reči teško da će da pogreši ako se iznova lati čitanja nekog od mnogih njegovih dela. Svako novo čitanje Andrićevih dela je zapravo jedno novo otkrovenje, jedan novi susret sa nečim tako poznatim ali, opet tako nepoznatim. Tako sam i ja u osvit ovogodišnje kalendarske zime ponovo uzeo da se kroz pisanu reč družim sa našim, vašim, mojim, tvojim Ivom Andrićem. Uzeo sam da čitam njegove pripovetke. U mnoštvu koloritnih priča za oko mi je zapala jedna koja me je eto naterala da muku sosptevnog razgovora sa samim sobom pretočim i belešku koja ama baš nikome neće ništa značiti, ali koja će opet povrh svega ostati kao trajan beleg mog postojanja na ovom svetu. To je Priča o kmetu Simanu.
Priča počinje opisom pucnjave „kakvu dotad nije čulo bosansko uho“, a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na „Kozijoj ćupriji“. Iako je veoma tanka nit koja povezuje pucnjavu i smrt, između njih u priči o kmetu Simanu je smešena teskobna čovekova sudbina, smešteno je mukotrpno čovekovo stradanje. Iznad te sudbine, iznad tog stradanja lebde utvare koje se zovu pravda i pravo. Eh, ta pravda i to pravo. Dok pišem te dve reči u glavi mi odzvanja Muselimova misao iz Mešinog romana „Derviš i smrt“ – „Ništa neodređenije nema od pravde i prava“.

Mislio je kmet Siman da je dolaskom Austrougara u Bosnu prošlo vreme aga, i da je došlo vreme kmetova. Mislio je da prošlo vreme „carskog pisma“ i „seferske naredbe“. Mislio je da je prošlo vreme četristogodišnjeg turskog jahanja hrišćana. Mislio kmet Siman, i pogrešio. Hteo je pod okriljem nove vlasti da dobije ono u šta je verovao da treba doći, a dobio je ono što je došlo. Hteo je svoju pravdu, a dobio je pravo. A to pravo je i dalje bilo u paragrafima „seferske naredbe“. Svejedno gde je ona pisana da li u Carigradu, ili u Beču. U tom isčekivanju „megdana“ kada ga je obuzelo da za dušu svih svojih mrtvih skine agovski jaram sa sebe,  kada ga je obuzelo da ono što je njegovo bude samo njegovo da ne mora nikome ništa da daje zaboravio je kmet Siman da svet funkcioniše po principu  - Ono što hoće ljudi, to i vreme trpi. Niti je bilo vreme, niti su to ljudi hteli. Njegova pravda je postala opsena koju niko niti je želo da čuje, niti da je razume. U traženju te svoje pravde, koja će jednog dana ipak doći ali, tada njega neće više biti kmet Siman je prošao stradiju od nečega do ničega. Slika mirnog ležanja u šljiviku ispod punih krošnji plavog roda, završila se na terasi mehane pokraj Kozije ćuprije tik uz još jednog stradalnika tog vremena Salihbega Hasimbegovića. Iako su krenuli iz različitih pravaca put ih je spojio u jedno. Njehova stradija se jedino mogla dovoljno dobro čuti kroz ispijene čokanjčiće rakije i gudalo gusala koje je sa sobom nosio kmet Siman. Pijana čoveka niko ozbiljno ne gleda, jecaj gusala retko ko sluša. Ljudi bez ugeda. Našla se dva „oroza“ koja su pre vremena kukuriknula.

Prošlo je mnogo vremena od kad je Ivo Andrić ispričao priču o kmetu Simanu. Vreme koje je Andrić u ovoj priči ispripovedao je još dalje. Međutim, asocijacije na našu ne tako daleku prošlost, bogami i sadašnjost su i brojne i mnogostruke što ovu priču čini uvek aktuelnom. Čini je aktuelnom zato što u njoj kao i u životu pravda i pravo imaju samo jedno zajedničko a to je početno slovo „p“. Malo da se čovek uzda u svoju pravdu, mnogo da bi izbegao pravo.

недеља, 16. децембар 2012.

SEĆANJA

Postoje sećanja koja volimo i sećanja koja nas vole. Sećanja koja su nastala iz ljubavi i sećanja od kojih ljubav nastaje. Postoje sećanja zaljubljenih i zaljubljena sećanja. Sva ta sećanja u nama ponekada postaju istovetna. Tada se u njima na jedan veličanstven način neki naši događaji i doživljaji nastavljaju, traju uprkos protoku vremena.

субота, 15. децембар 2012.

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI

- Memoari sanjara -

Podnaslov romana Dostojevskog „Bele noći“ glasi „Sentimentalni roman“. „Bele noći“ jesu zapravo to, sentimentalna priča. Danas, u vremenu u kojem živimo u kojem pojam „sentimentalnost“ ima pogrdnu konotaciju nije na odmet pokušati, kroz čitanje ovog romana, u sebi probuditi, ili otkriti mentalnu organizaciju iskrenog saosećanja. Možda će u nama probuđeno, ili pronađeno to osećanje pomoći da razumemo glavnog junaka  ovog romana, a samim tim da razumemo i mnoge druge „sanjare“ koji obitavaju tu oko nas koje ili ne primećujemo, ili ih ne želimo primetiti. Koje ako i primetimo doživljavamo kao nekog ko nije iz ovog vremena. Na kraju, možda smo i mi sanjari? Iz tog razloga možda nam čitanje ovog romana može pomoći da sami sebe razumemo?
Radnja romana je smeštena u Sankt Peterburgu u vreme kad nad ovim gradom lebde bele noći. Ko je glavni junak romana „Bele noći“? To je dvadesetšestogodišnji mladić, siromašni državni činovnik sa malom platom, koji živi u malom neuglednom stanu, kojeg teško da neko takvog želi za prijatelja. On prijatelja nema, nema ni drugova i deluje veoma usamljeno i u životu, ali i na poslu. S mladićem niko ne želi da razgovara. Njegov život je teskoban, sumoran i monoton. Osećaj siromaštva i beznajčajnosti glavnog junaka romana pretvara u stidljivog i neodlučnog momka. Šta onda ostaje takvom čoveku? Maštanje! Mladić u svojoj mašti stvara svet u kojem je on heroj, istorijska ličnost, pesnik, ljubavnik...Bežanje u taj izmaštan svet je za mladića lepši nego njegova svakodnevica. U dugim šetnjama pored Jekaterinburškog kanala mladić sanja svoj nikada dosanjani san. Pored tog kanala on je svoj na svome. Ali, upravo tu pored njegovog ubežišta njegov „umišljeni heroj“ će se igrom slučaja pretvoriti u realističnog, pravog heroja. U jednoj od šetnji tokom neponovljivih belih noći glavni junak će spasiti devojku Nastjenku od pijanog prilaznika. E to spasavanje devojke mladića će uvesti u realan život. Uvešće ga u  ljubavnu priču koja je toliko slična sa svim drugim ljubavnim pričama, dovešće ga do neverovatnih otkrovenja, iznjedriće njegove ispovesti. Umesto nemuštog razgovora samog sa sobom omeđenog izmišljenim svetom, mladić će razgovarati sa osobom koja je tu pored njega, koja je tako slična njegovom duhovom sklopu. Dolazi do onoga o čemu Dostojevski u svim svojim delima potencira. Dolazi do punog izražaja moralna čistota, nesebičnost, poštenje, dobrota i jake emocije.

Da Dostojevski u romanu „Bele noći“ ne gubi vezu sa realnošću svedoči i rasplet. Ljubav između mladića i devojke se ne ostvaruje. Tok ljubavne strasti ide protiv želje mladića. U čemu je onda poenta! Poenta je u otkrovenju kojeg je mladić osetio „u minuti blaženstva“ ali ne u njegovom izmaštanom sveti, već u onom realnom od kojeg se toliko sklanjao. Poenta je u tome da taj realan svet koliko god bio teskoban i mutan treba obasjati iskrenom svetlošću prave ljubavi. Onda će se i taj svet oko nas, koji nekada ume da bude mračan popt najveće tmine, pretovriti u prelepe bele preterburske noći. Lep je to osećaj do kojeg dolazimo našom sentimentalošću. Zbog toga kakvo god vreme bilo sentimentalnog osećaja se ne smemo stideti a još manje ga potiskivati.

петак, 14. децембар 2012.

MAJSTOR I MARGARITA – BAL KOD SATANE

Svet je tako uređen da sve savršeno funkcioniše.


Bog postoji, đavo postoji. Šta se krije između njih? Krije se filozofska misao sa životnim značenjem – Borba između dobra i zla. Za ili protiv. Na šta se onda život svodi? Svodi se na naš izbor.


Sve počinje od razgovora sa strancem. Zato, ako nismo spremni na takvu vrstu borbe nemojmo nikada razgovarati sa strancem.

среда, 23. мај 2012.

MNOGO BUKE NI OKO ČEGA!

Šta je u teatarsko-estetskom smislu donela novopostavljena predstava „Zoran Đinđić“ u izvođenju Ateljea 212 u režiji Olivera Frljića? Odgovor je krajnje jednostavan: Ništa! Ako je tako onda se postavlja pitanje zašto je ova predstava izazvala toliko bure u javnosti?  
U traganju za odogovorom na ovo pitanje ne treba ići previše daleko. Dovoljno je doći do jeftinog političkog populizma protkanog patologijom, dekorisanog sranjem i uriniranjem po sebi samom pa onda videti zašto je ovaj Frljićev autorski projekat podigao toliko medijske prašine. Lično, meni ne smeta ovakav tetarasko-politički kalambur kojeg je sa ovom predstavom načinio Atelje 212. Ne smta mi zato što je sve to tako daleko od mene. Ja znam i ko sam, i šta sam, i šta mi je sveto, i šta poštujem, i kakva su mi politička ubeđenja, i šta volim, i šta ne volim, i koja su moja razočarenja, i koje su moje obmane i zablude. Sasvim sam svestan puta kojeg sam izabrao. Nisam demagog, ali nisam ni infantilna osoba koja se da povoditi za kojekavim do kraja ne napravljenim lilihipom, koji upravo zato što nije do kraja napravljen ima ogavan ukus. Ko hoće da se maže fekalijama samo neka izvoli, ja za takvim nečim nemam ni potrebe, a ni želje. Od volje svakom. Predstavu sam video, na miru bez emosija je pogledao, ustao, otišao, po dolasku u stan uključio TV i gledao Sport – klub. Po meni, za predstavu „Zoran Điđnić“ u režiji Olivere Frljića najbolje pristaje odrednica - Mnogo buke ni oko čega.

недеља, 26. фебруар 2012.

PREMREŽEN MAŠTOM ZOJKIN STAN

Koliko god se puta vraćao ponovnom čitanju Bulgakovljevog dramskog dela „Zojkin stan“ ne mogu se otrgnuti ustisku koji me jednako prati pri svakom čitanju da u rukama držim tekst koji je u svojoj osnovi jedna velika tragikomedija. Jedna velika urnebesna tragedija. Žanrovski je ovaj tekst definitivno jasno određen i tu ne može biti nikakave dileme, bar po meni. Bulgakov je nad svakim od junaka ove priče stavio oreol tragedije koja je kod nekih trenutna, a kod drugih traje kao usud njihovog života. Srećnih ljudi u ovoj priči nema, a i kako će ih biti kad skoro svi likovi do svoje sreće dolaze preko tuđe nesreće.
Zojkin stan je mikrokosom Zojke Denisovne Pelc, u kojem ona može slobodno da mašta, u kojem ona može biti to što hoće, to što želi. U tom stanu ona plete svoju mrežu od želja, htenja i sreće. Mrežu u koju će se drugi uloviti, koji opet u toj mreži pletu svoju mrežu kao zamku za druge i tako sve do sopstvene tragedije. U tom začaranom krugu traganja za sopstvenom srećom preko pločnika tuđe nesreće leži sva tragičnost ove drame. U tome je tragedija i Zojke Pelc, i njenog rođaka Aleksandra Tarasoviča, i Borisa Semjonoviča komercijalnog direktora fabrike za „vrlo, vrlo teške metale“, i Ale Vladimirovne ljubavnice Borisa Semjonoviča, i Zojkine sobarice Manjuške, i Handazalina i Heruvima i mnogih drugih junaka ove priče. Jedini koji ostaje u svom svetu bez želje za traganjem za nečim većim, boljim i lepšim jeste grof Pavel Fjodorovič, kojeg je Zojka našla na đubrištu istorije. On ostaje veran svom svetu kojeg više nema. On se davno pomirio da je njegova duša davno umrla i da je ostalo samo golo telo koje više nije ni bitno. Zbog toga često puta grof ponavlja jednu te istu rečenicu: „Gde sam ja to. Kuda sam pošao.“ Zapravo, Zojkin mikrokosmos je slika u malom onog velikog kosmosa u kojem se sve utapa, koji sve proždire bez milosti a koji se pruža van tog stana kojeg su pak drugi izmaštali po svojoj volji. Svet kojeg su drugi svojom maštom premrežili, svet koji traži svoje žrtve i tragičare. Ako se u svemu tome ogleda tragedičnost likova, gde se onda vidi njihova komičnost. Komičnost se vidi u njihovoj bespomoćnosti u njihovoj jadnosti. Vidi se u njihovoj želji da budu to što nikada ne mogu i neće da budu. Vidi se u tome što žele da veruju u srećnu zvezdu koje nema. Vidi se po tome na šta su sve spremni kako bi svoju iluziju o boljem životu sačuvali. S nestankom te iluzije nema više ni njih. Bekstvo u neki drugi mikrokosmos, kao što to rade Aleksandar Tarasovič, ili Handazalin i Heruvim je privid spasenja. To nije ništa drugo nego mučno odlaganje konačnog kraja. U novom realnom svetu oni su već davno nestali.

Što su prilike u realnom svetu, svetu koji nas okružuje teže, mučnije, nečovečnije to su maštanja ljudi veća. Na kraju svaki čovek želi da bude srećan samo što to ne polazi za rukom svakom čoveku. Ako ne može da dosanja san o sreći u realnom svetu onda čoveku ostaje mašta da bar u njoj bude ono što u realnom svetu ne može da bude. Rečenica koju na kraju Zojka izgovara: „Zbogom, zbogom moj stane!...“ ne znači ništa drugo nego zbogom, zbogom moje maštanje, zbogom moje želje, zbogom moja nadanja, zbogom moja srećo. Nestao je još jedan mikrokosmos, rodiće se neki drugi na nekom drugom mestu u glavi nekog drugog čoveka. Neki drugi stan će biti premrežen maštom. Kraja kao da nema.

четвртак, 16. фебруар 2012.

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

Fjodor Mihajlovič Distojevski roman „Idiot“ napisao je u periodu svog života kada je bio daleko od Rusije, zemlje za koju je smatrao da mu predstavlja neiscrpnu inspiraciju za njegova dela. Osnovna ideja oko koje je pisac gradio priču u ovom rimanu jeste ta da se prikaže „prelepo pozitivan čovek“. Ne mogu se otrgnuti utisku da je inspiraciju za ovu ideju Fjodor Mihajlovič našao u rečenici: „Lepota će spasiti svet.“ Upravo polazeći od toga da je u središtu ideje želja da se prikaže „lepota“ (normalno ne fizička, već ona unutrašnja, duševna) koja je i za samog pisca bila nedokučiva tajna, sasvim je lako razumeti opravdan strah pisca, o čemu je i sam govorio, da li će u tom svom poduhvatu uspeti. Koliko god ovaj roman bio težak za čitanje, a jeste težak, on je u isto vreme i veoma interesantan.
Glavni junak romana „Idiot“ je Knez Lav Nikolajevič Miškin, čovek kome je Dostojevski u svom romanu poverio misiju da bude „Knez Hristos“. Ovakva misija se završava tako da sudbina ovog junaka neodoljivo podseća na sudbinu Isusa Hrista. Lav Nikolajevič je odrastao daleko od otadžbine. Odrastao je u Švajcarskoj lečeći se od epilepsije. No, koliko god bio daleko od otadžbine Knez Miškin je jednako u sebi nosio želju da se toj istoj otadžbini vrati, da se vrati svom narodu, svojim korenima sa iskrenom željom da „svom“ narodu pomogne. Imajući tu plemenitu nameru u vidu sasvim je jasno da je Dostojevski imao veoma težak zadatak da kroz tu prizmu oslika karakter glavnog junaka romana „Idiot“. Želja Kneza Miškina da se nađe svakom u pomoći bila je vidljivo na svakom koraku. Tako npr. prilikom posete kod Jepančinih knez je u Aglaji video izrazitu lepotu iza koje se krije duboki unutrašnji nemir i emotivni nesklad. S druge strane u Nastasiji Filipovnoj knez vidi ženu duboke prirode, strasnu, nemirnu, ekscentričnu koja puno pati i koja se nalazi u jednoj vrsti nervnog rastrojstva usled poniženja, doživljenog bola i uvreda kojima je bila izložena. Upravo način na koji je Knez Miškin obema ovim ženama prilazi izazivalo je veliki šok, nerazumevanje i negodovanje u društvu. Jevgenije Pavlovič Radomski na jednom mestu kaže: „Kako on to njih obe voli? Nekakvim dvema raznim ljubavima? Zanimljivo...Jadni idiot! I šta će sad biti s njim?“. Ta borba između dobra i zla u ljudskim srcima neprekidno traje tokom cele  priče u ovom romanu. Lomovi, prevrati, neočekivani obrti, nerazumni potezi su sastavni deo proznog prikaza junaka ove priče. Ta unutrašnja duševna rastakanja, kao što imamo kod Aglaje Ivanovne i Nastasije Filipovne, imamo i kod Rogožina, i kod Gavrila Ardalionoviča, i kod Ipolita, i kod Lebedeva, zapravo  imamo kod svih likova ovog romana. Svi ti likovi u razgovoru sa knezom Miškinom otkrivaju da je način na koji knez prilazi njima u želji da ih razume, nešto što je u njima davno umrlo i da je s toga njihov život davno uništen. Svi oni su iznenađeni takvim nastupom Kneza Miškina. Za njih je to „skandal“. Kao da nemaju odgovor na ono što vide. Zapravo, odgovor nalaze ali oni taj odgovor sami sebi na silu nameću bez istinske želje i s primetnim strahom da proniknu dublje u svoju dušu. Zbog toga je taj odgovor u neskladu sa onim što istinski osećaju. To je zapravo borba i veliki lom duše svakog od junaka ovog romana ponaosob. Ali i pored takvih otkrovenja Lav Nikolajevič pokušava da u njima probudi bar delić vere, taman toliko koliko je „gorušičino zrno“,  koja bi im pomogla da prevaziđu sva ta negativna razmišljanja koja nose duboko u sebi. Svakako da najveće zasluge za „odumiranje čovečnog“ u tim ljudima ima društvo tj. sistem vaspitanja i odrastanja koji je tada vladao u Rusiji, što ovom romanu sem izrazito jake i koloritne psihološke komponente, daje i izuzetno snažnu sociološku dimenziju. Istini za volju Knez Miškin nije uspeo da sačuva Nastasiju Filipovnu, ali je ipak uspeo da u njoj probudi dušu i da otkrije njeno veliko i duboko, skoro zaboravljeno osećanje da ume ipak da voli. Tragedija Nastasje Filipovne se ipak nije mogla izbeći. S druge strane knez je uspeo da pomogne Aglaji Ivanovnoj da otkrije uzorke svoje anksioznosti i hirovitosti koja je vodila konstantnom sukobu sa roditeljima. Šta je Aglaja Ivanovna osećala prema Knezu Miškinu najbolje svedoči deo romana u kojem Aglaja recituje Puškinovu pesmu o „siromašnom vitezu“ u kojem pesnik daje sliku idealnog muškaraca. Najmlađa od tri ćeri Generala Ivana Fjodoroviča sasvim je dobro razumela ove stihove iza kojih se krije poruka da se takav muškarac može i mora voleto do kraja, ako ne ovom ono u nekom drugom veku. Knez Miškin se na kraju vraća tamo odakle je i krenuo u Švajcarsku, bolesniji nego što je iz te zemlje put Rusije krenuo. Kao da je sve nedaće ljudi koji ga tamo okruživaše primio na sebe. Namerno.

Iako je prošlo dosta vremena od kad je Fjodor Mihajlovič napisao roman „Idiot“ veoma su se malo društva promenila što govori o univerzalnosti priče ovog romana. Posle svega više sam nego siguran da „otkrovenja“ do kojeg čitalac ovog romana može da dođe može čitaocu pomoći. Dovoljno je prisvojiti samo delić „prelepo pozitivnih osobina“ Kneza Miškina i biće sasvim dovoljno za spas. Neka taj delić bude koliko gorušičino zrno i čovek će se mnogo bolje osećati.

понедељак, 13. фебруар 2012.

REVIZORU LEPO STOJE ESPADRILE

Iliti predstava "Revizor" na naš način.

U smiraj jednog lepog lenjeg dana u jednom našem mestu, čije ime namerno neću reći, pronela se vest da će u to mesto, sutra negde oko podneva, doći novoustoličeni revizor novopotvrđene gubernije. Sama vest se poput dobro osmišljenog trača brzinom svetlosti pronela tim mestom. Nije bilo meštanina koji za tu vest nije saznao. Lokalne kafane, ta mesta u kojima se i raduje i tuguje, postale su tesne da prime sve goste. Svi su u kafane svraćali da čuju sopstvenim ušima da li je vest tačna. U njih su došli čak i oni koji kafanu smatraju najvećim porokom, koji uzmaju gutljaj dobre kapljice samo na shranama ili parastosima za pokoj duše. Nje već uveliko pala na, inače mirno mesto, ali život u njemu nije prestajao. Zaboravio se naporan i umoran dan. Kancelarije u kojima su smešteni činovnici svetlile su kao božićni lampijoni, a živost koja je iz njih dopirala bila je veća nego kad je običan radni dan. Odjenom su se u kancelarijama pojavili i oni koji su uzeli slobodne dane da pozavršavaju svoja privatna posla, koji su tražili predah od teških pečata, masnih i socem umrljanih crnih mufova. Jednom rečju svi su bili tu jer je sama pomisao da će revizor doći izazivala pravo uzbuđenje. Kod običnog sveta to uzbuđenje je prtokano zadovoljstvom, a kod činovnika nemirom.
Kada se komešanje lokalnog življa izazvano vešću malo umirilo pristupilo se pravljenju protokola oko dočeka revizora. Ali, prethodno je trebalo oformiti odbor za doček. Kako to obično biva svako onaj koje sebe držao za važnim u tom mestu smatrao je da treba da bude u odboru. Jednog momenta se učinilo da će svi meštani biti odbor, jer su svi sebe smatrali važnim i da zapravo to mesto, bez njih ne bi bilo to što jeste. Počelo se sa licitiranjem zasluga koje su otišle do tih granica, da su neki svoje zasluge našli u zaslugama njihovih predaka koji nisu ni živeli u ovom mestu, niti su ikada u životu čuli za ovo mesto. Lokalni učitelj je pokušavao da okupljene urazumi da to što čine vodi besmislu, ali kako to obično biva, ne samo da je ućutkan već je i prokazan kao nazadni element koji hoće da tim svojim opaskama naudi mestu i meštanima. U tom obračunu potegli su se i tračevi koji su za masu postali snaga argumenta dovoljno dobra da se pamet ućutka. Elem, taman kad se pomislilo da će formiranje odbora ići teže nego što se mislilo lokalni mislilac koji je za sebe mislio da je pametan mada mu pamet nije bila baš jača strana, predložio je solomonsko rešenje. Da svi meštani izađu u vreme kad revizor dođe, jer će se na taj način pokazati koliko je on drag gost, a da se istom obrati sa par prigodnih reči starešina mesta. Predlog je sa oduševljenjem prihvaćem uz klicanje revizoru i starešini. Međutim, sam doček ne bi bio pravi kad se meštani pred dragim gostom ne bi pokazali kao pravi domaćini pa je odlučeno da se u čast milog im gosta napravi bogata trpeza u dvorištu zgrade gde su smeštene kancelarije. Isto tako rodi se i ideja da s obzirom da dolazi takav gost ne bi bilo prikladno, čisto da se gost ne uvredi, da sutra činovnici rade. Pa je stoga odlučeno da u tom mestu sutra bude neradan dan. Radiće samo oni koji po sili zakona moraju da rade a njih nije puno. Ostali su slobodni. Preporučeno je da paori ne idu na njivu, jer bože moj letina može da sačeka. Sat je uveliko izbio ponoć i ulazak u novi dan kad su se meštani polako počeli razilaziti sa spontanog narodnog zbora. Žene su već počele da smišljaju šta od đakonija da spremaju, a muškarci su u međusobnim razgovorima o tome šta bi trebalo sutra reći gostu polako odlazili put svojih kuća. Opšte zadovoljstvo je bilo provejavalo na svakom koraku. Duboka noć je svojim crnilom pokušala da prikrije svu maskaradu koju u ovom selu prirediše akteri ove cirkusijade. Pokušala, ali nije uspela. Jedini ko je ostao usamljen i ostavljen, a u isto vreme i duboko nesrećan onim što je video i doživeo je bio učitelj.

Novi dan je osvanuo brzo, stekao se utisak kao da prelaza iz jednog dana u drugi nije ni bilo. U vazuduhu je lebdeo osećaj napetosti i isčekivanja. Mirisi raznoraznih đakonija su se od rane zore širili mestom. Tačno se moglo po mirisu osetiti koja domaćica šta sprema. U jednoj ulici se širio neodoljivi miris pečene štrudle sa makom ili rogačem, u drugoj miris sveže gibanice, u trećoj miris krofni, i tako redom od ulice do ulice. Domaćini su sa tavana skidali tanko isečene listove šunke, kabasice i mesnate slanine dok su u podrumu natakali domaće vino i rakiju. Svak je znao svoj deo posla. Kako je dan odmicao užurbanost je bivala veća pa sam tim i nervoza zbog dolaska dragog gosta. U dvorištu je postavljen veliki sto na kojem je prostrt veliki beli, vezeni stolnjak. Tako čisto i umiveno dvorište odavno nije bilo viđeno, a činovnici svi doterani kao pod konac. Hodnici između kancelarija su bili oribani, kancelarije izluftirane a suvišni predmeti, ili odloženi u stranu, ili sklonjeni od očiju. Valja prikazati da je u ovom mestu sve onako kako treba. Radni stolovi su bili potpuno čisti, na njima nije bilo ni jednog jedinog papirića.

Podne se vraški brzo približilo i to je kod meštana izazvalo veliku zebnju. Sad će, samo što nije. Starešina sela je obukao svoje najlepše odelo i onako sveže obrijan i podšišan šetao je gore dole nadgledajući pripreme, mrmljajući sebi u bradu ponavljao tekst dobrodošlice koji je, kako se kasnije saznalo, celu noć uz pomoć dece sastavljao. Meštani su se lagano skupljali. Donosili su pripreljene đakonije i predavali ih kome drugom do ženi starešine sela, koja je kao najiskusnija pravila raspored na stolu gde će šta da stoji. Problem je nastao kad je ustanovljeno da đakonija ima više nego što može da stane na tom velikom stolu. A sto je bio toliko veliki da se oko njega moglo zaigrati veliko kolo da se kolovođa i kec ne dodirnu. Valjalo je brzo reagovati i naći rešenje. Lokalni paroh predloži da se višak pripremljene hrane odnese u crkvu i postavi na stolove koje je on eto sasvim slučajno poređao u porti, valjda po onoj narodnoj „zlu ne trebalo, nek se nađe“. Tako je i urađeno. U tom opštem komešanju, meštani zajapureni što od žurbe i sunca, što od neizvesnosti i nervoze ustanoviše da je podne već poodmaklo a da dragog im gosta još nema. Čekanje se odužilo. Kako to obično biva crv sumnje počeo je da nagriza meštane. Poče da se postavlja pitanje; da li će revizor uopšte i doći? Počeše u isto vreme i priče da kolaju mestom; da je on već prošao i da su ga neki videli ali, eto nisu hteli da kažu da su ga videli, da je promenio plan zbog nekih neodložnih poslova, da će doći ali da se tačno ne zna kad.... i tako redom. Skoro svaki meštanin je imao neku svoju priču, neko svoje viđenje novonastale situacije. Žena starešine sela, sva zajapurena, uporno i vredno krpom je rasterivala muve sa stola na kojem je postavljena trpeza. Od te zajapurenosti jutarnja šminka nije više bila tako upečatljiva i više je ličila na pastel nekog slikara naivca negoli na šminku. Taman kad su svi već pomislili da od posete nema ništa u daljini glavne ulice poče da se nazire kolona automobila. To iznenadno pojavljivanje unese potpunu zabunu i neviđeno komešanje međ narodom. - Evo ga dolazi, povikaše meštani! Starešina koji je svoj monolog od ranog jutra već toliko puta ponavljao da je sam sebi postao dosadan zbunjeno izađe na veliku ćupriju koja vodi u činovničku zgradu da dočeka revizora. Meštani su se poput roja pčela okupili oko njega pokušavajući da uhvate najbolji položaj. Valja biti viđen. Velika crna limuzina se zaustavila a iz nje izađe dragi gost. Narod poče da mu kliče iz svog glasa. Zbunjen ovim prizorom na smrknutom licu revizora navuče se kiseli osmeh. Starešina mu priđe i kao po dogovoru poče svoj monolog: „ Dragi nam gospodine....“, ali rečenicu ne uspe da završi jer se odjednom revizor nage nad starešinom i upita ga, onako diskretno ali ipak, ispostaviće se kasnije dosta glasno „Gde vam je ovde toalet?“ Pitanje koje je gost postavio starešini isto tako se brzo proširilo okupljenom masom kao i sama vest da će revizor doći u ovo mesto. Zbunjeni starešina s nevericom na licu objasni gostu gde je taj deo zgrade i, kao dobar domaćin, ponudi se da gostu do tog mesta pravi društvo.Gost sad već sasvim ozbiljnog pogleda i glasa, pritisnut nuždom vrlo odsečno odgovori, „Ne!“ i u par koraka nesta u pravcu mesta za koje se raspitivao. Svi pogledi okupljenog življa bili su upereni ka mestu odakle se očekivao povratak revizora. Svi su se pitali da li je to mesto pripremljeno za gosta. Nisu bili sigurni u kakvom su ga stanju ostavili. Zebnja je postajala sve veća i veća. Odužilo se to čekanje. Činilo se kao večnost. Ženu starešine mesta već je savladao umor od bezuspešne jurnjave po stolu za muvama koje je nisu slušale i baš su sletale tamo gde ne treba. Iscrpljeno i umorno lice sve je govorilo. Svita koja je bila u pratnji gosta nije napuštala svoja udobna mesta u svojim rashlađenim automobilima. Posle nekog vremena, ukaza se lice gosta. Hod mu je bio sad mirniji. Polako je prilazio sa osmehom na licu, osmehom koji je govorio o velikom olakšanju. Starešina se opet usparvi i poče svoj pripremljeni monolog: „ Dragi nam gospodine...“ i opet ne završi rečenicu. Opet ga je dragi gost prekinuo: „Da, da...Vidim da je ovde sve kako treba. Drago mi je da smo se videli“. Rukova se sa skamenjenim starešinom i sede u svoj automobil. Kolona je krenula dalje i izgubila se u toplotnoj jari, a okupljeni ljudi su ostali sa podignutom rukom u znak mahanja. Žena starešine više se nije trudila da rasteruje muve sa stola, čak se stekao utisak da one slobodno sad šetaju i po njoj samoj, da joj uopšte ne smetaju. Muk međ okupljenim narodom je trajao jedno vreme a sve oči su bile uprte prema starešini od kojeg kao da se očekivalo da nešto kaže. Starešina duboko uzdahnu kao da je tražio prave reči. Pogleda okolo po svojim sugrađanima i lakonski izgovori: „Eto, bio nam je revizor. Kao što vidite stanje je ocenio kao dobro... “ Posle kraće pauze sa osmehom zadovoljstva i sreće nastavi dalje započetu rečenicu:“ Revizor nam dobro izgleda, i baš mu lepo stoje one espadrile“.

Sigurno se dragi moji pitate šta je bilo sa onom silnom hranom. E, ona se pojela. Verovali vi ili ne. Jelo se na dva mesta i to u činovničkoj zgradi i u porti. Jelo se i pilo koliko je ko mogao, neko i preko toga. Narod je otišao svojim kućama zadovoljan i sit. Zadovoljan jer je ugostio, bar na trenutak, novog revizora a sit jer je jeo zadovoljan.

петак, 10. фебруар 2012.

POVOD I IDEJA - “ZLI DUSI”

Povod za roman „Zli dusi“ ( naslov na ruskom glasi „Бесы“ ) Dostojevski je pronašao u događajima vezanim za tzv. „ Nečaevski proces“. O čemu se zapravo radi? Novembra meseca 1869. godine u Moskvi se dogodio zločin, ubijen je student akademije Ivanov. Moskovske novine su prenele da je zločin počinila grupa od pet zaverenika na čelu sa Sergejom Nečaevim. Vrlo brzo policija je rasvetlila slučaj i uhapsila je zaverenike, ali Sergej Načaev je uspeo da pobegne u inostranstvo. Tokom ispitivanja uhapšenih policija je utvrdila da je razlog ubistva želja studenta Ivanova da raskine sa tajnim „revolucionarnim“ bratstvom u kojem je bio član zbog promenjenih njegovih pogleda na osnovne ideje koje je to bratstvo proklamovalo. S obzirom da su članovi tajnog bratstva dali zavet „na krvlju“, Načaev je to iskoristio takvu „revolucionarnu hipnozu“ i ubedio ostale članove bratstva da se izdajnik Ivanov ima ubiti.
Dostojevski je pomno pratio sve ono što je bilo vezano za taj policijsko-sudski proces. S obzirom da je Fjodor Mihajlovič imao izrazito negativan stav prema revoluciji „kao obliku iskazivanja političke borbe“ ovaj proces ga je dodatno zaintrigirao kao potencijalno moguću ideju za novi roman. Dostojevski je čak uzeo da pročita „Катехизис революционера“ delo koje je napisao sam Načaev. U tom delu Načaev je publikovao osnovne principe radikalnih revolucionara koji su bili okupljeni oko tajnog društva. Po Načaevu revolucionar nema porodicu, nema prijatelje, nema domovinu. Celo biće revolucionara, kako Načaev piše u tom delu, je usmereno na postizanje konačnog cilja a to je pobuna. Cilj do kojeg se želi doći, po Načaevu, opravdava sva sredstva pa čak i kriminal. Polazeći od takve ideologije nije za čuditi što je vođa ove tajne organizacije svojim drugovima, članovima tajnog udruženja, predložio ubistvo studenta Ivanova. 

Dostojevski je, kao neko ko je umeo da predvidi razvoj događaja u ruskom društvu, u ovom video simptome društvene bolesti koja će u narednom periodu izazvati destruktivne događaje u ruskom društvu vidu Oktobarske revolucije. Imajući to u vidu Fjodor Mihajlovič je došao na ideju da napiše roman u kojem je želeo da prikaže koliko je opasna ideja koja u sebi nosi negaciju morala, religije, ljudskih odnosa, porodice kao osnovnih temelja društva. To je osnovna ideja romana „Zli dusi“. U ovom romanu Dostojevski prikazuje mali krug zaverenika „nihilista“ kod kojih glavnu reč vodi Pjotr Verhovenskij, cinik, provokator jednom rečju čovek bez morala. On je organizovao ubistvo Shatova, koji je, kao i Ivanov, odlučio da raskine sa takvom ideologijom i da u sebi pronađe druge vrednosti verujući u neku drugu Rusiju, u neku drugu misiju ruskog naroda koja nije revolucionarna. S obzirom da je koloritnost priče u romanu „Zli dusi“ bila izuzetno upečatljiva i verodostojna pisac je morao da da dodatna objašnjenja u vezi svog romana i to da on nije lično poznavao Načaeva, već da je lik Verhovenskog umetnička slika a ne portret odbeglog revolucionara Načaeva. Fjodor Mihajlovič u svom romanu jasno ističe da nihilisti nisu ništa drugo nego šaka „đavola“ koji sprovodeći svoju paklenu ideju u vidu želje da se ostvari revolucija oko sebe seje patnju, strah i smrt ljudi veoma često bez jasnog stava zašto je tako nešto potrebno. Isto tako Dostojevski se u svom romanu osvrće i na samu pojavu „nihilizma“ kao i na njeno poreklo za koju kaže da je to ideja koja se bazira na lažima. Kroz roman „Zli dusi“ Fjodor Mihajlovič je sasvim jasno i krajnje uverljivo istakao da pojava grupe zaverenika nije slučajna, ona je po Dostojevskom nužan proizvod koji je nastao kao posledica velikog širenja u to vreme liberalnog shvatanja da je sve ono što dolazi sa zapada dobro i da se ima prihvatiti bez rezerve kao ispravno i tačno, kao nešto što je Rusiji kranje potrebno i nužno, prenebregavajući svu  štetnost koju u sebi nose takva shvatanja po rusko društvo. Odgovornost za pojavu takve ideologije pisac stravlja na predstavnike intelektualne elite u tadašnjoj Rusiji.  U romanu „Zli dusi“ Dostojevski takvo shvatanje crta kroz lik Stepana Trofimoviča Verhovenskog, oca Pjotra Verhovenskog, kojeg opisuje kao izrazitog liberala zapadnjačkih pogleda koji naivno veruje da sa zapada dolaze samo dobre ideje koje mogu pomoći u reformi Rusije. Takvim shvatanjem otac gura sina u čeljusti nihilizma i od njega stvara prvo potencijalnog, a potom i pravog ubicu. Međutim, centralni lik ovog romana je Nikolaj Vsevolodovič Stavrogin, koji kao izraziti predstavnik aristokratskog reda prijatne i lepe spoljašnjosti u sebi nosi duboki unutrašnji pustoš i nevericu koja će ga na kraju romana odvesti u čin samoubistva. I u ovom liku, kao i kod mnogih drugih likova, Dostojevski se nije zadovoljava spoljašnjom formom lika već je naprotiv tragao za onim unutrašnjim nagonom koji se golim okom ne vidi. Pisac kao da kaže; Eto šta se dogodi kad čoveka koji je bez vere ophrvaju demoni. Tragedija je nužna!

U romanu „Zli dusi“ čitalac uranja u atmosferu opšte sujete, gordosti, gubitka čvrstih moralnih vrednosti, nemanja vere. Roman je zapravo istinska tragedija koja će se kasnije prelomiti sa svom svojom pogubnošću na kompletno rusko društvo.

понедељак, 06. фебруар 2012.

ГОГОЉЕВО „БАДЊЕ ВЕЧЕ“

Имајући у виду моју изразиту наклоност ка списатељству Николаја Васиљевича Гогоља узео сам уочи овогодишње бадње вечери да прочитам његову причу „Бадње вече“. Нисам ту причу раније читао па сам се из тог разлога искрено радовао првом њеном  читању.

