ZAPISI U OSAMI

Zbirka priča Nikolaja Vasiljeviča Gogolja pod nazivom “ Mirgorod“ prvi put je objvaljena 1835. godine kao posebno delo, a zatim 1842. godine u sklopu sabranih dela pisca. Po mnogo čemu mirgorodska kolekcija priča je nastavaK zbirke priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, što je i sam pisac u par navrata potvrdio. Pisac u Mirgorodu razvija temu života i života ukrajinskih seljaka i kozaka („Vij“ i „Taras Buljba“) kao i sitnog plemstva („Starovremenske spahije“ i „Kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“). U pričama Mirgoroda pisac je sačuvao živopisni opis ukrajinska prirode, ali je ubacio i elemente fikcije kao i lukavo ironični humor. Međutim, koliko god priče iz zbirke „Mirgorod“ bile nastavak priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, one se u značajnoj meri razlikuju. U drugoj zbirci priča preovladava realistični metod prikazivanja stvarnosti. Pisac opisuje život u tipičnim likovima, ističući u njima ono što je najznačajnije sa socio-psihološkog stanovišta. Takav j

-Ah ti stepo široka - “ Brzina   - to je sestra talenta“ zapisao je u jednoj svojoj svesci Anton Pavlovič Čehov. Čehov se s pravom smatra majstorom kratke priče, što svakako ima veze sa talenom. Anton Pavlovič je bez skučenosti, ali i bez opsežnih monologa i opisa, zapravo u malom, uspeo da istakne suštinske detalje. Ti detalji su filigranski precizno razjasnili lik junaka u priči, tačno su odredili kakva je osoba o kojoj nam pisac govori. Priča „Stepa“, za mene predstavlja jednu od najlepših priča koje je ispričao Čehov. Sam zaplet u priči je vrlo jednostavan: ujak odvodi nećaka u grad na školovanje u gimnaziju. Na putu od kuće do grada glavni junak Jegoruška prolazi stepom koja odiše setom. Čini se da na tom mestu nema mesta za nešto lepo i zanimljivo. On odlazi od kuće pun tuge. Odlazi iz nečeg poznatog i toplog, u nešto nepoznato. Šta ga čeka u plovidbi „morem života“? Na putovanju stepom, koja kao da nema kraja, kod koje se zemlja i nebo stapaju u jednu neprekidnu l

Priču „Paviljon br.6“ Anton P avlovič Čehov je napisao 1892. godine, kada su se rodili novi književni pokreti (kao što je simbolizam), kada su sazrela revolucionarna raspoloženja (koja su rezultirala ustankom 1905. godine). Život je pun dešavanja, novih početaka i utisaka. Međutim, u životnom nemiru ljudi zaboravljaju na najvažniju stvar - duhovnu komponentu svog ponašanja. Upravo potonje rečeno predstavlja polaznu premisu priče „Paviljon br. 6“. Iz usta Ivana Dmitrieviča Gromova, autor iznosi svoja razmišljanja o stanju društva, koje je daleko od moralnog savršenstva, pažljivog i poželjnog odnosa jednih prema drugima. Društvo, prema heroju, „vodi dosadan, besmislen život, diverzifikujući ga nasiljem, nepristojnom razvratnošću i licemerjem ...“. Uprkos takvim izjavama, Ivan Dmitrievič je bio voljen i poštovan. Ali vulgarnost života imala je strašan efekat, uništila mu je ne toliko um, koliko dušu. Stoga je slučajni sastanak okrenuo život Gromova u sasvim drugom pravcu, zbog čega