ZAPISI U OSAMI

Savremeno pozorište je u želji, ne samo da očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem. Prvi način izražajnijeg držanja pažnje gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj n

Pre par godina kada sam pratio 59. Sterijino pozorje na kojem je prikazana predstava „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ u izvođenju Šaušpilhaus teatra iz Beča, u režiji Mihala Zadara a po tekstu Biljane Srbljanović, u foajeu Pozorišta mladih, gde je bila izvedena predstava, čuh sledeće „Ja ne volim Srbljanovićku. Ne volim je što je lezbejka i što pljuje po svom narodu.“ Rečenica koju sam čuo svakako da nije usamljena, što može da predstavlja značajan problem ne samo kada je u pitanju odnos prema pojedincu, već i kao način formiranje stava prema nekim drugim pitanjima. Priznajem lekasika koju sam čuo nije primerena, štaviše - takav rečnik je prilično daleko od mene - ali me je izrečeno podstaklo da razmišljam o tome kakvu sudbinu ova savremena dramska spisateljica, čiji su tekstovi doživeli veliki broj premijera ne samo kod nas nego i u inostranstvu, doživljava kod nas. Nije sporno da odnos prema pojedincu treba da bude heterogen. Nije sporno da pojedinac treba da ima kritički stav

“ Svaki je čovek u stanju da pokaže svoj prezir prema svireposti i gluposti vaseljene time što će od svog života stvoriti pesmu nekoherentnosti i gluposti.” Autor citirane rečenice je Alfred Anri Žari, tvorac "Kralja Ibija". Ta rečenica je od esencijalne važnosti kada se govori o dramskom stvaralaštvu ovog nadasve neobičnog čoveka. Jednom prilikom jedan moj pozorišni poznanik je rekao kako treba biti prilično lud, ili fantasično genijalan u pozorišnom smislu, pa na scenu postaviti "Kralja Ibija". Onaj ko ne poznaje ovaj dramski tekst, mada teško da se taj tekst može tako i nazvati, našao bi se u čudu na izrečenoj rečenici o ludosti i/ili genijalnosti za hvatanje u koštac sa scenskim prikazivanjem ovog teksta. Ipak, mesta za čuđenje nema, jer to jeste baš tako kao što je moj poznanik rekao. Sam tekst” Kralj Ibi”, kojeg je Žari ponudio u okviru trilogije „Kralj Ibi“,„Ibi kukavica, i „Okovani Ibi“, teško da se može nazvati dramskim tekstom u pravom smislu te

“ Kritika je je utvrđivanje i razlikovanje onoga što je dobro ili vredno od onoga što je rđavo ili slabo. Dijalektika pojave razmatra u večnom kretanju i menjanju.” Kada kažemo dijalektika u pozorištu prva asocijacija je Bertold Breht. Isto važi ako bi rekli i politika u pozorištu. Njemu zapravo dugujemo te pojmpve koji su se odomaćili u teatru. U istoriji pozorišta nosioci dijalektike u pozorištu su nesumnjivo Henrik Ibzen i Bertold Breht, i pored toga što između njih postoji veliki vremenski razmak. Ibzen kao onaj ko je temelje postavio, Breht kao onaj ko je na tom temlju kuću sazidao. Dijalektike u pozorištu ne bi bilo da nije pre toga razvijeno tzv. “kritičko pozorište” koje je vezano za Ibzena. Njegove predstave “Nora”, “Aveti” i “Narodni neprijatelj” predstavljaju tri kamena temeljca na kojima počiva kritičko pozorište. Tako npr. predstava “Nora” (Lutkina kuća) je izazvala u društvu neviđenu eksploziju koja je u temelju poljuljala tadašnje stubove društva. Tom predstavo