ZAPISI U OSAMI

Godinama mi je ma đarska književnost ostajala ispod čitalačkog radara. To je bilo sve dotle dok nisam pročitao ISTORIJU MAĐARSKE KNJIŽEVNOSTI, u izdanju Matice srpske, koje su za naše govorno područje pripremili Imre Ban, Janoš Barta i Mihalj Cine. Tada sam uzeo da pročitam mnoga dela mađarskih pisaca kao što su Miksat Kalman, Jožef Katona, Jožef Etveš, Mor Jokai ali i mnogi drugi. U mnoštvu pravih književnih bisera izvdvojio se roman „Zlatni čovek“ (na mađarskom „Az arany ember“) od Mor Jokaia. Prema onome što sam pročitao i čuo ovaj pisac je stvorio čitalačku publiku u modernom smislu. Dela Jokaia su se dugo čitala dobrovoljno, a pre dvadesetak godina njegovi romani su bili na visoko kotirani u anketi Velike knjige. Međutim, sada sledi ono što mi se učinilo interesantnim. U nekoliko razgovora koje sam vodio sa ljudima koji vrlo dobro poznaju mađarsku književnost jasno mi je sugerisano da popularnost Jokaia nestaje, današnjim čitaocima je sve teže da se nose sa njegovim spisima. Ako j...

Geteova drama u pet činova „Egmont“ potvrđuje već odavno izrečenu misao da najveći nemački pesnik i jedan od najvećih svetkih pesnika među pozorišnim pisicima ima prilično skromno mesto. (Za razliku od npr. Šilera) Svakako da navedena drama ne spada u red najboljih Geteovih dela, mada nije ništa bolja situacija ni sa drugim njegovim dramskim delima kao što su Faust, Ifigenija na Tavridi ili Torkvado Taso.  Sva Geteova dramska dela najbolji utisak ostavljaju dok ih čovek čita, ali pozorišnog gledaoca ta dela više odbijaju nego što ga privlače. Zašto je to tako? To je  pitanje koje se nameće. Odgovor je prilično jednostavan. Sva Geteova dramska dela boluju od istog pozorišnog nedostatak, a to je radnja. Tako je i sa dramom „Egmont“. Uloga glavnog junaka u ovoj drami je više pasivna, nego aktivna. Treba reći da je Egmont istorijska ličnost za vreme španske vladavine u Niderlandiji. Da se radi o čoveku koji je bio oženjen i imao jedanaestero dece. To je bio jedan od glavnih razlog...

Do novih saznanja čovek dođe ili namerno tragajući za nečim, ili sasvim slučajno. Tako se i meni dogodilo da sam slučajno došao do jednog saznanja koje mi je priredilo prijatno iznenađenje. U pitanju je upoznavanje sa delom Lasla Nemeta, romanopisca, esejiste i dramskog pisca čiji se književni rad u Mađarskoj protezao tokom XX veka, tačnije do 1975. Moje prijatno iznenađenje se pre svega odnosi na drame koje je Nemet iza sebe ostavio. U pitanju su dvadesetdva dela, čija se sadržina proteže od društvenih do istorijskih odnosa (drame „Sečenji“, „Izdajnik“, „Galilej“, „Gandijeva smrt“). Najčešća tema Nemetovih drama su tragedije, i to tragedije zbog privrženosti istini koja se suprotstavlja sredini i porodici (drame „Blesak munje“, „Trešnjik“, „Pansion Matis“). Za Lasla Nemeta istinoljublje je „najmoćniji i najdublji koren u instinktu zajednice“. Njegovi junaci zbog privrženosti istini dolaze u nevolju. Ta nevolja nije produkt „verske“ istine, kojoj su njegovi junaci privrženi, nego zbog ...

O Geteu, kao svestranoj ličnosti, je toliko toga rečeno da bi svaki pokušaj da se nešto novo kaže bilo ponavljanje već rečenog. Rizikujući da upadnem u tu zamku otvorio sam sebi pitanje; zašto su dela ovog čoveka jedinstvenog dara prijemčiva za čitanje, a odbojna za gledanje (čitaj pozorište)? Bez obzira da li se radi o Faustu, ili njegovom Gecu od Berlinhigena, ili pak o Ifigeniji na Tavridi ili Egmontu, ili, pak, o Torkvatu Tasu utisak je uvek isti. Ta dela rado čitamo, ali ista gledaoce više odbijaju no što ih privlače. Sasvim je npr. druga situacija kod Šilera. Nemam drugi odgovor na postavljeno pitanje osim da se radi o delima sa oskudnom radnjom. Njegovi junaci su predstavljeni, oni ne deluju. Jeste Gete, u neku ruku bio genije, ali kada je u pitanju pozorište bez razvijenog osećaja za pozornicu. Možda potonje napisano zvuči kao jeres, ali moj osećaj, kada je u pitanju vrednovanje Getea kao dramskog pisca, ide u tom pravcu.