Одмах ћу кренути од краја па ћу рећи да ми се ова по много чему необична прича допала. Допала ми се из једноставног разлога што су у њој на невероватан начин у пуном књижевном колориту преплићу реалност и фантазија. Радња је смештена у селу Дикањки у којем се упоредо са животом простих сељана, који је описан у персонажи украјинског фолклора, свакодневни живот преплиће са магијом. Читалац ове приче је сведок како се кроз историју оживљавају предања и веровања. Тако на пример постоји предање да у бадњој вечери „нечисте силе“ постају посебно активне и да могу урадити све што науме. Управо од тог предања Гогољ је градио фабулу своје приче „Бадње вече“.
Најупечатљивији представник „нечисте силе“ по писцу је пакао који покушава да разним интригама, сплеткама и другим штетним радњама нашкоди добрим људима. У средишту приче са паклом је ковач Вакул. Пакао краде месец, подиже мећаву у сред ведре зимске ноћи, покушава на сваки могући начин да Вакулу узме душу у замену за папуче за Окасну. На крају оштроумни и побожни ковач Вакул издржао је све „паклене замеке“ па је тако испратио у бадњи сат с осмехом на лицу, али и у срцу у неповрат „нечисту силу“ звану пакао. Биће да је писац преточио у прозну реч јеванђеоску мисао по којој вера спашава човека. У причи „Бање вече“ писац је кроз предање поставио још неколико препрека пред човеком од којих је једна дата у виду прелепе Солохе. Испоставиће се на крају приче да је Солоха вештица. Она лети небом на метли, краде звезде с неба и претвара их у животиње. Онај житељ Дикањки који је видео њен задњи реп, видео је слику црне мачке и свиње. Свакако да је део приче са видаром Пацјуком посебно интересантан а са становишта религије и веома поучан. Ради се о човеку који  је по ономе што је у ноћи господњој радио - сличан ђаволу. Пацјук на бадње вече не пости, у његовој кући се на бадње вече пије млеко и једе сметана. Таквим својим понашањем Пацјук је видео, али и осетио све чини „нечисте силе“ у бадњој вечери. И у овом делу Гогољеве приче може се читати још једна јеванђеоска мисао која каже да је много званих, али мало одабраних.

Оживљена персонажа украјинског фолклора даје целој причи изузетно занимљим тон, а саму причу чини веома читљивом. Овакав начин приповедања којем је Гогољ прибегао у причи „Бадње вече“ помогло је писцу да читаоцу пренесе у пуном сјају богатство и особеност народне митологије.

петак, 03. фебруар 2012.

ISTORIJA ROMANA „BELA GARDA“

Bulgakovljev roman „Bela garda“ prvi put je u Rusiji, mada ne u celini, štampan 1924. godine. Interesnatno je to da je ovaj roman prvi put u celini bio objavljen u Francuskoj 1924. godine. Mnogi će se složiti s tim da je roman „Bela garda“ zapravo autobigrafski roman zanovan na ličnim doživljajima samog pisca u Kijevu krajem 1918 i početkom 1919. godine.
Porodica Turbin je sa velikim stepenom podudarnosti porodica Bulgakov i to po ženskoj liniji. Bulgakov je roman „Bela garda“ počeo da piše 1922. godine nakon smrti njegove majke. Nažalost originalan rukpisa romana nije sačuvan. Da li je ovaj roman bio zamišljen kao trilogije teško je reći, mada postoje indicije da je Bulgakov tako nešto bio zamislio. Postoje beleške pisca iz kojih se može naslutiti da je trilogija trebala da nosi naslov „Beli krst“. No, tako nešto se ipak nije dogodilo. Junaci romana „Bela garda“ su zapravo drugovi i poznanici Bulgakova. Tako npr. kroz lik poručnika Viktor Viktorovič Mišlaevskog pisac je opisao svog druga iz detinjstva Nikolu Nikolajeviča Sigaevskog. Za lik poručnika Šervinskog piscu je poslužio još jedan njegov drug iz mladosti Jurij Leonidovič Gladirevski. Pišući roman „Bela garda“ Bulgakov je imao nameru da pokaže narod i inteligenciju u revolucinarnom kovitlacu kojem je Ukrajna u to vreme bila izložena. U liku glavnog junaka ovog romana Alekseja Turbina sasvim izvesno da će čitalac prepoznati samog Bulgakova, normalno sa određenim odstupanjima. U romanu su suprotstavljene dve grupe oficira. Prva grupa su oficiri boljševici koji su spremni sa velikim žarom direktno da uđu u borbu – to su oficiri koji vrednuju revolucinarni život, dok je druga grupa oficira ona koja se vratila iz rata i koja na osnovu svega proživljenog i viđenog hoće ljudski, a ne revolucionarni život. Bulgakov u ovom svom romanu s neverovatnom preciznošću opisuje društvena gibanja u tom vremenu. Isto tako u ovom romanu se do nepogrešivosti može videti vekovna mržnja između seljaka, zemljoposednika i oficira. U toj dubokoj mržnji jednih naspram drugih, jedni druge doživljavaju kao okupatore. U beleškama koje je Bulgakov iza sebe ostavio jasno se može videti da je on kao glavnu crtu romana „Bela garda“ video nastojanje da se uporno prikaže slika ruske inteligencije po kojoj je ta ista inteligencija najbolji deo društva u jednoj tako ostrašćenoj zemlji. Inteligencija je u tim nemirnim vremenima bila bačena u lager koji je bio obeležen kao bela garda. Zbog toga ne treba da čudi ako tokom čitanja ovog romana steknete utisak da je ovaj roman ostao u tradiciji, po odnosu spram inteligencije, Tolstojevog romana „Rat i mir“.

Definitivno roman „Bela garda“ je kritika marksizma dvadesetih godina prošlog veka. Kritika jedne ideologije koja se tad opasno nadvila nad svetom. Na osnovu ovog, ali nikako samo na osnovu ovog, romana za Bulgakova se može reći da je bio pisac kod kojeg talenat za pisanje nije bio toliko dubok, koliko blistav i veliki. Dela koja je Bulgakov napisao nisu narodna. U njima nema ništa što bi moglo da direktno utiče na narod u celini. Za Bulgakova fenomen mase, naroda je velika tajna koja nije lako rešiva.

четвртак, 02. фебруар 2012.

PONIŽENI I UVREĐENI

Ponovo sam pročitao roman Dostojevskog “Poniženi i uvređeni“. Posle svega ne mogu tačno reći zašto toliko volim ovog ruskog, zapravo svetskog klasika. Možda zbog jezika kojim piše, možda zbog filozofskih misli, možda zbog oba ta elementa. Međutim, jedno je sigurno volim ga zbog pravog života u njegovim delima. Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. Volim Dostojevskog zato što u njegovim delima nema laži i licemerja. 
Za sve ovo što napisah možda je najbolji primer upravo roman „Poniženi i uvređeni“. Sve ono što je Dostojevski u ovom romanu opisao možete prihvatiti kao svoje. Kao svoje poniženje, kao svoju uvredu, kao svoju nepodnošljivu bol, kao svoju veliku tugu, kao svoje traganje za srećom i radošću. Ono što je najinteresantnije je to da čitalac jednako diše i živi sa glavnim junacima ovog romana zaboravljajući na sebe. Ako se čovek lati da pročita roman „Poniženi i uvređeni“ onda to mora uraditi do kraja ne sme stati, ili ne treba uopšte da započinje čitanje ovog dela. Metaforički rečeno ili će čitalac živeti život San Peterburga, ili ga neće uopšte živeti. Pitanja na koja čitalac tokom čitanja romana „Poniženi i uvređeni“ traži odgovor su: Šta je ljubav? Šta je strast? Šta je oprost? I svako ima svoje odgovore. Ne samo pisac i njegovi likovi, već i čitalac. Ovaj roman je pravi klasik književnog opusa. Dok čitate ovo delo iz vaših očiju neće suza kvasiti vaše obraze. Neće zato što u romanu nema poziva na tako nešto, na to vas ništa neće podstaknuti, nema dozvole. Zašto je to tako? Zato što je to spirala istine i života.

