Do
novih saznanja čovek dođe ili namerno tragajući za nečim, ili sasvim slučajno. Tako
se i meni dogodilo da sam slučajno došao do jednog saznanja koje mi je
priredilo prijatno iznenađenje. U pitanju je upoznavanje sa delom Lasla Nemeta,
romanopisca, esejiste i dramskog pisca čiji se književni rad u Mađarskoj protezao
tokom XX veka, tačnije do 1975. Moje prijatno iznenađenje se pre svega odnosi
na drame koje je Nemet iza sebe ostavio. U pitanju su dvadesetdva dela, čija se
sadržina proteže od društvenih do istorijskih odnosa (drame „Sečenji“,
„Izdajnik“, „Galilej“, „Gandijeva smrt“). Najčešća tema Nemetovih drama su
tragedije, i to tragedije zbog privrženosti istini koja se suprotstavlja
sredini i porodici (drame „Blesak munje“, „Trešnjik“, „Pansion Matis“). Za
Lasla Nemeta istinoljublje je „najmoćniji i najdublji koren u instinktu zajednice“.
Njegovi junaci zbog privrženosti istini dolaze u nevolju. Ta nevolja nije
produkt „verske“ istine, kojoj su njegovi junaci privrženi, nego zbog one koja
je nastala u tvrdoglavosti. Nemetovi junaci, ako osete opasnost na sopstvenom
putu traganja za istinom, od istine se teže odvajaju nego od života. Istina
Nemetove junake vodi ka tragediji. Zapravo,
skoro svaki Nemetov dramski lik podseća na okovanog čoveka, baš onako kao što
su Laokon i njegovi sinovi obavijeni zmijama. Drame Lasla Nemeta mogu da izgledaju
konzervativno u odnosu na dramske pisce sa zapada koji su stvarali u isto vreme
kada i on. Odlike njegovih junaka su drukčije. Njegovi junaci streme „osvajanju
celovitosti“, sredina ne može da ih proguta. Laslo Nemet u svojim dramama
eksperimentiše formom, te je iz tog razloga u njegovim delima strast zamenjena
sadržinom. Treba biti posve jasan da Nemet svojim pisanjem ne razara uobičajene
okvire pozornice, on zadržava sibole stvarnosti, ali će ući u sukob sa radnjom
drame. Kod Nemeta zbivanja se dešavaju van pozornice, baš kao i kod Čehova,
njegovi junaci stupaju na scenu tek kada su „izazvali“ sudbinu, kada su
„izazvali“ svet protiv sebe i kada su se desili događaji koji su usledili nakon
„izazivanja“ sveta. Kod Nemeta dijalog (čitaj jezik) ubrzava radnju, svakoj
reči pripada misao. Čitalac iz dijaloga saznaje šta su minuli događaji izazvali
u svesti i osećanjima aktera. U dramama Lasla Nemeta „jezik održava žar dramske
borbe“. Prava pozornica drame postaje duh. Dramaturgiji Lasla Nemeta nedostaje
ironija, a njegove drame su srodnije proročkoj strasti Ibzena. U vreme kada je
počeo da piše drame Laslo Nemet je zamišljao pozornicu kao fatamorganu, mesto
na kojem se stvarnost poigrava pred očima. Borba se ipak može spojiti sa
laokoonskom statikom, tako da drame Lasla Nemeta, bar meni, poseduju vrhunac u
kojem lik, uprkos stezanju zmije i sopstvenog otimanja, dobija konačan oblik,
izrastajući iznad onih s kojima će još govoriti.
Коментари
Постави коментар