UKLJUČIVANJE GLEDAOCA U POZORIŠNU PREDSTAVU

Savremeno pozorište je u želji, ne samo da očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem.

Prvi način izražajnijeg držanja pažnje gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj način četvrtog zida dovodi do toga da se i fizički gubi granica između scene i gledališta. Glumci slobodno šetaju ne samo scenom, već i gledalištem. Kontakt na relaciji glumac-gledalac je direktan. I pored toga što je ovakav način činjenja pozorišta bližim gledaocu naišlo na ozbiljne kritike, ovaj pristup se u dobroj meri kortisti u savremenom teatru. U mnogim pozorištima koja neguju postmodernizam, ovakav oblik scenskog prikazivanja se smatra normalnom pojavom. Za takva pozorišta prisustvo glumca među gledaocima je normalno.
Drugi način putem kojeg pozorište želi da produbi pažnju gledaoca je da pred publikom prikazuje i ono što se obično smatra dešavanjem iza kulisa. Mislim na promenu scenografije, ili na presvlačenje glumaca koje se sada odvija na sceni pred očima gledalaca. Kao i u prvom slučaju i ovde imamo promenu forme, koja opet s druge strane zahteva određene intervencije i stilizacije. Svakako da se radi o jednoj, u pozorišnom smislu, krajnje sumnjivoj promeni, koja i pored te sumnjivosti nalazi put u modernom teatru.

Šta je sporno u navedenim načinima uključivanja gledaoca u predstavu? Sporno je da zastupnici navedenih oblika zaboravljaju činjenicu da gledalac pre svega želi da razume predstavu. Zbog toga se često dešava da, usled mnoštva originalnih rešenja kojima se menja pozorišna forma, predstava ostaje nerazumljiva gledaocu. Kada gledalac ne razume predstavu onda je i njegova kritika viđenog negativna. Osim tzv. „arhitektonskih promena“, postoji i „tradicionalni“ način kako učiniti predstavu interesantnom gledaocu, koji kaže da put do uzbudljivog pozorišta vodi preko stvaranja emotivne napetosti kod gledaoca. Ta napetost nije ništa drugo  nego efekat iščekivanja. Zbog toga razumljivo čitanje dramskog predloška, ozbiljan rad na predstavi, jasna dinamika događaja i karaktera likova često su mnogo efekastniji za gledaoca jer utiču na njegovu empatiju, od neposrednog uključivanja gledaoca u igru.

Reditelji danas u potrazi za originalnom formom zanemaruju sadržaj. Štaviše često se određenim rediteljskim intervencijama u želji osvajanja nove forme dobar sadržaj uništi. Dokaz? Dokaz su mnoge predstave koje su zabeležile neuspeh samo zato što su bile opterećene stilizacijom, što su bile preopterećene formom, što su bile prepisane.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI