ZAPISI U OSAMI

U jednoj svojoj belešci poznati španski pisac, esejista i filozof Hose Ortega i Gaset je zabeležio da je Stendal verovatno „posle Boga najveći pripovedač.“ Knjiga „Opatica iz Castra“ jednu takvu smelu tvrdnju potvrđuje (deo zbirke „Italijanske hronike“). Stendal je u navedenoj knjizi upotrebio renesansnu hroniku o nesrećnoj ljubavi bogate plemkinje i siromašnog mladića. Dok čitate ovu knjigu imate osećaj kao da čitate jednu posebnu priču o Romeu i Juliji. Na takvu misao vas navode događaji u knjizi gde se ljubavnici nalaze ne samo u suprotnim političkim (i ratničkim) taborima, nego su suprotsavljeni i po svom društvenom položaju. Kao kod Lukrecije Bordžija, tako i ovde imate bezbroj intriga, kako političkih tako i drugih, koje do kraja uništavaju bilo kakvu mogućnost da ljubavna veza opstane. Ne samo da veza između bogate plemkinje i siromašnog mladića ne opstaje, već se završava kobno po plemkinju. Ona izvršava samoubistvo.

Nikada čovek o utiscima sa jednog pozorišnog festivala ne može da govori mirno. Čak i ne može da ne govori. Svestan sam da će o festivalu koji je tokom prošle nedelje održan u Senti ljudi od struke i pera izneti jasniju, kompetentniju i društvu važniju sliku, nego što ću to uraditi ja. Osećam potrebu da iznesem svoje utiske svestan da ovo što sam napisao neće biti od koristi drugima. Eto, još jednom se potvrđuje da je potreba jača od razuma. Krenimo redom. Predstava „Hladan suton“ u režiji Kinge Mezei spada u red poetskog pozorišta, koje se inače ne viđa često na našim scenama. No, za razumevanje poetike predstave nužno je poznavanje i pesničkog stvaralaštva Janoša Siverija, čiji su stihovi služili rediteljki kao podloga za predstavu. Isto tako potrebno je, ako ne u celini, ono bar jednim delom, poznavati i likovno stvaralaštvo Jožefa Beneša, čija je likovna poetika takođe bila jedan od kamena međaša ove predstave. Baš onako kako je Siveri bio tvorac poetske inovacije kod vojvođanskih

Negde s proleća 2015. godine, ako se ne varam, gledao sam predstavu Novosadskog pozorišta "Ban Bank" u režiji Andraša Urbana. Priznajem da me je gledanju privukla prilično burna dešavanja koja su predstavu pratila, naročito u Mađarskoj (iz Pečuja je predstava prosto oterana a Urban proglašen nekom vrstom persone non grata, dok je u Segedinu predstava ispraćena ovacijama koje se retko viđaju). Kada sam gledao predstavu interesovao me je rediteljski postupak, te je moja pažnja bila u potpunosti fokusirana na pozorišne elemente. O predlošku nisam ni razmišljao.                                                Fotografija:  http://www.uvszinhaz.com Sada, kada sam delo Jožefa Katone upoznao shvatio sam koliko je Urban uspešno priču doveo na kolosek dogadjaja koji korespondiraju s današnjicom, gde je drama doživljena kao individualna tragedija lišena potrošene velike istorije i političkih događaja. Treba imati u vidu da je drama "Ban Bank" jedinstveno delo svog vremena, kan

Kada su u pitanju klasici mađarske književnosti, tačnije prozni pisci svakako da se dva imena izdvajaju kao reprezenti. To su: Mor Jokai i Moric Žigmond. Međutim, postoji još nekoliko proznih pisaca klasike čije se pisanje izdvaja po kvalitetu i čiji književni opus predstavlja značajan segment mađarske prozne književnosti. Jedan od tih pisaca je i Kalman Miksat (1847-1910).   U pitanju je pisac čija dela su se pojavila na raskršću romantike i realizma. Miksat se dosta pozno susreo sa modernom varijantom realizma (pod uticajem Jokaijeve romantike i Dikensovog bidermajerskog realizma), gde je uzdigao neknjiževne teme i vrste, pa je tako stvorio bogatu zalihu malih epskih formi koje je kasnije razvijao. Izvorna građa Miksatovih dela su lutajući motivi priča i anegdote. Reprezetativno delo ovog pisca između romantike i realizma je „Kišobran svetog Petra“. U ovom delu Kalman razvija celu skalu osećajno-estetskih dejstava, gde takođe dolazi do izražaja piščev žanr-realizam kao i crtanje bl

  „Onome koji pobeđuje daću od skrivene mane, daću mu i beo kamen i na kamenu napisano novo ime, koje ne zna niko sem onoga koji ga prima.“ Otkrovenje Jovanovo U izdanju Biblioteke „Jovan Dučić“ Sečanj i Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin" Zrenjanin izašla je knjiga „Dopisnice iz Varoši“ Novaka Zubca. Novak Zubac nije pisac, on je ekonomista ali mu, kako sam kaže, pisanje predstavlja duševnu hranu. Već sam taj podatak govori koliko duševna hrana može da oplemeni čoveka, a pisanje je u svojoj osnovi plemenito. Knjiga, kroz 64 priče, govori o prošlosti jednog mesta (Jaša Tomić), koje je ne tako davno bilo mesto lepog življenja. Svaka od priča se završava lepom i milozvučnom porukom…”ono naše što nekad bejaše”… Zapravo, ta poruka kojom pisac završava jednu priču, predstavlja u isto vreme i uvod u novo autorovo kazivanje. Novak Zubac putem reminiscencije čitaocu približava jedno vreme koje je ostalo iza nas, ali koje na živopisan način u čitaocu budi želju da se to

 

Živeti zarad ljubavi, biti spreman na sve zarad ljubavi - to se često dešava u životu. Ljubav ne može da nestane, zapravo sa Remarkom ljubav nikada ne nestaje. Heroji blede, ali ljubav zauvek ostaje u njihovim srcima. Zajednička lutanja jačaju naklonost, a teškoće očvršćavaju osećanja. “Noć u Lisabonu” je još jedna dirljiva priču u kojoj Remark, još jednom govori da je sreća biti rođen u bilo kojoj državi, osim u Nemačkoj, u kojoj je nacistička ideologija izbacila racionalnost iz ljudi koji su bili brutalizovani zloćudnom hiperinflacijom, spremni da poveruju svakome da će im obećati bolje sutra. Bez obzira kolika je cena tog boljeg sutra. U takvoj situaciji nemoguće je konzumirati bilo šta drugo osim alkohola, pa se ne treba čuditi što Remarkovi junaci mogu da piju bez kao bez duše. A ako odluče da ispričaju priču, onda slušaču ostaje samo da sasluša priću i saglasi se sa njom. „Noć u Lisabonu” je roman koji koloritno opisuje Nemačku tokom početka Drugog svetskog rata, to je priča o pr

Roman "Očevi i deca" Ivana Sergejeviča Turgenjeva otkriva odjednom nekoliko problema. Jedan problem odražava sukob generacija i jasno demonstrira način da se iz njega izađe, a da se pri tom sačuva ono glavno - porodica. Drugi problem demonstrira procese koji se odvijaju u tadašnjem društvu. Kroz dijaloge i vešto razrađene slike predstavljen je tip javne ličnosti koji je jedva počeo da se pojavljuje, negirajući sve temelje postojeće državnosti i ismevajući takve moralne i etičke vrednosti kao što su ljubavna osećanja i iskrena vezanost. Sam Ivan Sergejevič u radu ne zauzima nijednu stranu. Kao autor, on osuđuje i plemstvo i predstavnike novih društvenih i političkih pokreta, jasno pokazujući da su vrednost života i iskrene naklonosti mnogo veće od pobune i političkih strasti. Glavni junak romana, nihilista Jevgenij Vasiljevič Bazarov, zajedno sa mladim plemićem Arkadijem Kirsanovom, stiže na imanje Kirsanovih, gde upoznaje oca i strica svog druga. Pavel Petrovič je so

Priča o Dmitriju Nikolajiču Ruđinu je priča o apstraktnom životu, o mentalnim interesima koji imaju malo veze sa stvarnim životom. To je priča i o životu koji je uronjen u poeziju i filozofiju, ostajući na visini apstraktnih spekulacija. Život su uzvišeni ideali, o kojima se mnogo i sa entuzijazmom govori. Ali ti ideali ostaju takvi u svojim rečima i pismima prijateljstva i nemaju uticaja na njihove živote. Oduševljeno verujući u dobrotu i propovedajući svoje moralne ideale, ovi sanjari ne vide kakva je tužna nesloga između njihovog propovedanja i života, njihovog ličnog i okruženja. Ceo njegov život svodi se na to da on, koji zapravo nije zauzet ničim, luta po čudnim putevima, nemajući svoje, i izgovara svoje tirade i propovedi. To daje razlog trezvenom i poslovnom Ležnjevu da u prvom delu romana napravi vrlo kritički stav o Ruđinu, govoreći o njemu u ironičnom tonu. Ruđinova elokventnost i strast uglavnom pogađaju mlade ljude koji veruju svakoj njegovoj izgovorenoj reči, veruju m

Erih Marija Remark je roman „Tri ratna druga“ napoisao 1936. godine. Radnja romana je smeštena u dvadesete godine prošlog veka u jednom nemačkom gradu, u vreme kada je svetska ekonomska kriza počela da uzima maha. Priča iz romana je u stvari priča o nemačkoj istoriji. Nakon Prvog svetskog rata mnogi ljudi su suočivši se sa krizom bivali rastrzani. Remark je kroz roman pokazao kako rat stvara izgubljene generacije, kako osakaćuje živote nevinih ljudi sa obe strane ratišta. Propadanje svih sfera društva, koje je prikazano u romanu, rezultat je poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu. Odatle potiču sve nevolje za trojicu junaka, Roberta, Ota i Lenca, ali i Patricije koja se sasvim slučajno useljava u Robertov život. Potpuni nered, kriza, siromaštvo, nedostatak nade, razočarenja, odanost alkoholu  - sve su to elementi koji prate život ne samo junaka ovog romana, već kompletno nemačko društvo u to vreme. Verovanje je nestalo, a vera je ono što je narod tražio. U romanu Remark prikazuje i fašiz

“Pozorišni roman“ Bulgakova je autobiografska priča. Zbog toga, da bi razumeli ovaj roman, nepohodno je poznavati piščevo delo, odnosno nepohodno je poznavaki sva događanja vezana za dramski tekst Molijer kojeg je Bulgakov pisao za MHAT. U pitanju je jedan od najznačajnijih epizoda u životu Bulgakova koja ga je, zašto to ne reći, n jedan čudan način trajno vezala za pozorište. Bulgakovljev Molijer je u vreme kada je nastao među književnicima, književnim kritičarima i poklonicima tetara izazvao oštre, polemične tonove. Dok su jedni smatrali da se radi o savremenom dramskom tekstu vrednog pažnje, drugi su govorili da je u pitanju bezvredan tekst opisujući ga kao delo sa spoljnim sjajem ali sa lažnom sadržinom. Koliko je Bulgakovljev Molijer teško ugledao svetlo dana kao pozorišna predstava govori podatak da je u MHAT-u održano 290 proba dok se nije došlo do premijere. Ni nakon premijere u MHAT-u strasti se nisu stišavale, pa je tako u mnogim pozorištima bio obustavljen rad na predstavi

U romanu „Bela garda“, koji je imao burnu istoriju nastanka i življenja, Mihail Afanasijevič Bulgakov postavlja niz pitanja, problema koji su relevantni za njegovo vreme, ali će u isto vreme, ispostaviće se, biti relevantni i za buduća vremena. Revolucionarni događaji u Ukrajini s kraja 1918, i početkom 1919. godine   su u središtu zbivanja romana, i ti događaji pomažu da se kroz njih pokažu najbolje i najgore ljudske osobine. Kroz čitav roman posmatramo porodicu Turbin, koju čine tri člana Aleksej, doktor, njegova sestra Jelena i njegov brat Nikolka. Većina problema, pitanja koje je Bulgakov u romanu otvorio otkrivaju se na primerima članova ove porodice. Pitanje moralnog izbora zauzima ključno mesto u problematici. Svaki junak bira kako će živeti - po savesti ili uprkos tome. Na primer, Turbini biraju život u svojoj domovini uprkos okolnostima, jer im je čast važnija od života. S druge strane, Jelenin muž Talberg beži u inostranstvo. Beđi iz opasnosti u nepoznato kao pacov. Problem

Zbirka priča Nikolaja Vasiljeviča Gogolja pod nazivom “ Mirgorod“ prvi put je objvaljena 1835. godine kao posebno delo, a zatim 1842. godine u sklopu sabranih dela pisca. Po mnogo čemu mirgorodska kolekcija priča je nastavaK zbirke priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, što je i sam pisac u par navrata potvrdio. Pisac u Mirgorodu razvija temu života i života ukrajinskih seljaka i kozaka („Vij“ i „Taras Buljba“) kao i sitnog plemstva („Starovremenske spahije“ i „Kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“). U pričama Mirgoroda pisac je sačuvao živopisni opis ukrajinska prirode, ali je ubacio i elemente fikcije kao i lukavo ironični humor. Međutim, koliko god priče iz zbirke „Mirgorod“ bile nastavak priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, one se u značajnoj meri razlikuju. U drugoj zbirci priča preovladava realistični metod prikazivanja stvarnosti. Pisac opisuje život u tipičnim likovima, ističući u njima ono što je najznačajnije sa socio-psihološkog stanovišta. Takav j

-Ah ti stepo široka - “ Brzina   - to je sestra talenta“ zapisao je u jednoj svojoj svesci Anton Pavlovič Čehov. Čehov se s pravom smatra majstorom kratke priče, što svakako ima veze sa talenom. Anton Pavlovič je bez skučenosti, ali i bez opsežnih monologa i opisa, zapravo u malom, uspeo da istakne suštinske detalje. Ti detalji su filigranski precizno razjasnili lik junaka u priči, tačno su odredili kakva je osoba o kojoj nam pisac govori. Priča „Stepa“, za mene predstavlja jednu od najlepših priča koje je ispričao Čehov. Sam zaplet u priči je vrlo jednostavan: ujak odvodi nećaka u grad na školovanje u gimnaziju. Na putu od kuće do grada glavni junak Jegoruška prolazi stepom koja odiše setom. Čini se da na tom mestu nema mesta za nešto lepo i zanimljivo. On odlazi od kuće pun tuge. Odlazi iz nečeg poznatog i toplog, u nešto nepoznato. Šta ga čeka u plovidbi „morem života“? Na putovanju stepom, koja kao da nema kraja, kod koje se zemlja i nebo stapaju u jednu neprekidnu l

Priču „Paviljon br.6“ Anton P avlovič Čehov je napisao 1892. godine, kada su se rodili novi književni pokreti (kao što je simbolizam), kada su sazrela revolucionarna raspoloženja (koja su rezultirala ustankom 1905. godine). Život je pun dešavanja, novih početaka i utisaka. Međutim, u životnom nemiru ljudi zaboravljaju na najvažniju stvar - duhovnu komponentu svog ponašanja. Upravo potonje rečeno predstavlja polaznu premisu priče „Paviljon br. 6“. Iz usta Ivana Dmitrieviča Gromova, autor iznosi svoja razmišljanja o stanju društva, koje je daleko od moralnog savršenstva, pažljivog i poželjnog odnosa jednih prema drugima. Društvo, prema heroju, „vodi dosadan, besmislen život, diverzifikujući ga nasiljem, nepristojnom razvratnošću i licemerjem ...“. Uprkos takvim izjavama, Ivan Dmitrievič je bio voljen i poštovan. Ali vulgarnost života imala je strašan efekat, uništila mu je ne toliko um, koliko dušu. Stoga je slučajni sastanak okrenuo život Gromova u sasvim drugom pravcu, zbog čega

Roman "Majstor i Margarita" centralno je delo u književnom opusu M.A. Bulgakov a . Roman i ma zanimljivu umetničku strukturu: radnja romana se odvija u tri različite ravni. Prva ravan je realistični svet života Moskve tridesetih godina, druga ravan je svet koji čitaoca vodi u daleka vremena i događaje opisane u Bibliji, i na kraju, treća ravan je fantastični svet Volanda i njegovih veština. Karakteristika razvoja zavere u romanu je kršenje uzročno-posledičnih odnosa (iznenadnost, apsurdnost, nedoslednost) likova u romanu. Roman počinje u Moskvi, na Patrijaršijskom ribnjaku, gde se sastaju predsednik upravnog odbora jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja MASSOLIT Mihail Aleksandrovič Berlioz i mladi pesnik Ivan Bezdomni. Suptilna Bulgakova ironija prožima svako poglavlje romana. Već u prvim redovima romana postoji parodija na kratice koje su bile u modi u tim godinama i ponekad nespretne skraćenice, a koje naglašavaju pripadnost klasi nepovoljnih književ