GROZOTA, STRAH, OČAJ I NADA

Mnogo je primera u ljudskoj istoriji koji govore o pogubnom delovanju nestručnih ljudi po društvo i pojedince. Isto tako mnogo je primera gde se takvo delovanje želi sakriti od javnosti. Obično je to slučaj kada politika i lični interesi umešaju prste. S druge strane umetnost kao neumorna potreba čovečanstva, svojim delima i umetničkim izrazom, maše čovečanstvu zastavicom upozorenja na te pogubnosti, na te pojave. Društveno angažovanim delom skreće pažnju javnosti na ono što drugi hoće da sakriju od nje. Jedan od takvih primera je slika „Splav Meduza“ francuskog slikara Teodora Žerikoa.  

Žeriko je na ovoj slici ovekovečio stvarni događaj koji se dogodio. U pitanju je sudbina broda „Meduza“ koji je nastradao kod obala Senegala. Kapetan tog broda je bio Šumare. Na brodu je bilo oko 400 putnika i 14 topova. Kapetan, nakon što je brod zadesila nesreća, nije hteo da žrtvuje topove (da ih baci u more) u korist ljudi, i pored toga što je to bila jedina racionalna opcija, već je izdao naredbu da pomoću čamaca za spasavanje preveze putnike sa broda do najbliže obale. S obzirom da na čamcima za spasavanje nije bilo dovoljno mesta za sve putnike, napravljen je jedan splav na kojem je bilo smešteno 146 putnika. Splav su vukli čamci za spasavanje. Kada je kapetan video da ih vučenje splava usporava izdao je naredbu da se užad kojima je bio vezan splav preseku. Tako je 146 putnika ostavljeno na milost i ne milost moru, i svojoj sudbini. Kada je posle nekog vremena na splav, sasvim slučajno, naišao brod „Argus“ na splavu je bilo svega 15 preživelih putnika. Ovaj događaj je poslužio Žerikou da se lati velikog posla i naslika sliku „Splav Meduza“. Pre nego što je pristupio slikanju Žeriko je proveo više od deset meseci u prikupljanju materijala sa ovog slučaja. Izjave koje je Žeriko beležio od preživelih su govorile o strašnim scenama kanibalizma i nasilja na splavu, a sve u želji da se ostane živ. Tek kada je materijal prikupio latio se kičice i palete. Slikaru je bilo potrebno osam meseci da naslika ovu sliku, i to na platnu dužine sedam metara. Slika je javno prikazana 1819. godine na Pariskom salonu pod nazivom „Scena brodoloma“. Jasno je da je slikar želeo da naslovom izbegne temu glavnog motiva slike, jer pominjanje ovog incidenta, u ono vreme, je otvaralo političku pozadinu i odgovornost kapetana Šumarea i njegove stručnosti da upravlja poverenim mu brodom. Otvaranje tog pitanja nije bilo poželjno. Ono što je slikar ovekovečio na toj slici , tj. glavni motiv te slike, nije se moglo javno sakriti. Svi su znali o čemu slikar, svojim slikarskim izrazom, govori. Kritika na Pariskom salonu nije bila blagonaklona prema ovoj slici. Jedan od kritičara tog vremena je zapisao: “Deluje kao da je gospodin Žeriko pogrešio. Cilj slikarstva je da se obraća duši i očima a ne da ih odbija." Sam Žeriko je bio uvređen takvim, prizemnim ocenama, pa je u odgovoru na sve takve optužbe izneo da je bolje da se vrati u štalu i da slika konje. Danas je slika „Splav Meduza“ jedan od simbola umetnosti, delo koje se svrstava u sam vrh svetskog slikarstva.