Пређи на главни садржај

Постови

BELEŠKE NA MANŽETNI

Kada bi čvrsti, strmi zidovi Egerskog zamka mogli da govore, izvesno je da bi govorili o borbi na život i smrt opsade 1552. godine. Umesto tihog kamenja, pustinjak zamka Geza Gardonji je to učinio i stvorio besmrtno delo. Možda nije preterano reći da su Egerske zvezde najpopularniji mađarski roman. Ne samo da je ime pisca učinilo poznatim širom zemlje, već je dugo oličavalo koncept romana u očima čitalaca. Mlade godine mnogih, generacija bile su ispunjene entuzijazmom avanturističkog života snalažljivog Gergelja Bornemisa i herojstvom šačice branilaca Egerskog zamka.
Недавни постови

BELEŠKE NA MANŽETNI

"U svakom slučaju, alhemija je jedna čedna kurtizana koja ima mnogo ljubavnika, ali nikome ne dozvoljava da uživa i njenim čarima i sve njih čeka samo razočarenje. Pretvara zanesenjake u ludake, bogate u siromahe, filozofe u budale, a obmanute u zlatousti varalice..." Trithemius, Annalium Hirsaugensium Tonus II, S. Gallo, 1690, 225

USPOMENA IZ EGERA

Skulptorska grupa „Végvari vitézek“ čuva sećanje na branioce Egera u čuvenoj opsadi tog grada iz 1552. godine. Grupa je sastavljena od nezavisnih elemenata u bronzi koji nisu međusobno povezani, ali kada se stave u odnos predstavljaju kompoziciju. Ovde govorimo o duhovnoj povezanosti, a ne o povezanosti materijalom. Elementi su tako urađena da su nešto veći nego u prirodi , a sama kompozicija nam dočarava borbu između hrabrih branioca grada i turskih osvajača. Skultursku grupu je izradio Kisfaludi Stróbl Zsigmond na osnovu jedne manje skulpture. Pažljivim posmatranjem kompletne kompozicije sasvim jasno možemo osetiti da je puna života i energičnosti. Sve figure grupe se nalaze u izrazitoj dinamici. Ako pogledamo mađarskog branioca na osnovu položaja tela stiče se utisak da samo što ne iskoči iz sedla, kao da hoće brže, nego što konj ide, da stigne do neprijatelja. Mač mu je okrenut ka napred, ka neprijatelju. Ova figura kao da nam poručuje da ne postoji nazad, postoji samo napred. S dr...

BELEŠKE NA MANŽETNI

Prikazati srpsku književnost - nije tako jednostavno kako se čini. Mnogo je primera koji odaju da su književne vrednosti koje hoćemo izdići iz struje vremena, pokopane pod debelim naslagama laži. Toliko pokopane, da ono što se naziva istorija književnosti prekriva samu književnost, tj. estetsku pa i etičku stvarnost pisanih dela. Stvarnost! To je ono što je najteže pristupačno, Da bi stvarnost postala vidljiva, da bi se mogla poznati, treba je odvojiti, osloboditi od njenih sveštenika, koji su oko nje stvorili neko lažno javno mnjenje, gomilu lažnih asocijacija, osećaja i predrasuda. Da bi misao, lepota i emocija koja nadahnjuje stvaraoce devičanski uskrsnule i delovale sa svom svojom izvornom neposrednošću, treba ih očistiti od muzejske prašine istorije književnosti i od taloga tradicionalnih laži.

BELEŠKE NA MANŽETNI

„Oh, teško je naići na put Božiji usred života koji vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako krajnje buržoaskog vremena, bez ikakvog duha, sa pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, pustinjak u šupi čiji mi radosti usred sveta nisu ništa. Ono što se u meni dešava u retkim satima radosti, što je za mene slast, doživljaj, zanos i uzvišenost, svet voli i traži možda samo u pesničkim delima, a u životu smatra ludilom. I zaista, ako je svet u pravu, ako je ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljstvo takvim malim stvarima, onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam zaista, kako sebe često nazivam, stepski vuk, životinja koja je zalutala u čudan i neshvatljiv svet, koji više ne nalazi svoju hranu i vazduh. Herman Hese "Stepski vuk"

BELEŠKE NA MANŽETNI

Jasno je da je literatura nešto bitno drugo i više nego zbirni pojam dobro ili vanredno dobro uspelih opservacija naročito talentovanih ljudi.Literatura budi u nama strasno zanimanje upravo zbog toga što se, na paradoksalan način, u svakom doista literarnom delu radi o nečemu drugom i nečemu višem nego samo o „literaturi", tj. o zanatskoj virtuoznosti pisanja. Kada govorimo o istoriji neke nacionalne književnosti i ukazujući na njene probleme, mi ne govorimo samo o istoriji književnosti. Ne zato što ne bih hteli govoriti samo o njoj, nego zato što nezavisno od subjektivnih intencija književnih stvaralaca literatura i njena istorija sadrže ujedno i istoriju istorijskih epoha i društava, sukobe politike i pogleda na svet, borbu i stremljenja, strasti i patnje društvenih klasa.

MOR JOKAI

Godinama mi je ma đarska književnost ostajala ispod čitalačkog radara. To je bilo sve dotle dok nisam pročitao ISTORIJU MAĐARSKE KNJIŽEVNOSTI, u izdanju Matice srpske, koje su za naše govorno područje pripremili Imre Ban, Janoš Barta i Mihalj Cine. Tada sam uzeo da pročitam mnoga dela mađarskih pisaca kao što su Miksat Kalman, Jožef Katona, Jožef Etveš, Mor Jokai ali i mnogi drugi. U mnoštvu pravih književnih bisera izvdvojio se roman „Zlatni čovek“ (na mađarskom „Az arany ember“) od Mor Jokaia. Prema onome što sam pročitao i čuo ovaj pisac je stvorio čitalačku publiku u modernom smislu. Dela Jokaia su se dugo čitala dobrovoljno, a pre dvadesetak godina njegovi romani su bili na visoko kotirani u anketi Velike knjige. Međutim, sada sledi ono što mi se učinilo interesantnim. U nekoliko razgovora koje sam vodio sa ljudima koji vrlo dobro poznaju mađarsku književnost jasno mi je sugerisano da popularnost Jokaia nestaje, današnjim čitaocima je sve teže da se nose sa njegovim spisima. Ako j...