MNOGO BUKE NI OKO ČEGA!

Šta je u teatarsko-estetskom smislu donela novopostavljena predstava „Zoran Đinđić“ u izvođenju Ateljea 212 u režiji Olivera Frljića? Odgovor je krajnje jednostavan: Ništa! Ako je tako onda se postavlja pitanje zašto je ova predstava izazvala toliko bure u javnosti?  

U traganju za odogovorom na ovo pitanje ne treba ići previše daleko. Dovoljno je doći do jeftinog političkog populizma protkanog patologijom, dekorisanog sranjem i uriniranjem po sebi samom pa onda videti zašto je ovaj Frljićev autorski projekat podigao toliko medijske prašine. Lično, meni ne smeta ovakav tetarasko-politički kalambur kojeg je sa ovom predstavom načinio Atelje 212. Ne smta mi zato što je sve to tako daleko od mene. Ja znam i ko sam, i šta sam, i šta mi je sveto, i šta poštujem, i kakva su mi politička ubeđenja, i šta volim, i šta ne volim, i koja su moja razočarenja, i koje su moje obmane i zablude. Sasvim sam svestan puta kojeg sam izabrao. Nisam demagog, ali nisam ni infantilna osoba koja se da povoditi za kojekavim do kraja ne napravljenim lilihipom, koji upravo zato što nije do kraja napravljen ima ogavan ukus. Ko hoće da se maže fekalijama samo neka izvoli, ja za takvim nečim nemam ni potrebe, a ni želje. Od volje svakom. Predstavu sam video, na miru bez emosija je pogledao, ustao, otišao, po dolasku u stan uključio TV i gledao Sport – klub. Po meni, za predstavu „Zoran Điđnić“ u režiji Olivere Frljića najbolje pristaje odrednica - Mnogo buke ni oko čega.