KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA

- U ime zakona... -

Koliko god već čitao dela Ive Andrića, pravi ljubitelj pisane reči teško da će da pogreši ako se iznova lati čitanja nekog od mnogih njegovih dela. Svako novo čitanje Andrićevih dela je zapravo jedno novo otkrovenje, jedan novi susret sa nečim tako poznatim ali, opet tako nepoznatim. Tako sam i ja u osvit ovogodišnje kalendarske zime ponovo uzeo da se kroz pisanu reč družim sa našim, vašim, mojim, tvojim Ivom Andrićem. Uzeo sam da čitam njegove pripovetke. U mnoštvu koloritnih priča za oko mi je zapala jedna koja me je eto naterala da muku sosptevnog razgovora sa samim sobom pretočim i belešku koja ama baš nikome neće ništa značiti, ali koja će opet povrh svega ostati kao trajan beleg mog postojanja na ovom svetu. To je Priča o kmetu Simanu.
Priča počinje opisom pucnjave „kakvu dotad nije čulo bosansko uho“, a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na „Kozijoj ćupriji“. Iako je veoma tanka nit koja povezuje pucnjavu i smrt, između njih u priči o kmetu Simanu je smešena teskobna čovekova sudbina, smešteno je mukotrpno čovekovo stradanje. Iznad te sudbine, iznad tog stradanja lebde utvare koje se zovu pravda i pravo. Eh, ta pravda i to pravo. Dok pišem te dve reči u glavi mi odzvanja Muselimova misao iz Mešinog romana „Derviš i smrt“ – „Ništa neodređenije nema od pravde i prava“.

Mislio je kmet Siman da je dolaskom Austrougara u Bosnu prošlo vreme aga, i da je došlo vreme kmetova. Mislio je da prošlo vreme „carskog pisma“ i „seferske naredbe“. Mislio je da je prošlo vreme četristogodišnjeg turskog jahanja hrišćana. Mislio kmet Siman, i pogrešio. Hteo je pod okriljem nove vlasti da dobije ono u šta je verovao da treba doći, a dobio je ono što je došlo. Hteo je svoju pravdu, a dobio je pravo. A to pravo je i dalje bilo u paragrafima „seferske naredbe“. Svejedno gde je ona pisana da li u Carigradu, ili u Beču. U tom isčekivanju „megdana“ kada ga je obuzelo da za dušu svih svojih mrtvih skine agovski jaram sa sebe,  kada ga je obuzelo da ono što je njegovo bude samo njegovo da ne mora nikome ništa da daje zaboravio je kmet Siman da svet funkcioniše po principu  - Ono što hoće ljudi, to i vreme trpi. Niti je bilo vreme, niti su to ljudi hteli. Njegova pravda je postala opsena koju niko niti je želo da čuje, niti da je razume. U traženju te svoje pravde, koja će jednog dana ipak doći ali, tada njega neće više biti kmet Siman je prošao stradiju od nečega do ničega. Slika mirnog ležanja u šljiviku ispod punih krošnji plavog roda, završila se na terasi mehane pokraj Kozije ćuprije tik uz još jednog stradalnika tog vremena Salihbega Hasimbegovića. Iako su krenuli iz različitih pravaca put ih je spojio u jedno. Njehova stradija se jedino mogla dovoljno dobro čuti kroz ispijene čokanjčiće rakije i gudalo gusala koje je sa sobom nosio kmet Siman. Pijana čoveka niko ozbiljno ne gleda, jecaj gusala retko ko sluša. Ljudi bez ugeda. Našla se dva „oroza“ koja su pre vremena kukuriknula.

Prošlo je mnogo vremena od kad je Ivo Andrić ispričao priču o kmetu Simanu. Vreme koje je Andrić u ovoj priči ispripovedao je još dalje. Međutim, asocijacije na našu ne tako daleku prošlost, bogami i sadašnjost su i brojne i mnogostruke što ovu priču čini uvek aktuelnom. Čini je aktuelnom zato što u njoj kao i u životu pravda i pravo imaju samo jedno zajedničko a to je početno slovo „p“. Malo da se čovek uzda u svoju pravdu, mnogo da bi izbegao pravo.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI