EGMONT

Geteova drama u pet činova „Egmont“ potvrđuje već odavno izrečenu misao da najveći nemački pesnik i jedan od najvećih svetkih pesnika među pozorišnim pisicima ima prilično skromno mesto. (Za razliku od npr. Šilera) Svakako da navedena drama ne spada u red najboljih Geteovih dela, mada nije ništa bolja situacija ni sa drugim njegovim dramskim delima kao što su Faust, Ifigenija na Tavridi ili Torkvado Taso.  Sva Geteova dramska dela najbolji utisak ostavljaju dok ih čovek čita, ali pozorišnog gledaoca ta dela više odbijaju nego što ga privlače. Zašto je to tako? To je  pitanje koje se nameće. Odgovor je prilično jednostavan. Sva Geteova dramska dela boluju od istog pozorišnog nedostatak, a to je radnja. Tako je i sa dramom „Egmont“. Uloga glavnog junaka u ovoj drami je više pasivna, nego aktivna. Treba reći da je Egmont istorijska ličnost za vreme španske vladavine u Niderlandiji. Da se radi o čoveku koji je bio oženjen i imao jedanaestero dece. To je bio jedan od glavnih razloga zbog čega je Egmont ostao u Brieslu nakon dolaska vojvode Albe, i pored toga što ga je grof Orlanski ubeđivao da pobegne iz Brisela jer Alba ne donosi ništa dobro. Novi namesnik (umesto Margarite od Parme) planira da ognjem i mačem vlada u toj provinciji španskog kraljevstva. U Geteovoj drami Egmnot je predstavljen kao mladić koji nema ni ženu, ni decu. Već odstupanje od istorisjkih činjenica čitaoca navode na razmišljanje da će Egmont imati aktivniju ulogu. Ali toga nema. Geteov Egmont nema nameru da svoju otadžbinu oslobodi od španske vlasti, već se rukovodi željom da se zlo stanje koje postoji ne pogorša. Zbog takve pasivne uloge Egmnot na kraju ne gine zbog nekog svog dela, ili postupka već gine zbog svoje popularnosti. Tako umesto herojske smrti, imamo mučeničku smrt. Posebno je interesantna scena iz četvrtog čina kada Egmont posećuje Klaru u njenoj kući. Interesantnost te scene se ogleda u mučnosti koju ona proizvodi. Naime, Egmont dolazi u Klarinu kuću sav nagizdan gde ga krasi španski orden Zlatnoga Runa, kojeg on sa ushićenjem pokazuje Klari. „U Klarinoj maloj sobi „veliki Egmont“ i sam postaje mali, a u trenutku kada Klarina Majka izlazi iz sobe da bi joj kći ostala sama sa Egmontom, on čak silazi i ispod toga“. (citat iz članka o Egmontu dr Miloša Trivunca). Jedina lepa stvar, u pozorišnim smislu, kod ove drame jeste ekspozicija. U svim činovima se jasno vide prilike i događaji. Likovi koji se pojavljuju u u ovoj drami, što utiče na uspelost ekspozicije, su jasno individualno istaknuti sa tipskim crtama mase. Sigurno da postoje i oni gledaoci koji u Egmontu ne žele da vide heroja, već čoveka sanjalicu koji kroz život ide vezanih očiju, koji zbog te zaslepljenosti malo ima dodira sa javom, te bez borbe biva uništen njenim udarcima. Takvim ljubiteljima pozorišta Geteov „Egmont“ biće tragedija vredna pažnje.

Slika u prilogu. Vizija Egmontovog sna pred jutro i njegovog pogubljenja. Prilika koja se ukazuje Egmontu u snu je Sloboda u nebesnoj odeći koja počiva na jednom oblaku. Prilika u ruci drži strele i venac i ima lice Klare. Tim klasičnim simbolima poruka je jasna; Egmntova smrt će provincijama doneti slobodu, a njega, Egmonta, priznaje za pobednika. Nakon buđenja, a pod uticajem sna Egmont govori: „ Božanska soboda je uzela lik moje drage; divno devojče se ogrnulo nebesnom odećom svoje prijateljice. U jednom ozbiljnom trenutku one su više ozbiljne no ljupke. Krvlju umrljanim stopalima stupila je preda me, krvlju umrljane su lelujave bore njenog skuta. To je bila moja krv i krv mnogih plemića. Ne, nije ona uzalud prolivena! Koračajte napred! Čestiti narode! Tebe predvodi boginja pobede! I kao što more provaljuje vaše nasipe, tako i vi prolomite, srušite bedeme tiranije, sperite je sa svoga zemljišta na koje se drznula da digne svoju ruku, utopite je!“