субота, 30. јануар 2016.

GOGOLJEV "PORTRET"

Pripoteku „Portret“ Nikolaj Vasiljevič Gogolj je napisao 1835. godine, da bi je 1842. delimično preradio. U ovom delu Gogolj na kritički način govori o odnosu umetnosti i stvarnosti, umetnika i društva. Na jedan veoma prozno koloritan način Gogolj ukazuje da je komercijalizacija umetnosti štetna za umetnost i umetnika, da novac i interes štete umetnosti i umetniku. Priča je bazirana na fantastičnoj osnovi i deli se na dva dela. Prvi, u kojoj je prikazan život slikara Andreja Petroviča Čartkova i drugi, u kojem je prikazano rađanje i život portreta, jednog azijate, zajmodavaoca ali i istorija slikara, kasnije monaha, koji je portret zajmodavca naslikao.

Junak ove Gogoljeve priče je slikar Čartkov. Međutim, paralelno sa njim kroz priču je prikazan i zajmodavac, demon, čiji portret, lebdeći kroz vreme, predstavlja zlu silu koja uništava istinske umetnike i umetnost.
Tragična sudbina Čartkova počinje onog trenutka kada na pijaci Ščukin dvor u prodavnici slika, sasvim nenadano kupuje jedan portret za koji daje poslednjih dvadeset kopejki. Portret koji je Čartkov kupio stajao je, prekriven prašinom dugo u toj prodavnici, kao da je čekao nekog novog iskušenika. Zašto je taj poretret predstavljao uvod u slikarevu tragediju? Zato što je isti nastao rukom slikara kao verodostojno ostavljanje kičicom u životu svega onoga što je đavolsko, što je demonsko, a što je bilo u liku zajmodavca, azijate. Taj zajmodavac, azijata nije ništa drugo nego otelovljenje đavola koji hoda svetom i svaki dan, iznova traži nove žrtve.  Zašto je taj portert tragičan za umetnike? Zato što ga je nasilkao slikar koji je umetnost, slikarstvo nosio iskreno u svojoj duši. Naslikao ga je čovek koji je u sebi nosio ljubav prema drugima, a ne mržnju, zlobu i pakost. Znači, portert je nastao voljom umetnika njegovom „neopoganjenom“, čistom rukom. Kada takva ruka naslika „đavola“ onda to više nije slika, već postojanje. Duh takvog demona postaje živ. Ruka umetnika je kroz portret oživela duh deomna, ruka umetnika jedino može taj duh i da uništi. Ali!

Duh nečastivog se neda lako uništiti. On se bori da ostane i dalje u životu. Bori se na taj način što pred umetnika postavlja najteža iskušenja. Ta iskušenja su data u obliku raskoši, novca, zlata i materijalnog blagostanja. U obliku svega onoga što umentik nema i teško da će ikada imati. Tu je sudar umetnosti i stvarnosti. Upravo sa takvim iskušenjima se sreo Čartkov kada je portret doneo u svoj, više nego skromni stan u Petnaestoj ulici na Vasiljevskom ostrvu. Čartkov je bio umetnik s talentom. To nije nebitno znati jer duh nečastivog ne traži obične umetnike koji nose svakodnevna odela, već one koji, obučeni u svečanu odeću koračaju svetom, koji su odenuti ruhom talenta. Njih „đavo“ hoće da uništi. Takav jedan je slikar Čartkov. Zato je on, pored mnogih u prodavnici slika našao portret i isti kupio.

Može li umetnik odoleti takvim iskušenjima, kao što ih je imao Čartkov? Preko noći, iz ničega, u rukama držati 1000 zlatnika! Nastaviti sa pređašnjim životom, ulagati u umetnost, nastaviti kroz sistematski rad razvijati talenat, ostati veran najčistijim idealima umetnosti i na taj način postati umetnik ili okrenuti list pa se prikloniti matrijalnim ovozemaljskim stvarima, poslušati reči „vatrene mladosti“, napustiti ideal umetnosti? Čartkov nije odoleo iskušenju! Nije poslušao reči svog profesora. Poslušao je reči „vatrene mladosti“. Otvorio je vrata pakla. Predvorije pakla je popločano svim onim što je čovek u bedi gledao zavidljivim očima. „U duši mu se rodila želja da odmah ščepa slavu za vrat i da se pokaže pred svetom.“ Zaboravo je nesrećni slikar da slava ne može pružiti nasladu onome koji ju je ukrao, već onome koji ju je zaslužio. Slava zatreperi samo u onima koji su je dostojni. Takvim postupkom, napuštanjem ideala umetnosti i priklanjanje idealu „zlatnog teleta“ Čartkov nije bio dostojan slave. Sve ono što je kasnije usledilo, priznanje u društvu i novac bili su laž, privid i samobmana. Kod Čartkova je pred 1000 zlatnika, ispalih iz rama portreta, pobedila sadašnjost. Umetnost je ubijena. Božiji pečat u obliku talenta nasilno je izbrisan.

U pomodnom društvu sve je pomodno. Takvom društvu ne treba umetnost, jer kada bi se umetnost pitala onda ni društvo ne bi bilo pomodno. Onda bi sistem vrednosti bio drugačiji. Ljudi koji se u takvom društvu bave „umetnošću“ nisu umetnici već zanatlije. „Uvek iste boje, isti manir, ista uvežbana naviknuta ruka, za koju bi se reklo da pre pripada sklepanom automatu nego čoveku! Jednom rečju nedarovitost koja je ipak ostala verna svome pozivu i u samu umetnost unela svoj zanat.“ Priklonivši se stvarnosti Čartkov je prihvatio i pravila ponašanja u pomodnom društvu. Počeo je da ispunjava zahteve tog i takvog društva. Postao je zanatlija koji je slika ono što su drugi tražili, a ne ono što je on osećao. Slikao je tuđim očima, razmišljao tuđom glavom. Jednio je ruka bila njegova, ali ni ta ruka više nije bila sasvim njegova.

Božiji pečat kojim je Čartkov bio obeležen, demon nije moga do kraja uništiti. Ostao je ožiljak koji je jednako krvario, a koji je Čartkov duboko u sebi skrivao. Onaj koji je nekada imao talenta, u sebi poseduje sposobnost, ili prokletstvo da može da vidi ono što je lepo, da vidi ono što odiše umetnošću. To prokletstvo je zapravo tragičnost. Tako je i Čartkov stavši jednom ispred jedne slike video: „Čisto neporočno, lepo kao nevesta, delo umetnika. To delo se skromno, božanstveno, nevino i jednostavno uzdizalo iznad svega.“ Videvši takvo delo ispred sebe Čartkov je uvideo svu svoju nesreću, uvideo je da predvorije pakla ne vodi u raj već u strašni kazan. Kasno je za povratak, a napred se nije moglo. Ožiljak se tada provalio u najvećem i najgorem obliku i kao lavina sve razrušio pred sobom. Uništen je čovek. Smrt je logična posledica takvog stanja. Smrt čoveka koji je u sebi usmrtio talenat. Kazna za uništavanje Božijeg dara je strašna.

Svaki umetnik, kojeg je Bog obdario talentom mora da se čuva od svih strasti koje demon pred njega stavlja kao iskušenje, kao proveru verovanja u Božiji dar. „Bolje je podneti svemoguća proganjanja nego nekoga u mislima proganjati.“ Umetnik mora da čuva čistotu svoje duše više od svih ostalih. To je ono što umetnost čini u isto vreme tako lepom, ali i tako tragičnom.

четвртак, 28. јануар 2016.

„БЕДНИ ЉУДИ“ ДОСТОЈЕВСКОГ ТРАЖЕ САОСЕЋЊЕ, НЕ САЖАЉЕЊЕ

Висарион Григојевич Белински, руски књижевни критичар XIX века, је у првом роману Фјодора Михајловича Достојевског „Бедни људи“ видео рађање руског социјалног романа. Тема „малог човека“ представља једну од значајних тема руске литературе. Александар Сергејевич Пушкин био је први који је ту тему начео у причи „Шеф станице“ и поеми „Бронзани коњаник“. Касније су ту тему даље обрађивали Николај Васиљевич Гогољ, написавши приповетку „Шињел“ и Михаил Јурјевич Љермонтов у роману „Херој нашег доба“. Тема „малог човека“ у руској литератури увек је уз себе повлачила хуманизам као једну од најлепших, али у исто време и највише опогањених тековина савремене цивилизације. Сви писци који су се бавили темом „малог човека“ у глас истичу да сваки човек има право на љубав и поштовање – има право на срећу.

У чему је разлика између Пушкина, Гогоља и Љермонова, с једне стране и Достојевског с друге стране када пишу о „малим људима“? Код прве тројице писаца „мали људи“ – је појединац из мноштва различитих типова, док код Достојевског „бедни, мали човек“ је основни херој и нико други га не интересује. Достојевски у својим делима продужава традицију руске литературе по питању обраде теме „малог човека“, али у исто време он ту тему допуњује новим аспектима. Због тога се може слободно рећи да Достојевски представља једну врсту гласноговорника у име „малих људи“. У својим делима Достојевски покушава да докаже да сваки човек, без обзира на то шта је и ко је, има право на осећање и саосећање. „Мали људи“код Достојевског нису паразити, они су делајући људи.
Када сам први пут прочитао роман „Бедни људи“, писма које је Макар Девушкин писао девојци Варењки, први осећај није била беда, већ жалост и било је потребно да прође неко време како би поново узео роман да прочитам али сада осветњавајући јунаке овог дела из једног сасвим другог угла.

Главни хероји роману су – Макар Девушкин, сиромашни чиновник, сломљен тугом и сиромаштвом услед друштвене неправде, и Варењка – девојка, жртва социјалног поретка. Као и Гогољ у приповетки „Шињел“, тако и Достојевски теми је пришао са аспекта обесправњеног, бескрајно увређеног „малог човека“ који живи живот ван оквира људског достојанства. Форма романа, писма које су Девушкин и Варењка писали, омогућила је писцу да веома прецвизно, рекао би хируршки тачно, ослика психологију „бедних људи“, њихову душу. Писац саосећа са својим јунацима, он приказује лепоту њихове душе и унутрашњу племенитост. "Беда није порок", каже на једном месту Мермеладов у разговору са Раскољниковом. Управо кроз то друго читање сам схватио да је идеја писца била да читаоца натера да саосећа са „бедним људима“ а не да их сажаљева. Саосећање је подршка, сажаљење је увреда.

С друге стране, Достојевски у роману „Бедни људи“ јасно указује на проблем људске свести, али и на проблеме свакодневног живота у Санкт Петербургу. Писац окружује своје хероје у социјално-психолошком смислу са њиховим истомишњеницима (читаоцима) јасно алудирајући да „мали људи“ може бити свако од нас, судбина Девушкина и Варењке може бити и судбина читаоца. Достојевски на тај начин јасно подвлачи универзалност приче. Да „Бедни људи“ није смо социјолошки, већ да има и елементе психолошког романа сведочи крај истог. Достојевски се одлучује да Варењку да у руке спахији Бикову, а не Девушкину где на тај начин јасно жели показати како се уништава личност и Девушкина и Варењке.

недеља, 24. јануар 2016.

ZAPISI JEDNOG LUDAKA

Priča u pripovetki „Zapisi jednog ludaka“ izgrađena je u obliku dnevničkih zapisa koji otkrivaju konfizni svet glavnog junaka. Glavni junak ove priče je Aksentije Ivanovič, mali činovnik daleko udaljen od sveta moćnih, bogatih i slavnih. Daleko udaljen od „visokog društva“, a opet u njegovoj neposrednoj blizini. On oštri pera svom direktoru u jednom od odeljenja jednog ministartsva. Život glavnog junaka ove priče je protkan uvredama i poniženjima uvek i na svakom koraku. Počevši od njegovog šefa, pa preko kolega do samog direktora. U jednom takvom ambijentu, glavni junak počinje da gubi razum pri čemu otkriva jedno novo „prosvetljenje“. Počinje beg u svet mašte i iluzije gde on  sebe zamišlja kao važnu i značajnu ličnost. Tako on na jednom mestu kaže „Otkud sam ja titularni savetnik. Možda sam ja neki grof ili general, a samo izgleda da sam titularni savetnik.“ U tom gubljenju razuma fantazija postaje mesto gde glavni junak počinje da obitava. Na jednom mestu on kaže „Možda ni ja ne znam ko sam.“ U toj borbi između realnosti i iluzije kod Aksentija Ivanoviča pobeđuje iluzija.
Svet fantazije počinje da osvaja junaka onog časa kada, pod pritiskom teške i mučne svakondevice, rastrzan na beskrajnim linijama onoga što čovek jeste, onoga što želi da bude i onoga što može da bude na ulici uobrazi da čuje razgovor dva psa, Medži i Fidela. To je zapravo, početak ludila. Sve što se kasnije dešava, čitanje psećih pisama, predstavljanje kao da je kralj Španije Ferdinand VIII, šivenje carske odore nisu ništa drugo do potpuno ludilo koje se završava ludnicom. To je mesto iz kojeg se ništa ne vidi. To je mesto iz kojeg jedino može da se čuje vapaj upućen majci da spase sina njenog, da privije njegovu bolesnu glavu na materinske grudi. Želja za životom, za ljubavlju se pretvorila u košmar koji je junaka priče odveo u ludnicu, u mrtvi dom.

S druge strane „Zapisi jednog ludaka“, kao i najveći broj Gogoljevih dela, u sebi imaju izuzetno jaku socijalnu komponentu. Ova pripovetka u isto vreme predstavlja jasnku kritiku društva i sistema koji je vladao u tadašnjoj Rusiji. Zašto sve ono što je najbolje pripada ovima koji su neko i nešto? Zašto to što je najbolje ne može da pripadne onome koji je niko i ništa? U jednom takvom sistemu „mali ljudi“ ne mogu da imaju svoje maleno, jadno bogatstvo. Sreća nije namenjena malim ljudima. Malim ljudima pripadaju uvrede i poniženja. Na jednom mestu šef odeljenje Aksentiju Ivanoviču kaže „De, pogledaj se, pomisli samo ko si ti? Pa ti si hulja i ništa više. Pa ti ni groša nemaš, samo golu dušu. Pogledaj bar svoje lice u ogledalu; kako da na to i pomišljaš.“  Postojanje duše u svetu bogatih nije sreća, u takvom svetu sreća se meri materijalnim stvarima. U takvom svetu pohlepa, gordost, predrasuda, sujeta su merila sistema vrednosti. Takav svet opasno smrdi, vonja na svakom koraku. Smrad može da oseti samo onaj koji je uspeo da sačuva čistotu svoje duše. Takav svet preti da opogani sve ono što je još ostalo čisto i netaknuto. A bez duše ljudi su samo njuške i ništa više.   

среда, 20. јануар 2016.

IDEAL DOSTOJEVSKOG

Dostojevski svoje snove o “zlatnom dobu” nije vezao za ideal revolucije, niti za ideju socijalizma najmanje za simbole i vrednosti “carske Rusije”, već za ideal mira i bratske zajednice svih naroda. Za Dostojevskog je taj ideal temelj zdrave budućnosti čovečanstva. Od “Zapisa iz podzemlja”, do “Zločina i kazne”. U “Zapisima iz podzemlja” glavni junak, bežeći od sveta koj ga okružuje, namerno kida sve veze sa ljudima. U toj samoći on nije srećan, on je duboko usamljen i nesrećan. Iza maske čovekove gordosti krije se njegova ogromna želja za saosećanjem i ljubavlju. S druge strane složeno intelektualno traganje za herojem-intelektualcem, koji je duboko tragična ličnost i koju su neistina i nepravda izolovali od ljudi je predmet “Zločina i kazne”.

(ZA)VOLIMO POZORIŠTE

„Pozorište!...Da li voliš pozorište, koliko ga ja volim, sa svom snagom duše moje, sa svim entuzijazmom, sa svim besom, na koji je sposobn...