ZAPISI U OSAMI

Koliko god se puta vraćao ponovnom čitanju Bulgakovljevog dramskog dela „Zojkin stan“ ne mogu se otrgnuti ustisku koji me jednako prati pri svakom čitanju da u rukama držim tekst koji je u svojoj osnovi jedna velika tragikomedija. Jedna velika urnebesna tragedija. Žanrovski je ovaj tekst definitivno jasno određen i tu ne može biti nikakave dileme, bar po meni. Bulgakov je nad svakim od junaka ove priče stavio oreol tragedije koja je kod nekih trenutna, a kod drugih traje kao usud njihovog života. Srećnih ljudi u ovoj priči nema, a i kako će ih biti kad skoro svi likovi do svoje sreće dolaze preko tuđe nesreće. Zojkin stan je mikrokosom Zojke Denisovne Pelc, u kojem ona može slobodno da mašta, u kojem ona može biti to što hoće, to što želi. U tom stanu ona plete svoju mrežu od želja, htenja i sreće. Mrežu u koju će se drugi uloviti, koji opet u toj mreži pletu svoju mrežu kao zamku za druge i tako sve do sopstvene tragedije. U tom začaranom krugu traganja za sopstvenom srećom pr

Fjodor Mihajlovič Distojevski roman „Idiot“ napisao je u periodu svog života kada je bio daleko od Rusije, zemlje za koju je smatrao da mu predstavlja neiscrpnu inspiraciju za njegova dela. Osnovna ideja oko koje je pisac gradio priču u ovom rimanu jeste ta da se prikaže „prelepo pozitivan čovek“. Ne mogu se otrgnuti utisku da je inspiraciju za ovu ideju Fjodor Mihajlovič našao u rečenici: „Lepota će spasiti svet.“ Upravo polazeći od toga da je u središtu ideje želja da se prikaže „lepota“ (normalno ne fizička, već ona unutrašnja, duševna) koja je i za samog pisca bila nedokučiva tajna, sasvim je lako razumeti opravdan strah pisca, o čemu je i sam govorio, da li će u tom svom poduhvatu uspeti. Koliko god ovaj roman bio težak za čitanje, a jeste težak, on je u isto vreme i veoma interesantan. Glavni junak romana „Idiot“ je Knez Lav Nikolajevič Miškin, čovek kome je Dostojevski u svom romanu poverio misiju da bude „Knez Hristos“. Ovakva misija se završava tako da sudbina ovog

Iliti predstava "Revizor" na naš način. U smiraj jednog lepog lenjeg dana u jednom našem mestu, čije ime namerno neću reći, pronela se vest da će u to mesto, sutra negde oko podneva, doći novoustoličeni revizor novopotvrđene gubernije. Sama vest se poput dobro osmišljenog trača brzinom svetlosti pronela tim mestom. Nije bilo meštanina koji za tu vest nije saznao. Lokalne kafane, ta mesta u kojima se i raduje i tuguje, postale su tesne da prime sve goste. Svi su u kafane svraćali da čuju sopstvenim ušima da li je vest tačna. U njih su došli čak i oni koji kafanu smatraju najvećim porokom, k oji uzm aju gutljaj dobre kapljice samo na shranama ili parastosima za pokoj duše. N oć je već uveliko pala na, inače mirno mesto, ali život u njemu nije prestajao. Zaboravio se naporan i umoran dan. Kancelarije u kojima su smešteni činovnici svetlile su kao božićni lampijoni, a živost koja je iz njih dopirala bila je veća nego kad je običan radni dan. Odjenom su se u kancelarijam

Povod za roman „Zli dusi“ ( naslov na ruskom glasi „Бесы“ ) Dostojevski je pronašao u događajima vezanim za tzv. „ Nečaevski proces“. O čemu se zapravo radi? Novembra meseca 1869. godine u Moskvi se dogodio zločin, ubijen je student akademije Ivanov. Moskovske novine su prenele da je zločin počinila grupa od pet zaverenika na čelu sa Sergejom Nečaevim. Vrlo brzo policija je rasvetlila slučaj i uhapsila je zaverenike, ali Sergej Načaev je uspeo da pobegne u inostranstvo. Tokom ispitivanja uhapšenih policija je utvrdila da je razlog ubistva želja studenta Ivanova da raskine sa tajnim „revolucionarnim“ bratstvom u kojem je bio član zbog promenjenih njegovih pogleda na osnovne ideje koje je to bratstvo proklamovalo. S obzirom da su članovi tajnog bratstva dali zavet „na krvlju“, Načaev je to iskoristio takvu „revolucionarnu hipnozu“ i ubedio ostale članove bratstva da se izdajnik Ivanov ima ubiti. Dostojevski je pomno pratio sve ono što je bilo vezano za taj policijsko-sudski

Имајући у виду моју изразиту наклоност ка списатељству Николаја Васиљевича Гогоља узео сам уочи овогодишње бадње вечери да прочитам његову причу „Бадње вече“. Нисам ту причу раније читао па сам се из тог разлога искрено радовао првом њеном  читању. Одмах ћу кренути од краја па ћу рећи да ми се ова по много чему необична прича допала. Допала ми се из једноставног разлога што су у њој на невероватан начин у пуном књижевном колориту преплићу реалност и фантазија. Радња је смештена у селу Дикањки у којем се упоредо са животом простих сељана, који је описан у персонажи украјинског фолклора, свакодневни живот преплиће са магијом. Читалац ове приче је сведок како се кроз историју оживљавају предања и веровања. Тако на пример постоји предање да у бадњој вечери „нечисте силе“ постају посебно активне и да могу урадити све што науме. Управо од тог предања Гогољ је градио фабулу своје приче „Бадње вече“. Најупечатљивији представник „нечисте силе“ по писцу је пакао који покушава да разним

Bulgakovljev roman „Bela garda“ prvi put je u Rusiji, mada ne u celini, štampan 1924. godine. Interesnatno je to da je ovaj roman prvi put u celini bio objavljen u Francuskoj 1924. godine. Mnogi će se složiti s tim da je roman „Bela garda“ zapravo autobigrafski roman zanovan na ličnim doživljajima samog pisca u Kijevu krajem 1918 i početkom 1919. godine. Porodica Turbin je sa velikim stepenom podudarnosti porodica Bulgakov i to po ženskoj liniji. Bulgakov je roman „Bela garda“ počeo da piše 1922. godine nakon smrti njegove majke. Nažalost originalan rukpisa romana nije sačuvan. Da li je ovaj roman bio zamišljen kao trilogije teško je reći, mada postoje indicije da je Bulgakov tako nešto bio zamislio. Postoje beleške pisca iz kojih se može naslutiti da je trilogija trebala da nosi naslov „Beli krst“. No, tako nešto se ipak nije dogodilo. Junaci romana „Bela garda“ su zapravo drugovi i poznanici Bulgakova. Tako npr. kroz lik poručnika Viktor Viktorovič Mišlaevskog pisac je opisao s

Ponovo sam pročitao roman Dostojevskog “ Poniženi i uvređeni“. Posle svega ne mogu tačno reći zašto toliko volim ovog ruskog, zapravo svetskog klasika. Možda zbog jezika kojim piše, možda zbog filozofskih misli, možda zbog oba ta elementa. Međutim, jedno je sigurno volim ga zbog pravog života u njegovim delima. Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. Volim Dostojevskog zato što u njegovim delima nema laži i licemerja.  Za sve ovo što napisah možda je najbolji primer upravo roman „Poniženi i uvređeni“. Sve ono što je Dostojevski u ovom romanu opisao možete prihvatiti kao svoje. Kao svoje poniženje, kao svoju uvredu, kao svoju nepodnošljivu bol, kao svoju veliku tugu, kao svoje traganje za srećom i radošću. Ono što je najinteresantnije je to da čitalac jednako diše i živi sa glavnim junacima ovog romana zaboravljajući n