ZAPISI U OSAMI

Šta je u teatarsko-estetskom smislu donela novopostavljena predstava „Zoran Đinđić“ u izvođenju Ateljea 212 u režiji Olivera Frljića? Odgovor je krajnje jednostavan: Ništa! Ako je tako onda se postavlja pitanje zašto je ova predstava izazvala toliko bure u javnosti?   U traganju za odogovorom na ovo pitanje ne treba ići previše daleko. Dovoljno je doći do jeftinog političkog populizma protkanog patologijom, dekorisanog sranjem i uriniranjem po sebi samom pa onda videti zašto je ovaj Frljićev autorski projekat podigao toliko medijske prašine. Lično, meni ne smeta ovakav tetarasko-politički kalambur kojeg je sa ovom predstavom načinio Atelje 212. Ne smta mi zato što je sve to tako daleko od mene. Ja znam i ko sam, i šta sam, i šta mi je sveto, i šta poštujem, i kakva su mi politička ubeđenja, i šta volim, i šta ne volim, i koja su moja razočarenja, i koje su moje obmane i zablude. Sasvim sam svestan puta kojeg sam izabrao. Nisam demagog, ali nisam ni infantilna osoba koja se...