ZAPISI U OSAMI

Radnja romana ”Braća Karamazovi” je višeslojna, njegova sadržina je bogata. Mnogi su skloni reći da je ovaj roman najbolje što je Fjodor Mihajlovič u svom bogatom proznom opusu napisao. Roman obiluje dramtičnim događajima, oštrim sukobima likova, filozofskim sporovima. Iza svega toga se krije intezivno traganje za istinom. Iz usta starca Zosime progovara piščeva vera u moralno poboljšanje čovečanstva na osnovu uvažavanja i poštovanja hršćanske religije. Istovremeno, roman prikazuje nemilosrdno moralno propadanje aristrokratskog – buržoaskog društva. U romanu Dostojevski opisuje fatalnu moć novca, divlju strast kao i pad čoveka u duhovnu prljavštinu. Dostojevski, Fjodora Pavloviča Karamazova koloritno opisuje kao sebičnog despota i cinika za kojeg vezuje koncept “karamazovštine”. Fjodor Pavlovič se u životu rukovodi principom kad bi ceo svet spalili ognjem, to bi za mene bilo dobro. Isti princip, u modifikovanom obliku primenjuju Dmitrij i Ivan Karamazov kao i vanbračni sin Fjodo...

Snažna poruka romana Idiot oličena je u tragičnoj sudbini Nastasje Filipovne. Uloga Kneza Miškina u toj sudbini je velika. Od prvog susreta kneza s Nastasjom Filipovnom - bilo je to u vozu tokom razgovora sa Rogožinim kad je prvi put slušao o toj ženi - pa sve do kraja prema knezu su išle veoma jake poruke nad kojima je knez ostao nem. Stajao je iznad uzdignuta lica kao da je na taj način želeo da kaže da on ne može, i ne želi da bude učesnik grešnog života na zemlji. U odnosu između Kneza Miškina i Nastasje Filipovne ima i tragedije i satire i lirike. Lik ove heroine, za koju se u romanu na jednom mestu kaže „Buduća kraljica“, možda je jedan od najtragičnijih ženskih likova, ne samo u ruskoj već i u svetskoj proznoj književnosti. Ono što je knez slušao o Nastasji Filipovnoj prilikom dolaska u Rusiju potvrdilo se kad je domu Generala Jepančina video portret Nastasje Filipovne. Kneževa nemoć pred onim što je na portretu video dalo je naslutiti u kom pravcu će njihov odnos krenut...

Đavolsko ostrvo na kojem su paukovi mrežom nebo premrežili! “ …To je čitava varošica od zatvorenika i stražara koju Levantinci i mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznatija pod imenom Prokleta avlija, kako je zove narod a pogotovu svi oni koji sa njom imaju ma kakve veze. Tu dolazi i tuda prolazi sve što se svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu, po krivici ili pod sumnjom krivice, a krivice ovde ima zaista mnogo i svakojake, i sumnja ide daleko i zahvata u širinu i u dubinu. Jer, carigradska policija se drži osveštanog načela da je lakše nevina čoveka pustiti iz avlije nego za krivcem tragati po carigradskim budžacima. Tu se vrši veliko i sporo odabiranje poapšenih. Jedni se ispituju za suđenje, drugi tu odleže svoju kratkotrajnu kaznu ili, ako se baš vidi da nisu krivi, bivaju pušteni, treći se upućuju u progonstvo u udaljene krajeve. A to je i veliki rezervoar iz kog policija probira lažne svedoke, "mamce" i provokator...

- Motivisano romanom „Kockar“ - Teško da se danas može naći neko ko je ljubitelj ruske prozne klasike a da ne zna da je Dostojevski svoj roman   „Kockar“ napisao za neverovatnih 26 dana. Isto tako poznato je da je Fjodor Mihajlovič kroz ovaj roman upoznao svoju buduću suprugu Anu Grigorijevnu Snitkinu, ženu koja će mu tokom celokupnog njegovog života biti siguran oslonac i verni pratilac.   Mnogi su skloni reći, među takve i ja spadam, da je roman „Kockar“ u osnovi autobiografski roman. Tako ga treba i posmatrati i čitati. U svom romanu „Kockar“, ili kako na ruskom glasi „Игрок“ , Dostojevski do savršenstva secira , poput najboljeg hirurga, kockarovo telo, i ne samo telo već i njegovu dušu. Šta se krije iza romana koji ima tako jednostavan naslov? Strast! Strast je inspirisala Dostojevskog da napiše ovaj roman. Strast prema kocki koja je vremenom prešla u pošast. Toj stratsti, toj pošasti Dostojevski je bio slepo odan sve do svoje sedme decenije života. Dug je to per...

  “Nek vam se u Novoj godini sve želje ispune, svaki pokušaj uspe, a svaka nada donese nešto što ćete zapisati u srcu kao bajku! S neba pada jedna pahulja mala. Istina, mala je, ali je puna želja za Novu godinu. Neka barem jedna takva pahulja padne na vas!”

- U ime zakona... - Koliko god već čitao dela Ive Andrića, pravi ljubitelj pisane reči teško da će da pogreši ako se iznova lati čitanja nekog od mnogih njegovih dela. Svako novo čitanje Andrićevih dela je zapravo jedno novo otkrovenje, jedan novi susret sa nečim tako poznatim ali, opet tako nepoznatim. Tako sam i ja u osvit ovogodišnje kalendarske zime ponovo uzeo da se kroz pisanu reč družim sa našim, vašim, mojim, tvojim Ivom Andrićem. Uzeo sam da čitam njegove pripovetke. U mnoštvu koloritnih priča za oko mi je zapala jedna koja me je eto naterala da muku sosptevnog razgovora sa samim sobom pretočim i belešku koja ama baš nikome neće ništa značiti, ali koja će opet povrh svega ostati kao trajan beleg mog postojanja na ovom svetu. To je Priča o kmetu Simanu. Priča počinje opisom pucnjave „kakvu dotad nije čulo bosansko uho“, a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na „Kozijoj ćupriji“. Iako je veoma tanka nit koja povezuje pucnjavu i smrt, između njih u priči o...

Postoje sećanja koja volimo i sećanja koja nas vole. Sećanja koja su nastala iz ljubavi i sećanja od kojih ljubav nastaje. Postoje sećanja zaljubljenih i zaljubljena sećanja. Sva ta sećanja u nama ponekada postaju istovetna. Tada se u njima na jedan veličanstven način neki naši događaji i doživljaji nastavljaju, traju uprkos protoku vremena.