ZAPISI U OSAMI

Mnogo je primera u ljudskoj istoriji koji govore o pogubnom delovanju nestručnih ljudi po društvo i pojedince. Isto tako mnogo je primera gde se takvo delovanje želi sakriti od javnosti. Obično je to slučaj kada politika i lični interesi umešaju prste. S druge strane umetnost kao neumorna potreba čovečanstva, svojim delima i umetničkim izrazom, maše čovečanstvu zastavicom upozorenja na te pogubnosti, na te pojave. Društveno angažovanim delom skreće pažnju javnosti na ono što drugi hoće da sakriju od nje. Jedan od takvih primera je slika „Splav Meduza“ francuskog slikara Teodora Žerikoa.   Žeriko je na ovoj slici ovekovečio stvarni događaj koji se dogodio. U pitanju je sudbina broda „Meduza“ koji je nastradao kod obala Senegala. Kapetan tog broda je bio Šumare. Na brodu je bilo oko 400 putnika i 14 topova. Kapetan, nakon što je brod zadesila nesreća, nije hteo da žrtvuje topove (da ih baci u more) u korist ljudi, i pored toga što je to bila jedina racionalna opcija, već je izdao nar...

U Senti, gradiću na severu Vojvodine, od pre neku godinu je otvorena Mala gradska galerija. Ništa čudnog u tome ne bi bilo, da se sve to ne dešava u vremenu kada na sve strane se isti, ili slični objekti kulture gase. Para za kulturu je sve manje, a ono što se iz državnog budžeta izdvaja namenjeno je za poslušne kulturne radnike, za politički podobne umetnike. Mala gradska galerija u Senti ne dobija sredstava iz državnog budžeta, a još manje se radi o ljudima za koje se može reći da su politički podobni. Zbog toga je potez ljudi koji su osnovali ovu galeriju, i redovno organizuju izložbe u njoj, poduhvat vredan divljenja. Humanistička kultura rođena je onoga dana kada je Terencije izjavio:"Ništa što je ljudsko nije mi strano." Dvadesetak vekova kasnije, flamanski slikar Rubens dao je ovoj misli još dublji smisao:"Ceo svet smatram svojom otadžbinom." Ovu poruku galerije i muzeji prenose svim ljudima sveta služeći se međunarodnim jezikom umetnosti. Tako i Mala gradska...

Kada sam u decembru 2024. godine posetio Muzej lepih umetnosti u Budimpešti, jedan od posebnih doživljaja je bio susret sa slikom "Muški portret" (početak XVI veka). U pitanju je lirski nežni portret u tamno obučenog mladića s mrežastom kapom na glavi pred jarkocrvenim pozadinom.  U pitanju je slika koja je urađena tehnikom ulje na dasci. Zašto je susret sa ovom slikom za mene bio poseban doživaljaj? Zato što za istoričare likovne umetnosti ova slika predstavlja gotovo nerešivu zagonetku. Naime, prvobitno se tvrdilo da je autor ove slike Albreht Direr. Takav stav su zastupali proučavaoci Direrovog dela od Tauzinga, do Vinklera i Panofskog. Kasnije, Valdman je prvi iskazao sumnju da se radi o Direrovom delu, a potom su isto učinili i Štadler i Holcinger. Interesantno da je prva sumnja da je Direr autor ove slike usledila kada je utvrđeno da je slika, suprotno svim ranijim ocenama, odlično sačuvana i da se nepreciznosti i "nejasnoće" ne mogu objašnjavati posledicama n...

„Nana“ , roman Emila Zole objavljen je (Zola je rad na njemu započeo 1868), kao deveti roman serijala „Rugon-Makar“. Zola je u planu predstavljenom izdavaču Lakroa (1869), ocrtao glavne likove ovog dela, čiji su karakteri trebalo da postanu umetnička ilustracija i fizioloških i društvenih zakona onog vremena. Zola je težeći sveobuhvatnom prikazu društvenog života, odlučio da istakne teme i činjenice koje su bile „zabranjene“ sa stanovišta zvanične umetnosti. To je, zapravo, ideja romana „Nana“. Ovo delo je priča o Parizu Drugog carstva i o prostitutki koja je postala simbol „ere ludila i srama“. Roman je završen 1878. i objavljen 1880. Genetski, „Nana“ je povezana sa drugim delom pisca „Zamka“ (1877). Postoji hipoteza da je Moneova slika „Nana“ (model - Anrijeta Ozer) u poreklu Zolinog romana. Na kraju dela, Nana umire od malih boginja. Pisac u smrti devojke vidi dvostruki simbol: slučajno se izdignuvši iz siromaštva, postala je i nosilac zaraze, ali i sama biva zaražena. Žena koja...

Malo je slikara koji u meni svojim delima, u isto vreme, izazivaju i ushićenje, i gađenje i šokiranje. Jedan od njih je Fransisko Goja. Pred delima ovog slikara nikada nisam ostajao ravnodušan. Ovo se pogotovo odnosi na njegovu serija grafika „Los caprichos“ (kaprici, fantazije). Sarah Simmons je u knjizi „Goja“ povodom navedene serije grafika zapisala: „Zbirka grahika i kompozicionih tema , smišljana i gravirana rukom Don Fransiska Goje. Autor je ubeđen da osuda ljudskih grešaka i poroka može biti dostojna tema slikarstva: kao pogodne teme za svoje delo, on je iz mnoštva gluposti i grešaka izabrao one koje su zajedničke svakom građanskom društvu, a među uobičajenim pomračenjima i lažima koje su prouzrokovane običajima, neznanjem ili samoljubljem, one za koje veruje da su najprikladija tema za podsmeh ali koje u isto vreme podstiču i maštu.“ Rad na seriji grafika „Los caprichos“ Goja je započeo kada je zbog bolesti napustio Madrid. Tokom boravka na imanju vojvotkinje od Albe Goja je ...

Ne postoji pozorište koje u kreiranju repertoara ne uzima u obzir potrebe/zahteve publike. Iz tog razloga nema smisla isticati za jedno pozorište da je zabavljačko, a drugi umetničko. To nas navodi na teren razmišljanja koje je Arpad Šiling definisao kao fenomen koji vodi ka zaključku da pozorište nije umetnost. Obrazlažući takvu tezu Šiling kaže: „Umetnost, po samoj svojoj prirodi je, prvenstveno samoizražavanje, koje se izražava ne u svetlu prethodnih očekivanja, već u funkciji trenutnog stanja uma stvaraoca, dok je, nasuprot tome, pozorište primorano da formuliše svoj proizvod u preseku očekivanja publike i/ili države. Ova aktivnost je mnogo bliža viziji proizvoda i regulatorima tržišta nego proročanstvu manifestovanom kroz „samomučenje i pesmu“.“ Pozorište danas zapravo odražava odnos između predstave i gledaoca (konzumenta, potrošača), gde ono, pružanjem suluga gledaocu (konzumentu) želi da se očuva, da opstane, poprima karakteristike „industrije“. Bez te valorizacije pozorište po...

Betovenova Deveta simfonija je mozgalica. Zašto je mozgalica? Zato što su nju jednako slušali, i njom se nadahnjivali, i Hitler, i Staljin i Mao Cedung. Danas je ova simfonija, tačnije njen četvrti stav, himna Evrope. Svi od navedenih su u ovoj kompoziciji pronalazili inspiraciju za svoje delovanje. I svi su nalazili u njoj uporište u svoja tumačenja. Čudno! Kada god slušam ovu kompoziciju, a često je slušam, u sećanje mi dolazi deo iz Manovog Doktora Faustasa. To je onaj deo kada Adrijan Leverkin razgovara sa svojim prijatelejm Cajtblomom o Betovenu.  Taj kratak dijalog glasi ovako: „- Ustanovio sam to ne treba da bude. - Šta Adrijane ne treba da bude? - Dobro i lepo. Ono za šta se ljudi bore, ono zbog čega su rušili tamnice i što su ispunjeno kličući najavljivali, to ne treba da bude. To će da bude povučeno. - Ne razumem te sasvim mili. Šta hoćeš da povučeš? - Devetu simfoniju."

Knjiga "Psiha i Eros" Lune Maknamare čitaoca uzbudljivo vodi kroz izmaštanu priču o ljubavi, koja svoje korene povlači iz grčke mitologije, mada je po izvoru oslonjena na priče Metamorfoze i Zlatni magarac Lucija Apuleja iz drugog veka naše ere. Sudar svetova bogova i smrtnika, carstva živih i carstva mrtvih. Spisateljica vešto kroz fabulu čitaoca suočava, poput sopstvenog lika u ogledalu, sa tri izraza koja Grci imaju za ljubav; filia, agape i eros. Mitovi nisu zapisani, oni se prenose sa kolena na koleno, iz veka u vek, iz milenijuma u milenijum pa je tako i Luna Maknamara dala sebi spisateljsku slobodu da ljubavnu priču između Psihe i Erosa dodatno izmašta, dajući toj priči, pored nama poznatih bogova, ljudski oblik. Kao da nam Maknamara poručuje da prava ljubav nije nešto što se hoće ili neće, već da je ona nešto što se mora ili ne može. Svakako treba dodati da je stil kojim je roman pisan učinjen značajan korak da čitalac stranice prosto guta, da sa nestrpljenjem, zašto ...

Tema - Otmica žene kao muškog plena, često je bila prisutna među akademskim slikarima. U obradi te teme posebno se ističe francuski slikar Pol Žamen. Dominantan motiv na slikama ovog slikara je borba muškaraca za odvođenje/otmicu žene. U korpusu slika sa tom temom svakako se izdvaja slika "Otmica u kamenom dobu" (1888). Na slici je vrlo verodostojno prikazana agresivnost dva muškarca u otmici žene. U čemu je specifičnost Žamenovog dela? Specifičnost je u tome što na njegovoj slici žena nije prikazana u pasivnom položaju, već u aktivnom, u dinamici gde položaj njenog tela još više podražava borbu dva muškarca. Kompletna kompozicija odiše senzualnošću u kojoj plam potrebe da se u drugome traži ispunjenje dominira. Eros izvire iz slike. U vreme kada je slika nastala takav stav slikar u interpretaciji ideje svakako je odudarao od tada važećih klišea etike. Ova Žamenova slika je samo jedan od primera koji, bar po meni, pokazuje da umetnost preispituje ustaljena pravila, ali ne sam...

Večeras sam, sasvim sam, prepušten mislima koje su plovile poput oblaka po vetrovitom nebu,  slušao Betovenovu uvertiru Egmont opus 84, koju je veliki kompozitor napisao 1810. za istoimenu Geteovu tragediju iz 1787. godine. Ništa u tom mom uživanju ne bi bilo čudno i vredno pomena da ispred sebe, ispod zatvorenih očiju, nisu lebdele figure ta dva genija, muzičkog i književnog.  Dok sam slušao kompoziciju misli su mi otplovile u banju Teplice u Češku, a uobrazilja me poput miomirnog vihora vratila u davnu 1812. kada su se ova dva velikana prvi, neki su zabeležili, i poslednji put sreli. Susret dva titana, raličitog karaktera i ćudi. O čemu su tokom višečasovne šetnje razgovarali ostaće tajna. Tek je ostalo zabeleženo da su utisci koje su sa tog druženja poneli bili različiti. U jednom od svojih pisama Betoven primećuje da autor "Jadi mladog Vertera" ceni dvorsku atmosferu više nego što priliči pesniku. S druge strane Gete je nakon susreta sa Betovenom prijateljima rekao da je...

Bila jednom jedna italijanska pevačica, koja je svoju izvanrednu darovitost iskorišćavala jedino u želji da pomogne svom ocu, nekom porezniku sa Monte Pieta u Rimu, koga je slab karakter bacio u bedu. Čudesni talenat ove mlade osobe otkriven je prilikom jednog diletantskog koncerta. Direktor jedne pozorišne družine angažovao ju je na licu mesta i ushićenje koje je ona izazvala bilo je toliko da joj je jedan oduševljeni ljubitelj muzike prilikom njenog prvog nastupa u Firenci poklonio stotinu dukata umesto jedne škude koliko je stajala ulaznica. Ona nije propustila da od ovih prvih srećnih para priličan deo odmah odvoji za svoje roditelje. I ona se sve više podizala i postala zvezda na muzičkom nebu, bogatstvo se gomilalo i njena prva briga beše uvek da stare okruži svakim dobrom, pri čemu je trebalo imati u vidu stidljivo zadovoljstvo očevo, čiju je nesposobnost nadoknadila energija i vernost jednog sjajnog deteta. Ali time nisu bili završeni ćudljivi obrti ovog života. Međutim, neki b...

Negde sam pročitao da je Ticijanova slika „Sveta ljubav i Profana ljubav“ njegova najpoznatija slika i u isto vreme u istoriji umetnosti najproučavanija (kažu da je to zbog oskudnosti izvora o slici). Kada je u pitanju tumačenje tu imamo situaciju da su prisutna, koliko sam pročitao, dva pravca. Ne znam da li su ti navodi tačni, ali meni su interesantni. U pozadini je pejzaž koji je drvetom, u centru scene, podeljen na dva dela. Na levoj strani, iza obučene ženske figure, oslikano je planinsko mesto na čijem je vrhu podignut zamak; dok se desno iza putene žene vidi jezerski predeo sa selom u kome se nalazi zvonik. Među likovnim kritičarima ne postoji saglasnost oko toga šta je Ticijanu poslužilo kao inspiracija za pejzaž. Jedni kažu da je u pitanju jedno mesto, drugi ističu da je u pitanju neko drugo mesto. Po fizionomiji  identične dve žene su, respektivno, personifikacije svete ljubavi i profane ljubavi. Žena sa desne strane (Profana ljubav) je putena mlada žena velikodušnih...

Svojevremeno je Jovan Ćirilov priredio izbor savremene ruske drame pod nazivom „Gvozdeni vek“. U tom izboru se, sa pravom, našla i drama „Poloneza Oginskog“ Nikolaja Koljade. U obrazloženju svog izbora, a osvrćući se na savremenu rusku dramaturgiju, Ćirilov je rekao:“ Prvi je tok etablirane škole Nikolaja Koljade i njegovih mnogobrojnih učenika, koji počiva na realističkoj osnovi, mada ima i nečega što prevazilazi realnost ali, ipak, možemo da kažemo da su to realističke drame. Drugi tok bih nazvao najnovijim ruskim umetničkim eksperimentom koji najviše korespondira sa nemačkom dramaturgijom.“ Struktura, forma i diskurs drame „Poloneza Oginskog“ (1993) je „čudna“, u njoj u prvi plan se ističe „princip ambivalentnosti“, kako je to primetio Lajderman – semantika figurativnih planova i motiva ovde kao da „lebdi“, preliva se iz jednog semantičkog niza u drugi, suprotni. Prostor, ne samo onaj stvarni, već i onaj umetnički, je jasne strukture, „podeljen“ na dva dela – deo „crne materije“ i d...

Kada govorimo o savremenom pozorištu, moraju nam biti jasne dve stvari: prvo, sintagma savremeno pozorište znači pozorište u kojem predstave nastaju u našem vremenu, bez obzira na njihovu pripadnost ovoj ili onoj grupi, školi, pokretu; to mogu biti tradicionalne ili avangardne predstave, formalno ograničene ili eksperimentalno slobodne. Ako, pak, navedenu sintagmu suzimo onda savremeno pozorište je samo ono pozorište u kojem nastaju stvarno savremene predstave: koje, dakle, žive s vremenom, u vremenu koje reaguje na promene, a i same ih izaziva. Ipak, ako stvari posmatramo kroz prizmu razlikovanja, one nisu jednostavne, a još manje lake. Problem se pojavljuje već zbog činjenice da danas otkazuju sva pozudana sredstva za identifikaciju pojedinih tipova predstava. Tako se, na primer, deo modernih, avangardnih predstava podjednako angažovano prihvataju eksperimente, ali i dijalog sa tradicijom. Jednom rečju, nije jednostavno objasniti pojam savremenosti pogotovu ne onako kako nam se čini ...

Za žaljenje je što mi ne poznajemo draž istine,-odvratno je što su nam tako dragi isparenja i pijanstvo i svaka besna neumerenost,- što se verno predajemo svakom ushićenom nevaljalcu, koji u nama pobuđuje najniže strasti, učvršćuje ih u našim porocima i uči nas da nacionalnost shvatimo kao izolovanje i grubost,-bedno je što se nama samima uvek tek onda čini da smo veliki i divni kad smo potpuno proigrali sve svoje dostojanstvo i sa tako pakosnom srdžbom gledamo na one u kojima stranci vide i poštuju Srbiju.

Kada bi čvrsti, strmi zidovi Egerskog zamka mogli da govore, izvesno je da bi govorili o borbi na život i smrt opsade 1552. godine. Umesto tihog kamenja, pustinjak zamka Geza Gardonji je to učinio i stvorio besmrtno delo. Možda nije preterano reći da su Egerske zvezde najpopularniji mađarski roman. Ne samo da je ime pisca učinilo poznatim širom zemlje, već je dugo oličavalo koncept romana u očima čitalaca. Mlade godine mnogih, generacija bile su ispunjene entuzijazmom avanturističkog života snalažljivog Gergelja Bornemisa i herojstvom šačice branilaca Egerskog zamka.

"U svakom slučaju, alhemija je jedna čedna kurtizana koja ima mnogo ljubavnika, ali nikome ne dozvoljava da uživa i njenim čarima i sve njih čeka samo razočarenje. Pretvara zanesenjake u ludake, bogate u siromahe, filozofe u budale, a obmanute u zlatousti varalice..." Trithemius, Annalium Hirsaugensium Tonus II, S. Gallo, 1690, 225

Skulptorska grupa „Végvari vitézek“ čuva sećanje na branioce Egera u čuvenoj opsadi tog grada iz 1552. godine. Grupa je sastavljena od nezavisnih elemenata u bronzi koji nisu međusobno povezani, ali kada se stave u odnos predstavljaju kompoziciju. Ovde govorimo o duhovnoj povezanosti, a ne o povezanosti materijalom. Elementi su tako urađena da su nešto veći nego u prirodi , a sama kompozicija nam dočarava borbu između hrabrih branioca grada i turskih osvajača. Skultursku grupu je izradio Kisfaludi Stróbl Zsigmond na osnovu jedne manje skulpture. Pažljivim posmatranjem kompletne kompozicije sasvim jasno možemo osetiti da je puna života i energičnosti. Sve figure grupe se nalaze u izrazitoj dinamici. Ako pogledamo mađarskog branioca na osnovu položaja tela stiče se utisak da samo što ne iskoči iz sedla, kao da hoće brže, nego što konj ide, da stigne do neprijatelja. Mač mu je okrenut ka napred, ka neprijatelju. Ova figura kao da nam poručuje da ne postoji nazad, postoji samo napred. S dr...

Prikazati srpsku književnost - nije tako jednostavno kako se čini. Mnogo je primera koji odaju da su književne vrednosti koje hoćemo izdići iz struje vremena, pokopane pod debelim naslagama laži. Toliko pokopane, da ono što se naziva istorija književnosti prekriva samu književnost, tj. estetsku pa i etičku stvarnost pisanih dela. Stvarnost! To je ono što je najteže pristupačno, Da bi stvarnost postala vidljiva, da bi se mogla poznati, treba je odvojiti, osloboditi od njenih sveštenika, koji su oko nje stvorili neko lažno javno mnjenje, gomilu lažnih asocijacija, osećaja i predrasuda. Da bi misao, lepota i emocija koja nadahnjuje stvaraoce devičanski uskrsnule i delovale sa svom svojom izvornom neposrednošću, treba ih očistiti od muzejske prašine istorije književnosti i od taloga tradicionalnih laži.

„Oh, teško je naići na put Božiji usred života koji vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako krajnje buržoaskog vremena, bez ikakvog duha, sa pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, pustinjak u šupi čiji mi radosti usred sveta nisu ništa. Ono što se u meni dešava u retkim satima radosti, što je za mene slast, doživljaj, zanos i uzvišenost, svet voli i traži možda samo u pesničkim delima, a u životu smatra ludilom. I zaista, ako je svet u pravu, ako je ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljstvo takvim malim stvarima, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam zaista, kako sebe često nazivam, stepski vuk, životinja koja je zalutala u čudan i neshvatljiv svet, koji više ne nalazi svoju hranu i vazduh. Herman Hese "Stepski vuk"

Jasno je da je literatura nešto bitno drugo i više nego zbirni pojam dobro ili vanredno dobro uspelih opservacija naročito talentovanih ljudi.Literatura budi u nama strasno zanimanje upravo zbog toga što se, na paradoksalan način, u svakom doista literarnom delu radi o nečemu drugom i nečemu višem nego samo o „literaturi", tj. o zanatskoj virtuoznosti pisanja. Kada govorimo o istoriji neke nacionalne književnosti i ukazujući na njene probleme, mi ne govorimo samo o istoriji književnosti. Ne zato što ne bih hteli govoriti samo o njoj, nego zato što nezavisno od subjektivnih intencija književnih stvaralaca literatura i njena istorija sadrže ujedno i istoriju istorijskih epoha i društava, sukobe politike i pogleda na svet, borbu i stremljenja, strasti i patnje društvenih klasa.

Godinama mi je ma đarska književnost ostajala ispod čitalačkog radara. To je bilo sve dotle dok nisam pročitao ISTORIJU MAĐARSKE KNJIŽEVNOSTI, u izdanju Matice srpske, koje su za naše govorno područje pripremili Imre Ban, Janoš Barta i Mihalj Cine. Tada sam uzeo da pročitam mnoga dela mađarskih pisaca kao što su Miksat Kalman, Jožef Katona, Jožef Etveš, Mor Jokai ali i mnogi drugi. U mnoštvu pravih književnih bisera izvdvojio se roman „Zlatni čovek“ (na mađarskom „Az arany ember“) od Mor Jokaia. Prema onome što sam pročitao i čuo ovaj pisac je stvorio čitalačku publiku u modernom smislu. Dela Jokaia su se dugo čitala dobrovoljno, a pre dvadesetak godina njegovi romani su bili na visoko kotirani u anketi Velike knjige. Međutim, sada sledi ono što mi se učinilo interesantnim. U nekoliko razgovora koje sam vodio sa ljudima koji vrlo dobro poznaju mađarsku književnost jasno mi je sugerisano da popularnost Jokaia nestaje, današnjim čitaocima je sve teže da se nose sa njegovim spisima. Ako j...

Geteova drama u pet činova „Egmont“ potvrđuje već odavno izrečenu misao da najveći nemački pesnik i jedan od najvećih svetkih pesnika među pozorišnim pisicima ima prilično skromno mesto. (Za razliku od npr. Šilera) Svakako da navedena drama ne spada u red najboljih Geteovih dela, mada nije ništa bolja situacija ni sa drugim njegovim dramskim delima kao što su Faust, Ifigenija na Tavridi ili Torkvado Taso.  Sva Geteova dramska dela najbolji utisak ostavljaju dok ih čovek čita, ali pozorišnog gledaoca ta dela više odbijaju nego što ga privlače. Zašto je to tako? To je  pitanje koje se nameće. Odgovor je prilično jednostavan. Sva Geteova dramska dela boluju od istog pozorišnog nedostatak, a to je radnja. Tako je i sa dramom „Egmont“. Uloga glavnog junaka u ovoj drami je više pasivna, nego aktivna. Treba reći da je Egmont istorijska ličnost za vreme španske vladavine u Niderlandiji. Da se radi o čoveku koji je bio oženjen i imao jedanaestero dece. To je bio jedan od glavnih razlog...

Do novih saznanja čovek dođe ili namerno tragajući za nečim, ili sasvim slučajno. Tako se i meni dogodilo da sam slučajno došao do jednog saznanja koje mi je priredilo prijatno iznenađenje. U pitanju je upoznavanje sa delom Lasla Nemeta, romanopisca, esejiste i dramskog pisca čiji se književni rad u Mađarskoj protezao tokom XX veka, tačnije do 1975. Moje prijatno iznenađenje se pre svega odnosi na drame koje je Nemet iza sebe ostavio. U pitanju su dvadesetdva dela, čija se sadržina proteže od društvenih do istorijskih odnosa (drame „Sečenji“, „Izdajnik“, „Galilej“, „Gandijeva smrt“). Najčešća tema Nemetovih drama su tragedije, i to tragedije zbog privrženosti istini koja se suprotstavlja sredini i porodici (drame „Blesak munje“, „Trešnjik“, „Pansion Matis“). Za Lasla Nemeta istinoljublje je „najmoćniji i najdublji koren u instinktu zajednice“. Njegovi junaci zbog privrženosti istini dolaze u nevolju. Ta nevolja nije produkt „verske“ istine, kojoj su njegovi junaci privrženi, nego zbog ...

O Geteu, kao svestranoj ličnosti, je toliko toga rečeno da bi svaki pokušaj da se nešto novo kaže bilo ponavljanje već rečenog. Rizikujući da upadnem u tu zamku otvorio sam sebi pitanje; zašto su dela ovog čoveka jedinstvenog dara prijemčiva za čitanje, a odbojna za gledanje (čitaj pozorište)? Bez obzira da li se radi o Faustu, ili njegovom Gecu od Berlinhigena, ili pak o Ifigeniji na Tavridi ili Egmontu, ili, pak, o Torkvatu Tasu utisak je uvek isti. Ta dela rado čitamo, ali ista gledaoce više odbijaju no što ih privlače. Sasvim je npr. druga situacija kod Šilera. Nemam drugi odgovor na postavljeno pitanje osim da se radi o delima sa oskudnom radnjom. Njegovi junaci su predstavljeni, oni ne deluju. Jeste Gete, u neku ruku bio genije, ali kada je u pitanju pozorište bez razvijenog osećaja za pozornicu. Možda potonje napisano zvuči kao jeres, ali moj osećaj, kada je u pitanju vrednovanje Getea kao dramskog pisca, ide u tom pravcu.   

Postoji slika koja je kada sam je prvi put video u meni izazvala priličnu nelagodu. U pitanju je slika "Sardanapalova smrt" Ežena Delakroa iz 1827.godine. Ako slika i danas, nakon toliko godina izaziva kod posmatrača nelagodu, mogu da zamislim kolika je ta nelagoda bila u vreme kada je slika nastala, a bilo je to vreme romantičarske lepote. Istoričari umetnosti smatraju da je ta slika remek-delo ovog slikara što svakako treba imati u vidu kao nešto od značaja. Postoji verovanje da je Delakroa na stvaranje slike bio potstaknut Bajronovim delom "Sardanapal", koje je objavljeno 1821. godine. Po njemu Sardanapal je bio Asirski kralj koji se suočio s neprijateljima koji su hteli da ga svrgnu sa prestola zbog njegove lascivnosti i apatije. Umesto da se bori, ili u najgorem slučaju da pobegne, on je izvršio samoubistvo. Sada dolazimo do interesantnog detalja a to je da ni u Bajronovim delu, niti u Biblijskom originalu ne spominje se pokolj kraljevih konkubina, što se na sl...

Siguran sam da nema čoveka koji nije primetio na crkvi Notr Dam u Parizu, i ne samo na toj crkvi, zastrašujuće figure. U pitanju su figure koje pretstavljaju mitološke zveri: Gargojle. Da li su oni koji su te skulpture pravili smatrali da su one lepe? U odgonetanju na postavljeno pitanje setih se da postoji jedan spis Svetog Bernarda u kojem je zapisano da takve skulpture nisu ni dobre ni korisne pa samim tim ni lepe, ali da vernici vole da ih posmatraju. Čak i Sveti Bernardo je voleo da ih posmatra i pored toga što ih je osuđivao. Sve to ukazuje da takve skulpture poseduju privlačnu moć. Neočekivano proizilazi da je prikaz čudovišta, u vreme kada je Notr Dam zidan, izgledalo lepo. Da li je nešto lepo zavisi od razdoblja i kulture. Da pojasnim. pretsokratovski filozof Ksenofan iz Kolofona je zapisao: "Kada bi volovi (i konji) ili lavovi imali ruke i mogli rukama da slikaju i stvaraju (umetnička) dela, konji bi likove bogova slikali nalik konjima, goveda nalik govedima, a njihova t...

Mermerna bista odvratne, ostarele žene prikazuje jednu od boginja sudbine u antičkoj mitologiji, Lahesis. Tri boginje sudbine prema navedenoj mitologiji su: Kloto koja prede, Lahesis koja meri, i Atropos koja makazama seče nit života. Bistu sam fotografisao prilikom posete Muzeju lepih umetnosti u Budimpešti.

Svet umetnosti često u borbi za slobodu izražavanja ide protiv standarda pristojnosti. Zbog toga su u istoriji umetnička dela često bila ućutkavana. Primera pokušaja ućutkavanja slobode umetničkog izražavanja u slikarstvu ima mnogo. Jedan od primera je i slika "Rolla" francuskog slikara  oderniste Anri Žerveksa. Slika je nastala 1878. godine a žiri (čitaj cenzura) nije dozvolila da slika bude  izložena na Salonu jer je nemoralna. Žerveks je na slici prikazao devojku (negde je navedeno da je u pitanju prostitutka) koja gola leži na krevetu nakon seksa sa partnerom (negde je navedeno sa klijentom). Slika nije bila izložena na Salonu, ali je bila izložena u jednoj privatnoj galeriji. Takav stav cenzora je uticao da je slika postala neviđeno popularna, a karijera slikara, koji je tada imao 26 godina, da krene uzlaznom linijom. Ovde treba dodati da je ova slika poslužila kao inspiracija Emilu Zoli za ženski lik u romanu "Nana". Naravoučenije; Nije moguće slobodu govora i...

Pit Mondrijan u svom ateljeu u Parizu 1937. "Dva plava kvadrata na beloj pozadini. Dva para simetričnih, horizontalnih i poprečnih linija. Zar je to slika? To je ljudski život kome su oduzeli razlog da živi. Ispraznili su mu čitav vitalni sadržaj i sveli ga na čistu formu. Odnosno, na niz rutina: ustane, putuje autobusom, uđe u kancelariju ili fabriku, provede osam sati popunjavajući formulare ili udevajući konac u iglu, izađe na ulicu, putuje autobusom. I tako svaki dan, svake nedelje, svakog meseca, svake godine. Život koji je izgubio inovativnost, nadu, iluzije i dušu. Egzistencija koja se pretvorila u puko ponavljanje, u ludačku košulju, u zatvor. Kvadratići su simbol jednog užasnog života. Koncentracionih logora, ćelija, zaglupljujućih poslova, egzistencija bez smisla, tih nesrećnih, proćerdanih sudbina usled svakodnevnih frustracija, polagana smrt. Da bi Mondrijan stigao do te krajnje forme apstrakcije, do tog slikarstva koje je geometrija - život morao da dođe do stepena de...

Slika "Inspiracija slikara" Jaceka Malčevskog iz 1897. godine duboko uranja u psihu umetnika. Slika predstavlja dramatičan prizor u kojem ženska muza, obučena u poderanu odeću, ali koja, ipak, odiše gracioznošću, stoji ispred štafelaja otelovljujući izvor umetnikove kreativnosti. Njeno držanje i pogled prema gore ukazuju na božansku inspiraciju, dok njen bedan izgled odražava žrtve vezane za umetničko putovanje. Lik slikara, sedi vidno mučen, otkriva emocionalni danak i egzistencijalnu borbu iza kreativnog procesa. Ovo delo živo prikazuje napetost između inspiracije i očaja koji pokreće umetnost.  

Jednom prilikom Milan St. Protić je rekao kako su mu u mladosti dela Tomasa Mana bila strana, da bi kasnije bio opčinjen tim piscem. Nešto slično se i kod mene dogodilo. Uvek rado u ruke uzimam neko delo ovog pisca, kojeg smatram suptilnim majstorom jezika. Poslednji roman Tomasa Mana je „Ispovest varalice Feliksa Krula“. Za razliku od mnogih njegovih dela pisanje ovog romana se proteglo na mnogo godina, a da, opet, roman nije završen. Man je pisanje ovog dela započeo 1905. godine, a okončao je pisanje 1954. godine, godinu dana pred smrt. I pored toga što je roman završen, on ipak nije okončan onako kako je Man u svojim beleškama koncipirao. Roman je ostao širom otvoren. Svestan da roman neće biti završen onako kako je mislio Man je zapisao: „Šta ako roman ostane širom otvoren? Po mom mišljenju to ne bi bila nesreća.“ Kažu da su najbolje knjige one koje nemaju kraj, one koje ostavljaju čitaocu mogućnost da sam domašta šta se na kraju dogodilo. U tom smislu roman „Ispovest varalice Feli...