ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету.

Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке и немања, може радовати. Чак ни многа одрицања којима се Башмачкин морао изложити, од којих су многа била супротна хуманизму, како би дошао до новог шињела нису га могла поколебати. Шињел јесте само део одеће, али за Акакија Акакијевича он представља „светлост живота“. Са тим мали, за „малог човека“ великим елементом,“мали човек“ постаје срећан и задовољан.  
Међутим, „мали човек“ нема право на срећу и радост већ само на тугу, бол и патњу. О томе су поред Гогоља још писали Пушкин и Достојевски. На „малог човека“ се по правилу обрушава неподоншљива несрећа која у парам парчад разбија идеју о могућности постојања среће. То се десило и Акакију Акакијевичу. Неки зли дуси гурнули су Башмачкина у тамне и забачене Петровградске улице, у руке лопова и бандита који му отимају шињел, који му отимају „светлост живота“. Шта у таквој ситуацији остаје „малом човеку“? Остаје му да покуша од државе да добије заштиту, да добије правду. Али авај, не да није добио то што је тражио већ је на своја плећа навалио много већу беду. Навалио је прекор, презир, осуду,сумњу и подсмехе. Где год се обратио за помоћ и заштиту Акакиј Акакијевич је једнако прошао, почевши од начелника полиције па до генерала „важне личности“. Таквим ставом Гогољ јасно поручује да за „малог човека“ нико нема речи подршке, за „малог човека“ правда станује тамо далеко. Опхрван таквим сзнањима Акакиј Акакијевич долази у свој јадни стан потпуно исцрпљен и болестан.

Емотивно уништен, душевно похаран Акакиј Акакијевич пада у постељу и умире. Умро је човек који никоме неће недостајти, за којег неће нико питати, чија смрт ће се претворити, да ли ће се претворити, у само један запис сачињен од одве речи и два датума раздвојена цртом. У том растајању са душом, док лежи у постељи Башмачкин доживљава једно ново „просветљење“. Ослобађа се свих стега и ограда. У бунилу говори „најстрашније речи“ које није смео у свету који га окружује ни да помисли, а камо ли да их каже.

Смрћу главног јунака не завршава се прича. Методом фикције Гогољ умрлог Акакија Акакијевича наоружава бесом и претвара га у осветника који долази до свог шињела. Долази тако што га скида са генерала „значајне личности“. Као да писац поручује да „мали човек“ има у себи снаге да подигне глас из муља потлачености и да се издигне у свет који му припада, у свет хуманизма.

Гогољева приповетка „Шињел“ је богата симболичким сликама које читаоцу помажу да открије основну идеју овог дела. Помажу читаоцу да разуме како неосетљивост, равнодушност, нечињење надлежних државних органа за потребе „малог човека“, уништавају „малог човека“. Ту симболичку слику имамо код генерала „важне личности“,  који свој ауторитет базира на страху других од њега, затим код стражара на тргу који у тренутку пљачке Башмачкина не реагује већ се прави да ништа није видео.

Као и код свих Гогољевих дела, тако и у овој приповетки имамо јаку социјалну компоненту. Јесте прича о „малом човеку“ есенција приче, али у тој есенцији имамо обиље критике на рачун тадашње Русије и њеног државног апарата. Иако је ова приповетка настала давно асоцијације на нашу сваконевицу су и бројне и многоструке. Имајући ту компоненту у виду порука је више него јасна - Не могу и не смеју државни чиновници, службујући у државном органу, да служе себи већ држави и народу. 

Коментари

Популарни постови са овог блога

KRATKO RAZMIŠLJANJE O ROMANU „MAJSTOR I MARGARITA“

POVOD I IDEJA - “ZLI DUSI”