ZAPISI U OSAMI

Kada bi čvrsti, strmi zidovi Egerskog zamka mogli da govore, izvesno je da bi govorili o borbi na život i smrt opsade 1552. godine. Umesto tihog kamenja, pustinjak zamka Geza Gardonji je to učinio i stvorio besmrtno delo. Možda nije preterano reći da su Egerske zvezde najpopularniji mađarski roman. Ne samo da je ime pisca učinilo poznatim širom zemlje, već je dugo oličavalo koncept romana u očima čitalaca. Mlade godine mnogih, generacija bile su ispunjene entuzijazmom avanturističkog života snalažljivog Gergelja Bornemisa i herojstvom šačice branilaca Egerskog zamka.

"U svakom slučaju, alhemija je jedna čedna kurtizana koja ima mnogo ljubavnika, ali nikome ne dozvoljava da uživa i njenim čarima i sve njih čeka samo razočarenje. Pretvara zanesenjake u ludake, bogate u siromahe, filozofe u budale, a obmanute u zlatousti varalice..." Trithemius, Annalium Hirsaugensium Tonus II, S. Gallo, 1690, 225

Skulptorska grupa „Végvari vitézek“ čuva sećanje na branioce Egera u čuvenoj opsadi tog grada iz 1552. godine. Grupa je sastavljena od nezavisnih elemenata u bronzi koji nisu međusobno povezani, ali kada se stave u odnos predstavljaju kompoziciju. Ovde govorimo o duhovnoj povezanosti, a ne o povezanosti materijalom. Elementi su tako urađena da su nešto veći nego u prirodi , a sama kompozicija nam dočarava borbu između hrabrih branioca grada i turskih osvajača. Skultursku grupu je izradio Kisfaludi Stróbl Zsigmond na osnovu jedne manje skulpture. Pažljivim posmatranjem kompletne kompozicije sasvim jasno možemo osetiti da je puna života i energičnosti. Sve figure grupe se nalaze u izrazitoj dinamici. Ako pogledamo mađarskog branioca na osnovu položaja tela stiče se utisak da samo što ne iskoči iz sedla, kao da hoće brže, nego što konj ide, da stigne do neprijatelja. Mač mu je okrenut ka napred, ka neprijatelju. Ova figura kao da nam poručuje da ne postoji nazad, postoji samo napred. S dr...

Prikazati srpsku književnost - nije tako jednostavno kako se čini. Mnogo je primera koji odaju da su književne vrednosti koje hoćemo izdići iz struje vremena, pokopane pod debelim naslagama laži. Toliko pokopane, da ono što se naziva istorija književnosti prekriva samu književnost, tj. estetsku pa i etičku stvarnost pisanih dela. Stvarnost! To je ono što je najteže pristupačno, Da bi stvarnost postala vidljiva, da bi se mogla poznati, treba je odvojiti, osloboditi od njenih sveštenika, koji su oko nje stvorili neko lažno javno mnjenje, gomilu lažnih asocijacija, osećaja i predrasuda. Da bi misao, lepota i emocija koja nadahnjuje stvaraoce devičanski uskrsnule i delovale sa svom svojom izvornom neposrednošću, treba ih očistiti od muzejske prašine istorije književnosti i od taloga tradicionalnih laži.

„Oh, teško je naići na put Božiji usred života koji vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako krajnje buržoaskog vremena, bez ikakvog duha, sa pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, pustinjak u šupi čiji mi radosti usred sveta nisu ništa. Ono što se u meni dešava u retkim satima radosti, što je za mene slast, doživljaj, zanos i uzvišenost, svet voli i traži možda samo u pesničkim delima, a u životu smatra ludilom. I zaista, ako je svet u pravu, ako je ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljstvo takvim malim stvarima, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam zaista, kako sebe često nazivam, stepski vuk, životinja koja je zalutala u čudan i neshvatljiv svet, koji više ne nalazi svoju hranu i vazduh. Herman Hese "Stepski vuk"

Jasno je da je literatura nešto bitno drugo i više nego zbirni pojam dobro ili vanredno dobro uspelih opservacija naročito talentovanih ljudi.Literatura budi u nama strasno zanimanje upravo zbog toga što se, na paradoksalan način, u svakom doista literarnom delu radi o nečemu drugom i nečemu višem nego samo o „literaturi", tj. o zanatskoj virtuoznosti pisanja. Kada govorimo o istoriji neke nacionalne književnosti i ukazujući na njene probleme, mi ne govorimo samo o istoriji književnosti. Ne zato što ne bih hteli govoriti samo o njoj, nego zato što nezavisno od subjektivnih intencija književnih stvaralaca literatura i njena istorija sadrže ujedno i istoriju istorijskih epoha i društava, sukobe politike i pogleda na svet, borbu i stremljenja, strasti i patnje društvenih klasa.

Godinama mi je ma đarska književnost ostajala ispod čitalačkog radara. To je bilo sve dotle dok nisam pročitao ISTORIJU MAĐARSKE KNJIŽEVNOSTI, u izdanju Matice srpske, koje su za naše govorno područje pripremili Imre Ban, Janoš Barta i Mihalj Cine. Tada sam uzeo da pročitam mnoga dela mađarskih pisaca kao što su Miksat Kalman, Jožef Katona, Jožef Etveš, Mor Jokai ali i mnogi drugi. U mnoštvu pravih književnih bisera izvdvojio se roman „Zlatni čovek“ (na mađarskom „Az arany ember“) od Mor Jokaia. Prema onome što sam pročitao i čuo ovaj pisac je stvorio čitalačku publiku u modernom smislu. Dela Jokaia su se dugo čitala dobrovoljno, a pre dvadesetak godina njegovi romani su bili na visoko kotirani u anketi Velike knjige. Međutim, sada sledi ono što mi se učinilo interesantnim. U nekoliko razgovora koje sam vodio sa ljudima koji vrlo dobro poznaju mađarsku književnost jasno mi je sugerisano da popularnost Jokaia nestaje, današnjim čitaocima je sve teže da se nose sa njegovim spisima. Ako j...

Geteova drama u pet činova „Egmont“ potvrđuje već odavno izrečenu misao da najveći nemački pesnik i jedan od najvećih svetkih pesnika među pozorišnim pisicima ima prilično skromno mesto. (Za razliku od npr. Šilera) Svakako da navedena drama ne spada u red najboljih Geteovih dela, mada nije ništa bolja situacija ni sa drugim njegovim dramskim delima kao što su Faust, Ifigenija na Tavridi ili Torkvado Taso.  Sva Geteova dramska dela najbolji utisak ostavljaju dok ih čovek čita, ali pozorišnog gledaoca ta dela više odbijaju nego što ga privlače. Zašto je to tako? To je  pitanje koje se nameće. Odgovor je prilično jednostavan. Sva Geteova dramska dela boluju od istog pozorišnog nedostatak, a to je radnja. Tako je i sa dramom „Egmont“. Uloga glavnog junaka u ovoj drami je više pasivna, nego aktivna. Treba reći da je Egmont istorijska ličnost za vreme španske vladavine u Niderlandiji. Da se radi o čoveku koji je bio oženjen i imao jedanaestero dece. To je bio jedan od glavnih razlog...

Do novih saznanja čovek dođe ili namerno tragajući za nečim, ili sasvim slučajno. Tako se i meni dogodilo da sam slučajno došao do jednog saznanja koje mi je priredilo prijatno iznenađenje. U pitanju je upoznavanje sa delom Lasla Nemeta, romanopisca, esejiste i dramskog pisca čiji se književni rad u Mađarskoj protezao tokom XX veka, tačnije do 1975. Moje prijatno iznenađenje se pre svega odnosi na drame koje je Nemet iza sebe ostavio. U pitanju su dvadesetdva dela, čija se sadržina proteže od društvenih do istorijskih odnosa (drame „Sečenji“, „Izdajnik“, „Galilej“, „Gandijeva smrt“). Najčešća tema Nemetovih drama su tragedije, i to tragedije zbog privrženosti istini koja se suprotstavlja sredini i porodici (drame „Blesak munje“, „Trešnjik“, „Pansion Matis“). Za Lasla Nemeta istinoljublje je „najmoćniji i najdublji koren u instinktu zajednice“. Njegovi junaci zbog privrženosti istini dolaze u nevolju. Ta nevolja nije produkt „verske“ istine, kojoj su njegovi junaci privrženi, nego zbog ...

O Geteu, kao svestranoj ličnosti, je toliko toga rečeno da bi svaki pokušaj da se nešto novo kaže bilo ponavljanje već rečenog. Rizikujući da upadnem u tu zamku otvorio sam sebi pitanje; zašto su dela ovog čoveka jedinstvenog dara prijemčiva za čitanje, a odbojna za gledanje (čitaj pozorište)? Bez obzira da li se radi o Faustu, ili njegovom Gecu od Berlinhigena, ili pak o Ifigeniji na Tavridi ili Egmontu, ili, pak, o Torkvatu Tasu utisak je uvek isti. Ta dela rado čitamo, ali ista gledaoce više odbijaju no što ih privlače. Sasvim je npr. druga situacija kod Šilera. Nemam drugi odgovor na postavljeno pitanje osim da se radi o delima sa oskudnom radnjom. Njegovi junaci su predstavljeni, oni ne deluju. Jeste Gete, u neku ruku bio genije, ali kada je u pitanju pozorište bez razvijenog osećaja za pozornicu. Možda potonje napisano zvuči kao jeres, ali moj osećaj, kada je u pitanju vrednovanje Getea kao dramskog pisca, ide u tom pravcu.   

Postoji slika koja je kada sam je prvi put video u meni izazvala priličnu nelagodu. U pitanju je slika "Sardanapalova smrt" Ežena Delakroa iz 1827.godine. Ako slika i danas, nakon toliko godina izaziva kod posmatrača nelagodu, mogu da zamislim kolika je ta nelagoda bila u vreme kada je slika nastala, a bilo je to vreme romantičarske lepote. Istoričari umetnosti smatraju da je ta slika remek-delo ovog slikara što svakako treba imati u vidu kao nešto od značaja. Postoji verovanje da je Delakroa na stvaranje slike bio potstaknut Bajronovim delom "Sardanapal", koje je objavljeno 1821. godine. Po njemu Sardanapal je bio Asirski kralj koji se suočio s neprijateljima koji su hteli da ga svrgnu sa prestola zbog njegove lascivnosti i apatije. Umesto da se bori, ili u najgorem slučaju da pobegne, on je izvršio samoubistvo. Sada dolazimo do interesantnog detalja a to je da ni u Bajronovim delu, niti u Biblijskom originalu ne spominje se pokolj kraljevih konkubina, što se na sl...

Siguran sam da nema čoveka koji nije primetio na crkvi Notr Dam u Parizu, i ne samo na toj crkvi, zastrašujuće figure. U pitanju su figure koje pretstavljaju mitološke zveri: Gargojle. Da li su oni koji su te skulpture pravili smatrali da su one lepe? U odgonetanju na postavljeno pitanje setih se da postoji jedan spis Svetog Bernarda u kojem je zapisano da takve skulpture nisu ni dobre ni korisne pa samim tim ni lepe, ali da vernici vole da ih posmatraju. Čak i Sveti Bernardo je voleo da ih posmatra i pored toga što ih je osuđivao. Sve to ukazuje da takve skulpture poseduju privlačnu moć. Neočekivano proizilazi da je prikaz čudovišta, u vreme kada je Notr Dam zidan, izgledalo lepo. Da li je nešto lepo zavisi od razdoblja i kulture. Da pojasnim. pretsokratovski filozof Ksenofan iz Kolofona je zapisao: "Kada bi volovi (i konji) ili lavovi imali ruke i mogli rukama da slikaju i stvaraju (umetnička) dela, konji bi likove bogova slikali nalik konjima, goveda nalik govedima, a njihova t...

Mermerna bista odvratne, ostarele žene prikazuje jednu od boginja sudbine u antičkoj mitologiji, Lahesis. Tri boginje sudbine prema navedenoj mitologiji su: Kloto koja prede, Lahesis koja meri, i Atropos koja makazama seče nit života. Bistu sam fotografisao prilikom posete Muzeju lepih umetnosti u Budimpešti.

Svet umetnosti često u borbi za slobodu izražavanja ide protiv standarda pristojnosti. Zbog toga su u istoriji umetnička dela često bila ućutkavana. Primera pokušaja ućutkavanja slobode umetničkog izražavanja u slikarstvu ima mnogo. Jedan od primera je i slika "Rolla" francuskog slikara  oderniste Anri Žerveksa. Slika je nastala 1878. godine a žiri (čitaj cenzura) nije dozvolila da slika bude  izložena na Salonu jer je nemoralna. Žerveks je na slici prikazao devojku (negde je navedeno da je u pitanju prostitutka) koja gola leži na krevetu nakon seksa sa partnerom (negde je navedeno sa klijentom). Slika nije bila izložena na Salonu, ali je bila izložena u jednoj privatnoj galeriji. Takav stav cenzora je uticao da je slika postala neviđeno popularna, a karijera slikara, koji je tada imao 26 godina, da krene uzlaznom linijom. Ovde treba dodati da je ova slika poslužila kao inspiracija Emilu Zoli za ženski lik u romanu "Nana". Naravoučenije; Nije moguće slobodu govora i...

Pit Mondrijan u svom ateljeu u Parizu 1937. "Dva plava kvadrata na beloj pozadini. Dva para simetričnih, horizontalnih i poprečnih linija. Zar je to slika? To je ljudski život kome su oduzeli razlog da živi. Ispraznili su mu čitav vitalni sadržaj i sveli ga na čistu formu. Odnosno, na niz rutina: ustane, putuje autobusom, uđe u kancelariju ili fabriku, provede osam sati popunjavajući formulare ili udevajući konac u iglu, izađe na ulicu, putuje autobusom. I tako svaki dan, svake nedelje, svakog meseca, svake godine. Život koji je izgubio inovativnost, nadu, iluzije i dušu. Egzistencija koja se pretvorila u puko ponavljanje, u ludačku košulju, u zatvor. Kvadratići su simbol jednog užasnog života. Koncentracionih logora, ćelija, zaglupljujućih poslova, egzistencija bez smisla, tih nesrećnih, proćerdanih sudbina usled svakodnevnih frustracija, polagana smrt. Da bi Mondrijan stigao do te krajnje forme apstrakcije, do tog slikarstva koje je geometrija - život morao da dođe do stepena de...

Slika "Inspiracija slikara" Jaceka Malčevskog iz 1897. godine duboko uranja u psihu umetnika. Slika predstavlja dramatičan prizor u kojem ženska muza, obučena u poderanu odeću, ali koja, ipak, odiše gracioznošću, stoji ispred štafelaja otelovljujući izvor umetnikove kreativnosti. Njeno držanje i pogled prema gore ukazuju na božansku inspiraciju, dok njen bedan izgled odražava žrtve vezane za umetničko putovanje. Lik slikara, sedi vidno mučen, otkriva emocionalni danak i egzistencijalnu borbu iza kreativnog procesa. Ovo delo živo prikazuje napetost između inspiracije i očaja koji pokreće umetnost.  

Jednom prilikom Milan St. Protić je rekao kako su mu u mladosti dela Tomasa Mana bila strana, da bi kasnije bio opčinjen tim piscem. Nešto slično se i kod mene dogodilo. Uvek rado u ruke uzimam neko delo ovog pisca, kojeg smatram suptilnim majstorom jezika. Poslednji roman Tomasa Mana je „Ispovest varalice Feliksa Krula“. Za razliku od mnogih njegovih dela pisanje ovog romana se proteglo na mnogo godina, a da, opet, roman nije završen. Man je pisanje ovog dela započeo 1905. godine, a okončao je pisanje 1954. godine, godinu dana pred smrt. I pored toga što je roman završen, on ipak nije okončan onako kako je Man u svojim beleškama koncipirao. Roman je ostao širom otvoren. Svestan da roman neće biti završen onako kako je mislio Man je zapisao: „Šta ako roman ostane širom otvoren? Po mom mišljenju to ne bi bila nesreća.“ Kažu da su najbolje knjige one koje nemaju kraj, one koje ostavljaju čitaocu mogućnost da sam domašta šta se na kraju dogodilo. U tom smislu roman „Ispovest varalice Feli...