недеља, 15. јануар 2012.

MAĐARSKA RAPSODIJA

Zima 2005. Decembar. Budimpešta. Obreo sam se u ovom gradu na gostovanju sa, ne velikom, ekipom iz pozorišta. Igram ovde predstavu u pozorištu Talentum. U Budimpeštu smo došli niti kasno, niti rano. Nekako taman. Nakon što smo se smestili u sobe i ručka kojeg je domaćin organizovao za nas, imali smo dosta vremena za odmor. Ekipa nije bila baš raspložena za šetnju, odmor su bukvalno shvatili, pa sam odlučio da se sam prošetam ovim gradom. Nisam im toliko zamerio zašto neće da mi prave društvo u šetnji jer oni su ovde već nekoliko puta bili za razliku od mene. S druge strane i nebo nad Budimpeštom je bilo preteće. Normalno, mađarski jezik ne znam ali me to nije nimalo sputavalo niti obeshrabrivalo da se osmelim i da sam krenem ulicama ovog grada. Prvi put sam ovde i duh avanturizma je preovladao. S obzirom na moj odnos spram mađarskog jezika odlučio sam da se tokom šetnje oslanjam na faktografsko pamćenje koje me je još uvek dobro služilo. Sve je nekako ličilo na onu dečju priču o Ivici i Marici, samo što ja iza sebe nisam bacao kamenčiće, već sam gledao okolne zgrade i tražio na njima neko obeležje, neki znak prema kojem ću se orjentisati. A tih znakova na zgradama ovoga grada ima. Lepi su to znaci. Kao da svaki od njih govori za sebe, govori neku svoju priču.
Hodajući Budimpeštom ušao sam u jednu veliku ulicu, bulevar. Ako sam dobor pročitao i razumeo ulica se zove Eržebet. Hodajući tom velikom ulicom šarajući pogledom po njenim zgradama spazih s desne strane zgradu na kojoj je pisalo Madách Színház. Pozorište! Od svih mađarskih reči koje sam imao prilike da čujem tu sam s razlogom zapamtio. Jednom prilikom, imalo je tome dosta vremena, jedan moj poznanik u jednom od naših dugonoćnih razgovora govorio mi je o ovom pozorištu. Govorio je lepo i intrigantno tako da na osnovu onoga što sam od njega čuo dvojbe uopšte nije bilo, krenuo sam ka toj zgradi i ušao u nju. Osoblje koje je bilo u predvorju, kod biletarnice primetilo me je. Prišli su i tada je nastao problem kako da se sporazumemo. U tom trenutku istorija je učinila svoje pa smo ustanovili da nam je zajednički imenilac koji nam je omogućio da se sporazumemo bio ruski jezik. Interesantno i zanimljivo. Objasnio sam im ko sam, kako sam se obreo u ovom gradu i na kraju kako sam dospeo kod njih. Rekao sam im da sam čuo za ovo pozorište i da bi bila neoprostiva greška da budem u Budimpešti, a da ne vidim ovo zdanje. Ljubazni domaćini kao da su bili zatečeni pričom ali u isto vreme i oduševljeni, ponudili su mi da li bi hteo da pogledam hol pozorišta i njegovu salu. Pitali su žabu hoće li u vodu. Naravno da sam prihvatio poziv, na tako nešto sam i računao kad sam se uputio ka ovom pozorištu. Krenuli smo…Hol prostran, lep, uredan u kojem je igra svetla tom istom holu daje jedan magični sjaj od kojeg mi je, zašto ne reći, zastajao dah. U podnožju hola smeštena je, od belog mermera, bista tačnije poprsje Imrea Madača, velikog mađarskog pisca po kojem je pozorište dobilo ime. Na zidovima hola izložene su fotografije iz predstava koje su u ovom pozorištu igrane i koje se još igraju. Puno fotografija, puno predstava – bogata istorija. Kad sam ušao u salu bilo je to još jedno iznenađenje. Lepota! Sala velika, prostrana urađena u baroknom stilu. Iznad partera su se uzdizala dva nivoa galerija. Sedišta su u boji trule višnje. Impresivno u svakom slučaju. Na podu itison u istom dezenu kao što su sedišta. Sve čisto i uredno. Sjaj zaslepljuje oči. Ljubazni domaćini ništa ne govore samo se blago osmehuju. Ponosni su na ono što vidim. Ja takođe ništa nisam govorio. Zapravo, reči su u tim trenucima bile suvišne. Nepotrebne. Na sceni je bila spuštena velika teška zavesa od pliša. Svetla u sali čiji je odsjaj od zlatnih detalja na zidovima i preovlađujuća boja trule višnje stvarali su koloritnost koja me je na momente vodila kroz vreme. Preplitali su se na tom mestu i prošlost i sadašnjost. Dok sam svečano šetao pozorišnom salom u glavi su mi odzvanjali taktovi Listove “Mađarske rapsodije”. Sasvim sam razgovetno mogao svaki ton te kompozicije da čujem u svojoj uobrazilji. Vizuelno, bili su to zaista trenuci mađarske rapsodije.

Posle nemog i laganog razgledanja ovog zdanja ljubazno sam se zahvalio domaćinima. Čekale su me nove obaveze. Čekala me je naša predstava. Moji slučajni domaćini su me ispratili do izlaza i uz srdačan stisak ruke zahvalili mi na mom interesovanju za ovo pozorište. Dali su mi nekoliko primeraka programskih svezaka kao uspomenu na moju posetu ovom pozorištu. Dok sam se vraćao ka mestu gde su moje kolege bile smeštene razmišljao sam o onome što sam video. Usput svratih u jednu prodavnicu i kupih jedan mali poklon upravniku koji vodi pozorište preko kojeg smo došli u ovaj grad. Kupih mu malog Budu. Za uspomenu i sećanje na naše druženje, na ovo gostovanje. Meni takav poklon ili pak sličan njemu nije trebao. Moje uspomene i sećanja na ovaj grad će u velikoj meri biti, poput lovorika, okruženi utiscima koje sam poneo nakon posete pozorištu koje se zove Madách Színház.

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobn...