ZAPISI U OSAMI

Kada sam u januaru ove godine posetio izložbu "Svetla Karavađa. Zora modernosti u evropskom slikarstvu, remek-dela iz kolekcije Roberto Longi" koja je bila organizovana u Nacionalnom muzeju umetnosti Temišvara, u mnoštvu vrednih slika koja posmatrača ostavljaju bez daha, jedna koja je na mene ostavila jak utisak je slika "Poricanje Svetog Petra". U pitanju je delo Hendricka ter Brugghena, jednog od holandskih karavađista. Na slici je prikazan Sveti Petar kako se tri puta odriče Hrista. U pitanju je religijski događaj koji je opisan u sva četiri Jevanđelja. Veruje se da je slikar sliku uradio nakon 1625. godine, u poslednje tri godine svog života. Slika se odlikuje naglašenom igrom svetlosti, baroknim kvalitetom i rešenom senzibilnošću. Sve navedeno predstavlja značajno odstupanje od Ter Brugghenovih ranijih radova. Upravo u potonje rečenom leži draž ove slike.

Mnogo je primera u ljudskoj istoriji koji govore o pogubnom delovanju nestručnih ljudi po društvo i pojedince. Isto tako mnogo je primera gde se takvo delovanje želi sakriti od javnosti. Obično je to slučaj kada politika i lični interesi umešaju prste. S druge strane umetnost kao neumorna potreba čovečanstva, svojim delima i umetničkim izrazom, maše čovečanstvu zastavicom upozorenja na te pogubnosti, na te pojave. Društveno angažovanim delom skreće pažnju javnosti na ono što drugi hoće da sakriju od nje. Jedan od takvih primera je slika „Splav Meduza“ francuskog slikara Teodora Žerikoa.   Žeriko je na ovoj slici ovekovečio stvarni događaj koji se dogodio. U pitanju je sudbina broda „Meduza“ koji je nastradao kod obala Senegala. Kapetan tog broda je bio Šumare. Na brodu je bilo oko 400 putnika i 14 topova. Kapetan, nakon što je brod zadesila nesreća, nije hteo da žrtvuje topove (da ih baci u more) u korist ljudi, i pored toga što je to bila jedina racionalna opcija, već je izdao nar...

U Senti, gradiću na severu Vojvodine, od pre neku godinu je otvorena Mala gradska galerija. Ništa čudnog u tome ne bi bilo, da se sve to ne dešava u vremenu kada na sve strane se isti, ili slični objekti kulture gase. Para za kulturu je sve manje, a ono što se iz državnog budžeta izdvaja namenjeno je za poslušne kulturne radnike, za politički podobne umetnike. Mala gradska galerija u Senti ne dobija sredstava iz državnog budžeta, a još manje se radi o ljudima za koje se može reći da su politički podobni. Zbog toga je potez ljudi koji su osnovali ovu galeriju, i redovno organizuju izložbe u njoj, poduhvat vredan divljenja. Humanistička kultura rođena je onoga dana kada je Terencije izjavio:"Ništa što je ljudsko nije mi strano." Dvadesetak vekova kasnije, flamanski slikar Rubens dao je ovoj misli još dublji smisao:"Ceo svet smatram svojom otadžbinom." Ovu poruku galerije i muzeji prenose svim ljudima sveta služeći se međunarodnim jezikom umetnosti. Tako i Mala gradska...

Kada sam u decembru 2024. godine posetio Muzej lepih umetnosti u Budimpešti, jedan od posebnih doživljaja je bio susret sa slikom "Muški portret" (početak XVI veka). U pitanju je lirski nežni portret u tamno obučenog mladića s mrežastom kapom na glavi pred jarkocrvenim pozadinom.  U pitanju je slika koja je urađena tehnikom ulje na dasci. Zašto je susret sa ovom slikom za mene bio poseban doživaljaj? Zato što za istoričare likovne umetnosti ova slika predstavlja gotovo nerešivu zagonetku. Naime, prvobitno se tvrdilo da je autor ove slike Albreht Direr. Takav stav su zastupali proučavaoci Direrovog dela od Tauzinga, do Vinklera i Panofskog. Kasnije, Valdman je prvi iskazao sumnju da se radi o Direrovom delu, a potom su isto učinili i Štadler i Holcinger. Interesantno da je prva sumnja da je Direr autor ove slike usledila kada je utvrđeno da je slika, suprotno svim ranijim ocenama, odlično sačuvana i da se nepreciznosti i "nejasnoće" ne mogu objašnjavati posledicama n...

„Nana“ , roman Emila Zole objavljen je (Zola je rad na njemu započeo 1868), kao deveti roman serijala „Rugon-Makar“. Zola je u planu predstavljenom izdavaču Lakroa (1869), ocrtao glavne likove ovog dela, čiji su karakteri trebalo da postanu umetnička ilustracija i fizioloških i društvenih zakona onog vremena. Zola je težeći sveobuhvatnom prikazu društvenog života, odlučio da istakne teme i činjenice koje su bile „zabranjene“ sa stanovišta zvanične umetnosti. To je, zapravo, ideja romana „Nana“. Ovo delo je priča o Parizu Drugog carstva i o prostitutki koja je postala simbol „ere ludila i srama“. Roman je završen 1878. i objavljen 1880. Genetski, „Nana“ je povezana sa drugim delom pisca „Zamka“ (1877). Postoji hipoteza da je Moneova slika „Nana“ (model - Anrijeta Ozer) u poreklu Zolinog romana. Na kraju dela, Nana umire od malih boginja. Pisac u smrti devojke vidi dvostruki simbol: slučajno se izdignuvši iz siromaštva, postala je i nosilac zaraze, ali i sama biva zaražena. Žena koja...

Malo je slikara koji u meni svojim delima, u isto vreme, izazivaju i ushićenje, i gađenje i šokiranje. Jedan od njih je Fransisko Goja. Pred delima ovog slikara nikada nisam ostajao ravnodušan. Ovo se pogotovo odnosi na njegovu serija grafika „Los caprichos“ (kaprici, fantazije). Sarah Simmons je u knjizi „Goja“ povodom navedene serije grafika zapisala: „Zbirka grahika i kompozicionih tema , smišljana i gravirana rukom Don Fransiska Goje. Autor je ubeđen da osuda ljudskih grešaka i poroka može biti dostojna tema slikarstva: kao pogodne teme za svoje delo, on je iz mnoštva gluposti i grešaka izabrao one koje su zajedničke svakom građanskom društvu, a među uobičajenim pomračenjima i lažima koje su prouzrokovane običajima, neznanjem ili samoljubljem, one za koje veruje da su najprikladija tema za podsmeh ali koje u isto vreme podstiču i maštu.“ Rad na seriji grafika „Los caprichos“ Goja je započeo kada je zbog bolesti napustio Madrid. Tokom boravka na imanju vojvotkinje od Albe Goja je ...