KOCKA, IGRA SUDBINE

- Motivisano romanom „Kockar“ -

Teško da se danas može naći neko ko je ljubitelj ruske prozne klasike a da ne zna da je Dostojevski svoj roman  „Kockar“ napisao za neverovatnih 26 dana. Isto tako poznato je da je Fjodor Mihajlovič kroz ovaj roman upoznao svoju buduću suprugu Anu Grigorijevnu Snitkinu, ženu koja će mu tokom celokupnog njegovog života biti siguran oslonac i verni pratilac.  
Mnogi su skloni reći, među takve i ja spadam, da je roman „Kockar“ u osnovi autobiografski roman. Tako ga treba i posmatrati i čitati. U svom romanu „Kockar“, ili kako na ruskom glasi „Игрок“, Dostojevski do savršenstva secira, poput najboljeg hirurga, kockarovo telo, i ne samo telo već i njegovu dušu. Šta se krije iza romana koji ima tako jednostavan naslov? Strast! Strast je inspirisala Dostojevskog da napiše ovaj roman. Strast prema kocki koja je vremenom prešla u pošast. Toj stratsti, toj pošasti Dostojevski je bio slepo odan sve do svoje sedme decenije života. Dug je to period pun poniranja i uzdizanja u životu ovog velikog svetskog pisca. Da je to tako svedoči i ispovest Ane Grigorijevne Snitkine, koja u svojim memoarima kaže „to je tužan period mog života“. U celokupnom periodu robovanja „ruletom“ Dostojevski je tragao za svojim Vaterloom, onako kako je to uradio Rotšild, ali njegov Vaterlo nije se dogodio.

Dostojevski je veoma dobro znao argumente koji mogu dovesti do osvajanja novca na ruletu, i sve to je samo u njemu znanom maniru pretočio kroz priču romana „Kockar“. Dostojevski je savršeno dobro rezonovao stvari oko te „đavolske naprave“ pomoću koje se odvija „đavolska igra“, ali opet nešto tu nije funkcionisalo. Šta to nije funkcionisalo? Kockar treba da ima staloženost i izdržljivost, ali kockar treba da ima i materijalnu zaleđinu za slučajeve kad se „đavolska naprava“ okrene protiv igrača. Kad se bela kuglica umorna od silnog okretanja i poigravanja sa ljudskim sudbinama u smiraj kazino dana počne odmatarti na vrhu „vretena“. Na rulet se ne ide sa malo novca, ili sa poslednjim „krajcerom“ u džepu. Na rulet se ide sa nadanjem da se sa njega neće ništa doneti. Da će igrač sve izgubiti. Jer ako na rulet odeš sa poslednjim „krajcerom“ u džepu sa željom da taj jedan krajcer pretvoriš u hrpu novca i ako izgubiš tu poslednju materijalnu slamku spasa nemaš više ni staloženosti ni hladnokrvnosti. Tada se gubi glava a igračevi potezi bivaju nerazumni, više skloni ludilu negoli razumnom razmišljanju. Tada se uspostavlja spirala ludila kojoj kao da nema kraja. U takvim situacijama „udarci sudbine“ bole više nego sve Hristove patnje. Juče, danas, sutra, prekosutra...dani, meseci, godine... Hrabrost postaje ludost, ludost postaje čovekovo poniženje. Tada čoveku ništa nije sveto. Postoji samo jedan ideal a to je novac kojeg nema. Novac postaje ideal koji ne može da se postigne. Gubi se sve što se ima. Čak i život.

Šta igrač bez materijalne pozadine oseća nakon gubitka na kocki? Depresiju koja vodi do plača i osećaja potpunog očaja. Može li se takav čovek smiriti? Da, samo trenutno dok „požuda“ za novcem ponovo ne ophrva telo igrača. Reinkarnirana, nikada uništena do kraja požuda uništava sve ono što ste učinili da očajnog čoveka nakon gubitka novca na kocki smirite. Uništava sav vaš trud, veru, ubeđivanje da se takav čovek smiri, uništava sav „krhki“ optimizam da nije sve tako loše kao što izgleda. Odvlačenje misli u nekom drugom pravcu biva naprasto prekinuto i sve se opet vraća na staru stazu „igre sudbine“.

Šta može čoveka zaustaviti u tom posrtanju? Saznanje da je čovek dotakao dno, isto onako kao što je to osetio propali Baron kod Maksima Gorkog u njegovom delu „Na dnu“, ili kao što je to osetio sam Dostojevski izbezumljeno poput najvećeg beskućnika ležeći u parku. To saznanje nije uvek i spasenje jer u pitanju je „čovekov obračun sa sudbinom“. Taj obračun ide na život i smrt. Lom u čoveku je veliki. Nada ipak postoji. Dok ima nade ima i spasenja.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA