ZAPISI U OSAMI

Pripoteku „Portret“ Nikolaj Vasiljevič Gogolj je napisao 1835. godine, da bi je 1842. delimično preradio. U ovom delu Gogolj na kritički način govori o odnosu umetnosti i stvarnosti, umetnika i društva. Na jedan veoma prozno koloritan način Gogolj ukazuje da je komercijalizacija umetnosti štetna za umetnost i umetnika, da novac i interes štete umetnosti i umetniku. Priča je bazirana na fantastičnoj osnovi i deli se na dva dela. Prvi, u kojoj je prikazan život slikara Andreja Petroviča Čartkova i drugi, u kojem je prikazano rađanje i život portreta, jednog azijate, zajmodavaoca ali i istorija slikara, kasnije monaha, koji je portret zajmodavca naslikao. Junak ove Gogoljeve priče je slikar Čartkov. Međutim, paralelno sa njim kroz priču je prikazan i zajmodavac, demon, čiji portret, lebdeći kroz vreme, predstavlja zlu silu koja uništava istinske umetnike i umetnost. Tragična sudbina Čartkova počinje onog trenutka kada na pijaci Ščukin dvor u prodavnici slika, sasvim nenadano kup

Висарион Григојевич Белински, руски књижевни критичар XIX века, је у првом роману Фјодора Михајловича Достојевског „Бедни људи“ видео рађање руског социјалног романа. Тема „малог човека“ представља једну од значајних тема руске литературе. Александар Сергејевич Пушкин био је први који је ту тему начео у причи „Шеф станице“ и поеми „Бронзани коњаник“. Касније су ту тему даље обрађивали Николај Васиљевич Гогољ, написавши приповетку „Шињел“ и Михаил Јурјевич Љермонтов у роману „Херој нашег доба“. Тема „малог човека“ у руској литератури увек је уз себе повлачила хуманизам као једну од најлепших, али у исто време и највише опогањених тековина савремене цивилизације. Сви писци који су се бавили темом „малог човека“ у глас истичу да сваки човек има право на љубав и поштовање – има право на срећу. У чему је разлика између Пушкина, Гогоља и Љермонова, с једне стране и Достојевског с друге стране када пишу о „малим људима“? Код прве тројице писаца „мали људи“ – је појединац из мноштва разл

Priča u pripovetki „Zapisi jednog ludaka“ izgrađena je u obliku dnevničkih zapisa koji otkrivaju konfizni svet glavnog junaka. Glavni junak ove priče je Aksentije Ivanovič, mali činovnik daleko udaljen od sveta moćnih, bogatih i slavnih. Daleko udaljen od „visokog društva“, a opet u njegovoj neposrednoj blizini. On oštri pera svom direktoru u jednom od odeljenja jednog ministartsva. Život glavnog junaka ove priče je protkan uvredama i poniženjima uvek i na svakom koraku. Počevši od njegovog šefa, pa preko kolega do samog direktora. U jednom takvom ambijentu, glavni junak počinje da gubi razum pri čemu otkriva jedno novo „prosvetljenje“. Počinje beg u svet mašte i iluzije gde on  sebe zamišlja kao važnu i značajnu ličnost. Tako on na jednom mestu kaže „Otkud sam ja titularni savetnik. Možda sam ja neki grof ili general, a samo izgleda da sam titularni savetnik.“ U tom gubljenju razuma fantazija postaje mesto gde glavni junak počinje da obitava. Na jednom mestu on kaže „Možda ni ja ne

Dostojevski svoje snove o “zlatnom dobu” nije vezao za ideal revolucije, niti za ideju socijalizma najmanje za simbole i vrednosti “carske Rusije”, već za ideal mira i bratske zajednice svih naroda. Za Dostojevskog je taj ideal temelj zdrave budućnosti čovečanstva. Od “Zapisa iz podzemlja”, do “Zločina i kazne”. U “Zapisima iz podzemlja” glavni junak, bežeći od sveta koj ga okružuje, namerno kida sve veze sa ljudima. U toj samoći on nije srećan, on je duboko usamljen i nesrećan. Iza maske čovekove gordosti krije se njegova ogromna želja za saosećanjem i ljubavlju. S druge strane složeno intelektualno traganje za herojem-intelektualcem, koji je duboko tragična ličnost i koju su neistina i nepravda izolovali od ljudi je predmet “Zločina i kazne”.