KO KOGA PLJUJE?

Pre par godina kada sam pratio 59. Sterijino pozorje na kojem je prikazana predstava „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ u izvođenju Šaušpilhaus teatra iz Beča, u režiji Mihala Zadara a po tekstu Biljane Srbljanović, u foajeu Pozorišta mladih, gde je bila izvedena predstava, čuh sledeće „Ja ne volim Srbljanovićku. Ne volim je što je lezbejka i što pljuje po svom narodu.“ Rečenica koju sam čuo svakako da nije usamljena, što može da predstavlja značajan problem ne samo kada je u pitanju odnos prema pojedincu, već i kao način formiranje stava prema nekim drugim pitanjima. Priznajem lekasika koju sam čuo nije primerena, štaviše - takav rečnik je prilično daleko od mene - ali me je izrečeno podstaklo da razmišljam o tome kakvu sudbinu ova savremena dramska spisateljica, čiji su tekstovi doživeli veliki broj premijera ne samo kod nas nego i u inostranstvu, doživljava kod nas.

Nije sporno da odnos prema pojedincu treba da bude heterogen. Nije sporno da pojedinac treba da ima kritički stav prema nečijem radu. Nije sporno da pojedincu nečiji način rada se ne dopada. Nije sporno da pojedinac može da ima određenu rezervu prema kvalitetu nečijeg rada. Sve to nije sporno, ali da bi sve to što nije sporno moglo da bude na pravi način iskorišćeno i društveno pravilno usmereno, neophodno je ispoljiti bar minimum poznavanja onoga prema čemu se zauzima određeni stav. S druge strane, lične antipatije prema nekome ne smeju biti lupa kroz koju se ocenjuje kvalitet nečijeg rada. Ako se isključivo kroz tu i takvu lupu vrednuje nečiji rad velika je verovatnoća da pojedinac može ozbiljno da zastrani u formiranju mišljenja. O seksualnoj orjentaciji pojedinca ne želim da polemišem. To je lična stvar koja zadire u strogu privatnost, u intimu pojedinca. Svako brbanje po tuđoj privatnosti, po nečijem intimnom životu, nije samo nekulturno već je i primitivno. Ono na šta  želim ovom prilikom da se osvrnem kada je u pitanju Srbljanovićka je deo iz rečenicu iz uvoda po kojoj ona u svojim dramama pljuje svoj narod.
Potpuno sam siguran da danas kada bi poveli razgovor o Biljani Srbljanović, njenom radu kao drmaskom piscu, sa prosečno obaveštenim pozorišnim gledaocem, bio bi veliki procenat onih koji bi negativan stav prema njoj izneli ne na osnovu kvaliteta njenih tekstova, već na osnovu dostupnosti mišljenja koju je društvo formiralo o njoj iz neke druge sfere društevnog života. S druge strane, kada bi u tom razgovoru isključivo insistirali na temi pozorišta, podatak bi bio još porazniji, jer bi svakako uvideli da veliki broj prosečno obaveštenih pozorišnih gledalaca nije pročitalo veći deo njenih tekstove, ili je pročitao tek neki njen tekst. Slično je i sa gledanjem predstava koje su urađene po dramskom predlošku ove spisateljice.

Podsećanja radi Biljana Srbljanović je do sada napisala deset dramskih tekstova. To su: Beogradska trilogija, Porodične priče, Pad, Supermarket, Amerika drugi deo, Skakavci, Barbelo, o psima i deci, Nije smrt bisiklo (da ti ga ukradu), Mali mi je ovaj grob i Tuđe srce, ili pozorišni traktat o granici. Sva ta dela Srbljanovićka je napisala u rasponu od devetanest godina, tačnije od 1997. do 2016. godine. Kada neko govori o „pljuvanju sopstvenog naroda“ od strane Biljane Srbljanović postavljam pitanje: Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o iseljavanju sve većeg broja ljudi iz Srbije, vidno nezadovoljnih životom i stanjem u zemlji? Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o raspadu porodice kao temelja društva? Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o našoj mitomaniji o nužnosti proterivanja ratnih profitera i rodoljuba sa kalkulatorom u ruci iz društva kako bi društvo postalo normalno? Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o kritici savremenog sveta, pogotovu zapadne hemisfere? Da li je „pljuvanje po soptevnom narodu“ priča o pojedincu koji kada izgubi sve društvene potpore dolazi u stanje poptunog rastakanja ličnosti? Da li je „pljuvanje po sopstvenom narodu“ priča o problemima starih ljudi? Da li je „pljuvanje po sosptvenom narodu“ priča o izopačenoj i presitoj deci, o nedoraslim slabićima srednje dobi, o neostvarenim brakovima, o starcima koji grabe za sebe budućnost koju neće dočekati njihova deca, o zatočeništvu prošlih vremena, o bolesno ambicioznim političarima, o roditeljima koji su spremni da po kući gaze po leševima? Sve su to teme koje je Biljana Srbljanović obradila u svojim dramskim tekstovima. Da li je sve to što sam naveo „pljuvanje po sopstvenom narodu“, ili kritika svega onoga sa čim se naše društvo decenijama suočava? U pitanju je ovo drugo. Ne pljuje Srbljanovićka u svojim dramama po svom narodu, već mi pljujemo po njoj zato što  nepogrešivo prikazuje društvo u kojem živimo, zato što nas podseća da umesto da menjamo  društvene odnose menjamo sopstvenu dlaku, dok nam ćud ostaje ista.

Biljana Srbljanović je društveno angažovan dramski pisac. Ona u svojim tekstovima ne priča o nekome ili nečemu tamo, nego o nečemu i nekome ovde. Njeno pisanje je snažno i u velikoj meri prevazilazi okvire klasične dramatrugije. Kada kažem da prevazilazi okvire klasične dramaturgije mislim pre svega na radiklanu i smelu formu u osvajanju prostora. Teme koje obrađije u svojim delima su žestoke i urbane. Metaforu, alegoriju i poetiku Biljana Srbljanović u svojim delima koristi na jedan uzbudljiv i veoma sugestivan način. Iza različitih životnih, svakodnevnih tema koje obrađuje krije se duboka psihološko-socijološka dimenzija vrlo prepoznatljiva pojedincu. Zbog toga drame Biljane Srbljanović imaju snagu. Ta snaga nije „pljuvanje sopstvenog naroda“, već potenciranje značaja neophodnosti borbe čoveka sa svim onim devijacijama i anomalijama koje jedno društvo, samim tim i pojedinca, guraju nazad umesto napred. Budućnost pripada onima koji iz perspektive sadašnjosti gledaju ka budućnosti, a ne ka prošlosti.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI