REVIZORU LEPO STOJE ESPADRILE

Iliti predstava "Revizor" na naš način.

U smiraj jednog lepog lenjeg dana u jednom našem mestu, čije ime namerno neću reći, pronela se vest da će u to mesto, sutra negde oko podneva, doći novoustoličeni revizor novopotvrđene gubernije. Sama vest se poput dobro osmišljenog trača brzinom svetlosti pronela tim mestom. Nije bilo meštanina koji za tu vest nije saznao. Lokalne kafane, ta mesta u kojima se i raduje i tuguje, postale su tesne da prime sve goste. Svi su u kafane svraćali da čuju sopstvenim ušima da li je vest tačna. U njih su došli čak i oni koji kafanu smatraju najvećim porokom, koji uzmaju gutljaj dobre kapljice samo na shranama ili parastosima za pokoj duše. Nje već uveliko pala na, inače mirno mesto, ali život u njemu nije prestajao. Zaboravio se naporan i umoran dan. Kancelarije u kojima su smešteni činovnici svetlile su kao božićni lampijoni, a živost koja je iz njih dopirala bila je veća nego kad je običan radni dan. Odjenom su se u kancelarijama pojavili i oni koji su uzeli slobodne dane da pozavršavaju svoja privatna posla, koji su tražili predah od teških pečata, masnih i socem umrljanih crnih mufova. Jednom rečju svi su bili tu jer je sama pomisao da će revizor doći izazivala pravo uzbuđenje. Kod običnog sveta to uzbuđenje je prtokano zadovoljstvom, a kod činovnika nemirom.
Kada se komešanje lokalnog življa izazvano vešću malo umirilo pristupilo se pravljenju protokola oko dočeka revizora. Ali, prethodno je trebalo oformiti odbor za doček. Kako to obično biva svako onaj koje sebe držao za važnim u tom mestu smatrao je da treba da bude u odboru. Jednog momenta se učinilo da će svi meštani biti odbor, jer su svi sebe smatrali važnim i da zapravo to mesto, bez njih ne bi bilo to što jeste. Počelo se sa licitiranjem zasluga koje su otišle do tih granica, da su neki svoje zasluge našli u zaslugama njihovih predaka koji nisu ni živeli u ovom mestu, niti su ikada u životu čuli za ovo mesto. Lokalni učitelj je pokušavao da okupljene urazumi da to što čine vodi besmislu, ali kako to obično biva, ne samo da je ućutkan već je i prokazan kao nazadni element koji hoće da tim svojim opaskama naudi mestu i meštanima. U tom obračunu potegli su se i tračevi koji su za masu postali snaga argumenta dovoljno dobra da se pamet ućutka. Elem, taman kad se pomislilo da će formiranje odbora ići teže nego što se mislilo lokalni mislilac koji je za sebe mislio da je pametan mada mu pamet nije bila baš jača strana, predložio je solomonsko rešenje. Da svi meštani izađu u vreme kad revizor dođe, jer će se na taj način pokazati koliko je on drag gost, a da se istom obrati sa par prigodnih reči starešina mesta. Predlog je sa oduševljenjem prihvaćem uz klicanje revizoru i starešini. Međutim, sam doček ne bi bio pravi kad se meštani pred dragim gostom ne bi pokazali kao pravi domaćini pa je odlučeno da se u čast milog im gosta napravi bogata trpeza u dvorištu zgrade gde su smeštene kancelarije. Isto tako rodi se i ideja da s obzirom da dolazi takav gost ne bi bilo prikladno, čisto da se gost ne uvredi, da sutra činovnici rade. Pa je stoga odlučeno da u tom mestu sutra bude neradan dan. Radiće samo oni koji po sili zakona moraju da rade a njih nije puno. Ostali su slobodni. Preporučeno je da paori ne idu na njivu, jer bože moj letina može da sačeka. Sat je uveliko izbio ponoć i ulazak u novi dan kad su se meštani polako počeli razilaziti sa spontanog narodnog zbora. Žene su već počele da smišljaju šta od đakonija da spremaju, a muškarci su u međusobnim razgovorima o tome šta bi trebalo sutra reći gostu polako odlazili put svojih kuća. Opšte zadovoljstvo je bilo provejavalo na svakom koraku. Duboka noć je svojim crnilom pokušala da prikrije svu maskaradu koju u ovom selu prirediše akteri ove cirkusijade. Pokušala, ali nije uspela. Jedini ko je ostao usamljen i ostavljen, a u isto vreme i duboko nesrećan onim što je video i doživeo je bio učitelj.

Novi dan je osvanuo brzo, stekao se utisak kao da prelaza iz jednog dana u drugi nije ni bilo. U vazuduhu je lebdeo osećaj napetosti i isčekivanja. Mirisi raznoraznih đakonija su se od rane zore širili mestom. Tačno se moglo po mirisu osetiti koja domaćica šta sprema. U jednoj ulici se širio neodoljivi miris pečene štrudle sa makom ili rogačem, u drugoj miris sveže gibanice, u trećoj miris krofni, i tako redom od ulice do ulice. Domaćini su sa tavana skidali tanko isečene listove šunke, kabasice i mesnate slanine dok su u podrumu natakali domaće vino i rakiju. Svak je znao svoj deo posla. Kako je dan odmicao užurbanost je bivala veća pa sam tim i nervoza zbog dolaska dragog gosta. U dvorištu je postavljen veliki sto na kojem je prostrt veliki beli, vezeni stolnjak. Tako čisto i umiveno dvorište odavno nije bilo viđeno, a činovnici svi doterani kao pod konac. Hodnici između kancelarija su bili oribani, kancelarije izluftirane a suvišni predmeti, ili odloženi u stranu, ili sklonjeni od očiju. Valja prikazati da je u ovom mestu sve onako kako treba. Radni stolovi su bili potpuno čisti, na njima nije bilo ni jednog jedinog papirića.

Podne se vraški brzo približilo i to je kod meštana izazvalo veliku zebnju. Sad će, samo što nije. Starešina sela je obukao svoje najlepše odelo i onako sveže obrijan i podšišan šetao je gore dole nadgledajući pripreme, mrmljajući sebi u bradu ponavljao tekst dobrodošlice koji je, kako se kasnije saznalo, celu noć uz pomoć dece sastavljao. Meštani su se lagano skupljali. Donosili su pripreljene đakonije i predavali ih kome drugom do ženi starešine sela, koja je kao najiskusnija pravila raspored na stolu gde će šta da stoji. Problem je nastao kad je ustanovljeno da đakonija ima više nego što može da stane na tom velikom stolu. A sto je bio toliko veliki da se oko njega moglo zaigrati veliko kolo da se kolovođa i kec ne dodirnu. Valjalo je brzo reagovati i naći rešenje. Lokalni paroh predloži da se višak pripremljene hrane odnese u crkvu i postavi na stolove koje je on eto sasvim slučajno poređao u porti, valjda po onoj narodnoj „zlu ne trebalo, nek se nađe“. Tako je i urađeno. U tom opštem komešanju, meštani zajapureni što od žurbe i sunca, što od neizvesnosti i nervoze ustanoviše da je podne već poodmaklo a da dragog im gosta još nema. Čekanje se odužilo. Kako to obično biva crv sumnje počeo je da nagriza meštane. Poče da se postavlja pitanje; da li će revizor uopšte i doći? Počeše u isto vreme i priče da kolaju mestom; da je on već prošao i da su ga neki videli ali, eto nisu hteli da kažu da su ga videli, da je promenio plan zbog nekih neodložnih poslova, da će doći ali da se tačno ne zna kad.... i tako redom. Skoro svaki meštanin je imao neku svoju priču, neko svoje viđenje novonastale situacije. Žena starešine sela, sva zajapurena, uporno i vredno krpom je rasterivala muve sa stola na kojem je postavljena trpeza. Od te zajapurenosti jutarnja šminka nije više bila tako upečatljiva i više je ličila na pastel nekog slikara naivca negoli na šminku. Taman kad su svi već pomislili da od posete nema ništa u daljini glavne ulice poče da se nazire kolona automobila. To iznenadno pojavljivanje unese potpunu zabunu i neviđeno komešanje međ narodom. - Evo ga dolazi, povikaše meštani! Starešina koji je svoj monolog od ranog jutra već toliko puta ponavljao da je sam sebi postao dosadan zbunjeno izađe na veliku ćupriju koja vodi u činovničku zgradu da dočeka revizora. Meštani su se poput roja pčela okupili oko njega pokušavajući da uhvate najbolji položaj. Valja biti viđen. Velika crna limuzina se zaustavila a iz nje izađe dragi gost. Narod poče da mu kliče iz svog glasa. Zbunjen ovim prizorom na smrknutom licu revizora navuče se kiseli osmeh. Starešina mu priđe i kao po dogovoru poče svoj monolog: „ Dragi nam gospodine....“, ali rečenicu ne uspe da završi jer se odjednom revizor nage nad starešinom i upita ga, onako diskretno ali ipak, ispostaviće se kasnije dosta glasno „Gde vam je ovde toalet?“ Pitanje koje je gost postavio starešini isto tako se brzo proširilo okupljenom masom kao i sama vest da će revizor doći u ovo mesto. Zbunjeni starešina s nevericom na licu objasni gostu gde je taj deo zgrade i, kao dobar domaćin, ponudi se da gostu do tog mesta pravi društvo.Gost sad već sasvim ozbiljnog pogleda i glasa, pritisnut nuždom vrlo odsečno odgovori, „Ne!“ i u par koraka nesta u pravcu mesta za koje se raspitivao. Svi pogledi okupljenog življa bili su upereni ka mestu odakle se očekivao povratak revizora. Svi su se pitali da li je to mesto pripremljeno za gosta. Nisu bili sigurni u kakvom su ga stanju ostavili. Zebnja je postajala sve veća i veća. Odužilo se to čekanje. Činilo se kao večnost. Ženu starešine mesta već je savladao umor od bezuspešne jurnjave po stolu za muvama koje je nisu slušale i baš su sletale tamo gde ne treba. Iscrpljeno i umorno lice sve je govorilo. Svita koja je bila u pratnji gosta nije napuštala svoja udobna mesta u svojim rashlađenim automobilima. Posle nekog vremena, ukaza se lice gosta. Hod mu je bio sad mirniji. Polako je prilazio sa osmehom na licu, osmehom koji je govorio o velikom olakšanju. Starešina se opet usparvi i poče svoj pripremljeni monolog: „ Dragi nam gospodine...“ i opet ne završi rečenicu. Opet ga je dragi gost prekinuo: „Da, da...Vidim da je ovde sve kako treba. Drago mi je da smo se videli“. Rukova se sa skamenjenim starešinom i sede u svoj automobil. Kolona je krenula dalje i izgubila se u toplotnoj jari, a okupljeni ljudi su ostali sa podignutom rukom u znak mahanja. Žena starešine više se nije trudila da rasteruje muve sa stola, čak se stekao utisak da one slobodno sad šetaju i po njoj samoj, da joj uopšte ne smetaju. Muk međ okupljenim narodom je trajao jedno vreme a sve oči su bile uprte prema starešini od kojeg kao da se očekivalo da nešto kaže. Starešina duboko uzdahnu kao da je tražio prave reči. Pogleda okolo po svojim sugrađanima i lakonski izgovori: „Eto, bio nam je revizor. Kao što vidite stanje je ocenio kao dobro... “ Posle kraće pauze sa osmehom zadovoljstva i sreće nastavi dalje započetu rečenicu:“ Revizor nam dobro izgleda, i baš mu lepo stoje one espadrile“.

Sigurno se dragi moji pitate šta je bilo sa onom silnom hranom. E, ona se pojela. Verovali vi ili ne. Jelo se na dva mesta i to u činovničkoj zgradi i u porti. Jelo se i pilo koliko je ko mogao, neko i preko toga. Narod je otišao svojim kućama zadovoljan i sit. Zadovoljan jer je ugostio, bar na trenutak, novog revizora a sit jer je jeo zadovoljan.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA