PREMREŽEN MAŠTOM ZOJKIN STAN

Koliko god se puta vraćao ponovnom čitanju Bulgakovljevog dramskog dela „Zojkin stan“ ne mogu se otrgnuti ustisku koji me jednako prati pri svakom čitanju da u rukama držim tekst koji je u svojoj osnovi jedna velika tragikomedija. Jedna velika urnebesna tragedija. Žanrovski je ovaj tekst definitivno jasno određen i tu ne može biti nikakave dileme, bar po meni. Bulgakov je nad svakim od junaka ove priče stavio oreol tragedije koja je kod nekih trenutna, a kod drugih traje kao usud njihovog života. Srećnih ljudi u ovoj priči nema, a i kako će ih biti kad skoro svi likovi do svoje sreće dolaze preko tuđe nesreće.
Zojkin stan je mikrokosom Zojke Denisovne Pelc, u kojem ona može slobodno da mašta, u kojem ona može biti to što hoće, to što želi. U tom stanu ona plete svoju mrežu od želja, htenja i sreće. Mrežu u koju će se drugi uloviti, koji opet u toj mreži pletu svoju mrežu kao zamku za druge i tako sve do sopstvene tragedije. U tom začaranom krugu traganja za sopstvenom srećom preko pločnika tuđe nesreće leži sva tragičnost ove drame. U tome je tragedija i Zojke Pelc, i njenog rođaka Aleksandra Tarasoviča, i Borisa Semjonoviča komercijalnog direktora fabrike za „vrlo, vrlo teške metale“, i Ale Vladimirovne ljubavnice Borisa Semjonoviča, i Zojkine sobarice Manjuške, i Handazalina i Heruvima i mnogih drugih junaka ove priče. Jedini koji ostaje u svom svetu bez želje za traganjem za nečim većim, boljim i lepšim jeste grof Pavel Fjodorovič, kojeg je Zojka našla na đubrištu istorije. On ostaje veran svom svetu kojeg više nema. On se davno pomirio da je njegova duša davno umrla i da je ostalo samo golo telo koje više nije ni bitno. Zbog toga često puta grof ponavlja jednu te istu rečenicu: „Gde sam ja to. Kuda sam pošao.“ Zapravo, Zojkin mikrokosmos je slika u malom onog velikog kosmosa u kojem se sve utapa, koji sve proždire bez milosti a koji se pruža van tog stana kojeg su pak drugi izmaštali po svojoj volji. Svet kojeg su drugi svojom maštom premrežili, svet koji traži svoje žrtve i tragičare. Ako se u svemu tome ogleda tragedičnost likova, gde se onda vidi njihova komičnost. Komičnost se vidi u njihovoj bespomoćnosti u njihovoj jadnosti. Vidi se u njihovoj želji da budu to što nikada ne mogu i neće da budu. Vidi se u tome što žele da veruju u srećnu zvezdu koje nema. Vidi se po tome na šta su sve spremni kako bi svoju iluziju o boljem životu sačuvali. S nestankom te iluzije nema više ni njih. Bekstvo u neki drugi mikrokosmos, kao što to rade Aleksandar Tarasovič, ili Handazalin i Heruvim je privid spasenja. To nije ništa drugo nego mučno odlaganje konačnog kraja. U novom realnom svetu oni su već davno nestali.

Što su prilike u realnom svetu, svetu koji nas okružuje teže, mučnije, nečovečnije to su maštanja ljudi veća. Na kraju svaki čovek želi da bude srećan samo što to ne polazi za rukom svakom čoveku. Ako ne može da dosanja san o sreći u realnom svetu onda čoveku ostaje mašta da bar u njoj bude ono što u realnom svetu ne može da bude. Rečenica koju na kraju Zojka izgovara: „Zbogom, zbogom moj stane!...“ ne znači ništa drugo nego zbogom, zbogom moje maštanje, zbogom moje želje, zbogom moja nadanja, zbogom moja srećo. Nestao je još jedan mikrokosmos, rodiće se neki drugi na nekom drugom mestu u glavi nekog drugog čoveka. Neki drugi stan će biti premrežen maštom. Kraja kao da nema.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA