„ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE”

 „Onome koji pobeđuje daću od skrivene mane, daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima.“

Otkrovenje Jovanovo

U izdanju Biblioteke „Jovan Dučić“ Sečanj i Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin" Zrenjanin izašla je knjiga „Dopisnice iz Varoši“ Novaka Zubca. Novak Zubac nije pisac, on je ekonomista ali mu, kako sam kaže, pisanje predstavlja duševnu hranu. Već sam taj podatak govori koliko duševna hrana može da oplemeni čoveka, a pisanje je u svojoj osnovi plemenito.

Knjiga, kroz 64 priče, govori o prošlosti jednog mesta (Jaša Tomić), koje je ne tako davno bilo mesto lepog življenja. Svaka od priča se završava lepom i milozvučnom porukom…”ono naše što nekad bejaše”… Zapravo, ta poruka kojom pisac završava jednu priču, predstavlja u isto vreme i uvod u novo autorovo kazivanje. Novak Zubac putem reminiscencije čitaocu približava jedno vreme koje je ostalo iza nas, ali koje na živopisan način u čitaocu budi želju da se tog vremena rado seća (bolje rečeno ne zaboravi), ili da ga, ako nije bio akter tog vremena, upozna. Autorovo pisanje nije pisanje po pesku, već duboko urezivanje u kamen svih onih sećanja koja volimo. Tim i takvim postupkom pisac ostavlja neizbrisiv trag o postojanju nečega što je bilo, trajno štiteći od zaborava sve vrednosti vremena o kojem pripoveda.

Hodajući po ivici melodramskog Zubac uspešno izbegava zamku preterane patetike i emotivnosti. Njegove priče nisu opterećene izazivanjem osećaja tuge zbog toga što je nešto što je vredelo nestalo, već, čini mi se, pre svega opominjuće deluju da se baš te lepe stvari ne zaborave. Geteov Faust na jednom mestu kaže: “Ako se sve vredno zaboravi, onda nema ničega, onda ništa nije ni bilo“. Upravo na antitezi takvog razmišljanja Zubac poručuje - bilo je nečega i bilo je vredno.

Glavni junak knjige „Dopisnice iz Varoši“ je naseljeno mesto, topografski pojam. Tim, nesvakidašnjim određivanjem glavnog  junaka knjige, Zubac zapravo postupkom od opšteg ka pojedinačnom poručuje da su njegovi junaci svi meštani koji su živeli u tom mesto. Pričanjem priča Zubac govori o ljudskim sudbinama bez obzira da li se one nalaze na belom ili crnom polju života. Ceo taj svet sa bogomdanim subinama, o kojem Zubac piše u svojoj knjizi, čini nam se i dalekim, ali u isto vreme i bliskim. Kao nešto što je i bilo deo nas, ali opet, i kao nešto što je prošlo mimo nas. Kao da svaka stranica knjige koja ostane iza čitaoca u isto vreme predstavlja i ogledalo u kojem se ogleda, ne samo naša prošlost i sadašnjost, već i budućnost.

Autor knjige „Dopisnice iz Varoši” u svojim prvim redovima kao da poručuje da su njegove priče, pored realnog postojanja onoga o čemu govore, satkane i od imaginacije. Upravo tu imaginaciju treba da ima i čitalac, jer bez nje sami tekstovi mogu delovati nainteresantno, možda i suvoparno pri čitanju. Imaginacija zapravo toj patini sećanja daje koloritnost i živost, smanjuje onu tešku i zlohudu odvojenost od života.   

Knjiga „Dopisnice iz Varoši“, ako je strogo stavimo u literarni kontekst, možda ne bi zadovoljila strogi sud književne kritike, ali svakako bi zadovoljila sud duše, jer je knjiga nastala iz potrebe koja je jača od razuma, kao izazov i trajan beleg jednog postojanja.