ZAPISI U OSAMI

Kada sam u decembru 2024. godine posetio Muzej lepih umetnosti u Budimpešti, jedan od posebnih doživljaja je bio susret sa slikom "Muški portret" (početak XVI veka). U pitanju je lirski nežni portret u tamno obučenog mladića s mrežastom kapom na glavi pred jarkocrvenim pozadinom.  U pitanju je slika koja je urađena tehnikom ulje na dasci. Zašto je susret sa ovom slikom za mene bio poseban doživaljaj? Zato što za istoričare likovne umetnosti ova slika predstavlja gotovo nerešivu zagonetku. Naime, prvobitno se tvrdilo da je autor ove slike Albreht Direr. Takav stav su zastupali proučavaoci Direrovog dela od Tauzinga, do Vinklera i Panofskog. Kasnije, Valdman je prvi iskazao sumnju da se radi o Direrovom delu, a potom su isto učinili i Štadler i Holcinger. Interesantno da je prva sumnja da je Direr autor ove slike usledila kada je utvrđeno da je slika, suprotno svim ranijim ocenama, odlično sačuvana i da se nepreciznosti i "nejasnoće" ne mogu objašnjavati posledicama n...

„Nana“ , roman Emila Zole objavljen je (Zola je rad na njemu započeo 1868), kao deveti roman serijala „Rugon-Makar“. Zola je u planu predstavljenom izdavaču Lakroa (1869), ocrtao glavne likove ovog dela, čiji su karakteri trebalo da postanu umetnička ilustracija i fizioloških i društvenih zakona onog vremena. Zola je težeći sveobuhvatnom prikazu društvenog života, odlučio da istakne teme i činjenice koje su bile „zabranjene“ sa stanovišta zvanične umetnosti. To je, zapravo, ideja romana „Nana“. Ovo delo je priča o Parizu Drugog carstva i o prostitutki koja je postala simbol „ere ludila i srama“. Roman je završen 1878. i objavljen 1880. Genetski, „Nana“ je povezana sa drugim delom pisca „Zamka“ (1877). Postoji hipoteza da je Moneova slika „Nana“ (model - Anrijeta Ozer) u poreklu Zolinog romana. Na kraju dela, Nana umire od malih boginja. Pisac u smrti devojke vidi dvostruki simbol: slučajno se izdignuvši iz siromaštva, postala je i nosilac zaraze, ali i sama biva zaražena. Žena koja...

Malo je slikara koji u meni svojim delima, u isto vreme, izazivaju i ushićenje, i gađenje i šokiranje. Jedan od njih je Fransisko Goja. Pred delima ovog slikara nikada nisam ostajao ravnodušan. Ovo se pogotovo odnosi na njegovu serija grafika „Los caprichos“ (kaprici, fantazije). Sarah Simmons je u knjizi „Goja“ povodom navedene serije grafika zapisala: „Zbirka grahika i kompozicionih tema , smišljana i gravirana rukom Don Fransiska Goje. Autor je ubeđen da osuda ljudskih grešaka i poroka može biti dostojna tema slikarstva: kao pogodne teme za svoje delo, on je iz mnoštva gluposti i grešaka izabrao one koje su zajedničke svakom građanskom društvu, a među uobičajenim pomračenjima i lažima koje su prouzrokovane običajima, neznanjem ili samoljubljem, one za koje veruje da su najprikladija tema za podsmeh ali koje u isto vreme podstiču i maštu.“ Rad na seriji grafika „Los caprichos“ Goja je započeo kada je zbog bolesti napustio Madrid. Tokom boravka na imanju vojvotkinje od Albe Goja je ...

Ne postoji pozorište koje u kreiranju repertoara ne uzima u obzir potrebe/zahteve publike. Iz tog razloga nema smisla isticati za jedno pozorište da je zabavljačko, a drugi umetničko. To nas navodi na teren razmišljanja koje je Arpad Šiling definisao kao fenomen koji vodi ka zaključku da pozorište nije umetnost. Obrazlažući takvu tezu Šiling kaže: „Umetnost, po samoj svojoj prirodi je, prvenstveno samoizražavanje, koje se izražava ne u svetlu prethodnih očekivanja, već u funkciji trenutnog stanja uma stvaraoca, dok je, nasuprot tome, pozorište primorano da formuliše svoj proizvod u preseku očekivanja publike i/ili države. Ova aktivnost je mnogo bliža viziji proizvoda i regulatorima tržišta nego proročanstvu manifestovanom kroz „samomučenje i pesmu“.“ Pozorište danas zapravo odražava odnos između predstave i gledaoca (konzumenta, potrošača), gde ono, pružanjem suluga gledaocu (konzumentu) želi da se očuva, da opstane, poprima karakteristike „industrije“. Bez te valorizacije pozorište po...