ZAPISI U OSAMI

Želim vam srećne novogodišnje i božićne praznike! Da vas u novoj godini prati dobro zdravlje, čista ljubav, velika sreća i mir u duši.

Postoje prozna dela u koje čovek može biti zaljubljen. Dela kojima se rado varća. Neki čudan magnetizam iz takvih dela zrači i čoveku ne da mira, već ga tera da iznova traga za nečim novim, nečim višim. Jedno od takvih dela, bar kada sam ja u pitanju, je roman “Braća Karamazovi”. Koliko god da sam se vraćao tom romanu uvek mi se činilo mi da ima nešto novo, nešto što ranije nisam primetio, nešto što mi ponovo okupira zaum. Svako druženje sa braćom Karamazov se završava mojom mukom razgovora sa samim sobom. Kao proizvod te muke nastaju i beleške. Ovu belešku delim sa vama, sa verom da u njoj nema nikakve koristi za vas, i sa nadom da mi nećete zameriti što mimo razuma muku razgovora podelih sa vama. Mnogima koji su čitali roman “Braća Karamazovi” najmlađi Karamazov, Aljoša bio je i ostao lik o kojem vredi govoriti. Drugi pak smatraju da je Ivan Karamazov lik čiji pogledi i životna filozovija koja kaže “sve je dozvoljeno” zavređuje pažnju i divljenje. Treći, među koje i ja spadam,...

Savremeno pozorište je u želji, ne samo da očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem. Prvi način izražajnijeg držanja pažnje gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj n...

Pre par godina kada sam pratio 59. Sterijino pozorje na kojem je prikazana predstava „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ u izvođenju Šaušpilhaus teatra iz Beča, u režiji Mihala Zadara a po tekstu Biljane Srbljanović, u foajeu Pozorišta mladih, gde je bila izvedena predstava, čuh sledeće „Ja ne volim Srbljanovićku. Ne volim je što je lezbejka i što pljuje po svom narodu.“ Rečenica koju sam čuo svakako da nije usamljena, što može da predstavlja značajan problem ne samo kada je u pitanju odnos prema pojedincu, već i kao način formiranje stava prema nekim drugim pitanjima. Priznajem lekasika koju sam čuo nije primerena, štaviše - takav rečnik je prilično daleko od mene - ali me je izrečeno podstaklo da razmišljam o tome kakvu sudbinu ova savremena dramska spisateljica, čiji su tekstovi doživeli veliki broj premijera ne samo kod nas nego i u inostranstvu, doživljava kod nas. Nije sporno da odnos prema pojedincu treba da bude heterogen. Nije sporno da pojedinac treba da ima kritički stav...

“ Svaki je čovek u stanju da pokaže svoj prezir prema svireposti i gluposti vaseljene time što će od svog života stvoriti pesmu nekoherentnosti i gluposti.” Autor citirane rečenice je Alfred Anri Žari, tvorac "Kralja Ibija". Ta rečenica je od esencijalne važnosti kada se govori o dramskom stvaralaštvu ovog nadasve neobičnog čoveka. Jednom prilikom jedan moj pozorišni poznanik je rekao kako treba biti prilično lud, ili fantasično genijalan u pozorišnom smislu, pa na scenu postaviti "Kralja Ibija". Onaj ko ne poznaje ovaj dramski tekst, mada teško da se taj tekst može tako i nazvati, našao bi se u čudu na izrečenoj rečenici o ludosti i/ili genijalnosti za hvatanje u koštac sa scenskim prikazivanjem ovog teksta. Ipak, mesta za čuđenje nema, jer to jeste baš tako kao što je moj poznanik rekao. Sam tekst” Kralj Ibi”, kojeg je Žari ponudio u okviru trilogije „Kralj Ibi“,„Ibi kukavica, i „Okovani Ibi“, teško da se može nazvati dramskim tekstom u pravom smislu te ...

Такав је свет: нехуман и суров. Судбина Ане Карењине је судбина два човека. Први човек је Алексеј Александрович Карењин, представник вишег сталежа, бирократије Петерсбурга. Толстој је Карењина осмислио као позитивну особу. Кроз Карењина аутор романа говори о важности породичних веза, као и о светости мајчинске дужности. Међутим, није само Карењин страдалник, већ је то и Ана. Она за ту патњу криви мужа. У очима свих јунака романа, осим Ане, Алексеј Александрович Карењинн је интелигентан, образован, и, без сумње, дубоко пристојна особа. Њега осуђује једно Ана. Можда зато што га не воли, и никада га није ни волела, а можда и због тога што га зна боље од других. На једном месту у роману Ана каже "Наравно, он је увек у праву, он је хришћанин, он је великодушан .. Они кажу да је верник, моралан, поштен, интелигентан човек ! Али они не виде оно што ја видим. Они не знају како је задавио осам година мог живота ... да никада није размишљао о томе да поред себе има жену којој је потребна ...