OD MEDICINE KA POZORIŠTU DO VEČNOSTI

A.P.Čehov
Kada je 1881. godine, na vrhuncu svoje popularnosti, Sara Bernar, francuska glumica svetskog glasa pred čijom glumom su gledaoci ostajali kao u transu, u okviru svoje turneje posetila Moskvu, u jednom od lokalnih listova osvanuo je sledeći komentar: „Pre dva dana, Moskva je znala samo za četiri elementa, danas ne može da prestane da priča o petom. Ona je znala samo za sedam svetskih čuda, a sada, svakih trideset sekundi ona proklamuje postojanje osmog. Neka vrsta primitivne ludosti zavladala je u našim glavama. Ali mi, lično, daleko smo od toga da se divimo talentu Sare Bernar. Njoj nedostaje plam koji jedini može da nas natera na suze. Veoma inteligentna, ova dama poseduje jednu krajnje efikasnu tehniku – njena gluma je dobro naučena lekcija, ali se tu oseća manjak talenta, a mnogo više napornog rada“. Iza ovih redova, svojim potpisom je stajao Antoša Čehonte, odnosno Anton Pavlovič Čehov, čovek koji je u ruskoj, i ne samo ruskoj, dramskoj i proznoj književnosti ostavio dubok, rekao bih, neizbrisiv trag.

Anton Pavlovič Čehov, rođen je 17. januara 1860. godine u mestu Taganrog, koje je do 1926. godine pripadalo Ukrajini. Kada je on rođen na scenama ruskih pozorišta već uveliko su koračali junaci dela Ostrovskog i Gogolja. Čehovljevi su bili kmetovi u mestu Olhovatka u Voronježkoj guberniji. Njegov deda Jegor Mihajlovič, uspeo je da od svog rada uštedi tri hiljade rubalja i da tim novcem, 1841. godine, otkupi slobodu sebi i svojoj porodici.
A.P.Čehov sa porodicom
Njegov otac Pavle, kao slobodan čovek, preselio se u Taganrog, gde je počeo sa privatnim poslom u trgovačkom esnafu. Bio svestrana ličnost. Svirao je violinu i bavio se slikarstvom. Ali isto tako, on je bio i strastveni vernik, pevao je i u crkvenom horu. U duhu duboke religioznosti vaspitavao je decu, zbog čega je Čehov često isticao da mu je detinjstvo ostalo u mučnom sećanju. Prirodna nadarenost oca Pavla prenela se i na decu: Aleksandar i Anton su postali pisci, Nikolaj – umetnik i karikaturista, Marija – nastavnica, dok je Majk Čehov – postao umetnik svetskog glasa.

Čehov je, kao i Ibzen i Šo, u mladosti doživeo da mu je otac bankrotirao. Zbog toga je njegova porodica morala da se 1876. godine preseli u Moskvu, a on im se priključio nakon završetka gimnazije. Sve to je ostavilo dubokog emotivnog traga na mladom Čehovu, zbog čega će ta osećanja iz mladosti biti sastavni deo priča u njegovim dramama. Iako je imao sklonosti ka pisanju i pripovedanju, Čehov je nakon dolaska u Moskvu upisao Medicinski fakultet. No, novaca nije bilo dovoljno, jer je izdržavanje porodice palo na pleća Antona Čehova. Zbog toga je počeo aktivno da piše za časopise. Pisao je kratke priče. U časopisu „Dragonfli“ iz 1880. godine objavljena je prva njegova publikacija šaljivih priča. Svoje priče je potpisivao različitim imenima, a jedno od tih imena je bilo Antoša Čehonte.
Gimnazija u Taganrogu
Nakon završetka Medicinskog fakulteta i dobijanja diplome lekara, Čehov je radio u predgrađima Moskve. No, kako to obično biva, od prirodnog talenta i genetske nadarenosti se ne može pobeći, pa je tako Čehov svoju posvećenost sa medicine usmeravao ka književnosti. Kritičari nisu bili raspoloženi prema njegovim pričama. Smatrali su da su one mračne i ružne, da u njima nema mesta „lepoti života“. Krajem 80-ih godina XIX veka Čehov, nakon bratovljeve smrti, počinje da oseća veliku unutrašnju prazninu. Kasnije, prisećajući se tog perioda, Čehov je govorio: „Osećao sam da sam zaustavljen u svom napredovanju. Nisam video perspektivu“.

To unutrašnje nezadovoljstvo pokrenulo je Čehova na jednu veliku životnu avanturu, koja će u velikoj meri uticati na dalji životni put ovog pisca. Aprila 1890. godine on je preko Kazanja, Perma, Tjumena i Tomska, nakon pređene četiri i po hiljade kilometara, već bolestan od tuberkuloze, došao na Sahalin. Na tom putu Čehov je video težak i teskobavn život ljudi, što je na njega vidno uticalo, jer nikada do tada nije imao priliku da vidi takvu beznadežnost ljudi, takvu nemaštinu, tako divljaštvo i samovolju vlasti. Sva ta osećanja Čehov je kasnije pretočio u svoje dve knjige – „Sibir“ i „Ostrvo“.Nakon završetka tog velikog i napornog puta, Čehov je prestao da se bavi medicinom. Kupio je imanje u Melihovu, u okolini Moskve. O svom trošku je izgradio školu u kojoj je postao poverenik. Nastavio je da piše kratke priče. Godine 1888. postao je laureat Puškinove nagrade.

Svakako da studije drame predstavljaju novu, ključnu fazu na životnom putu Antona Pavloviča Čehova. Ono što je Čehova učinilo čovekom čije je ime jasno utisnuto u istoriju pozorišta, je njegovo dramsko stvaralaštvo. Nije robovao dogmama, a bio je lik kojeg je krasila velika humanost. Napisao je pet značajnih dramskih dela: „Ivanov“, „Galeb“, „Ujka Vanja“, „Tri sestre“ i „Višnjik“. Čehov je bio pisac koji je u svojim delima akcenat uvek stavljao na ljudsko ponašanje. U tom ponašanju on je otkrivao skrivene emocije, bio je pažljiv posmatrač, pristalica iracionalnog i neobjašnjivog. Čehov u svojim delima nije osuđivao, on je opraštao. On nije uvodio anđele i đavole, on je bio nepristrasni svedok. Govorio je: „Ja hoću da u svojim delima ljudima pošteno kažem - Pogledajte se i vidite kako su vam životi sumorni! Važno je da ljudi to shvate, jer kad to učine, oni će sebi svakako stvoriti jedan bolji život. Ja to neću doživeti, ali znam da će to biti nešto sasvim drugačije, ni nalik sadašnjem životu“. Kao malo koji dramski pisac Čehov je u toj svojoj nameri uspeo. Džo Bernard Šo, nakon što je pričitao Čehovljeve drame, hteo je da uništi sve ono što je napisao.

Čehov se 1901. godine oženio čuvenom glumicom Olgom Leonardovom Kniper, članicom MHAT-a.  U braku su bili svega tri godine. Tuberkoloza je uzela velikog maha, pa je tako Čehov po nagovoru lekara i kolega otputovao u Nemačku, u banju Baden - Vajler gde je 2. jula 1904. godine umro. Za Čehova pozornica je bila umetnost koja odražava suštinu života. Tako je mislio, tako je i pisao.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA