STEPA

-Ah ti stepo široka -

“Brzina  - to je sestra talenta“ zapisao je u jednoj svojoj svesci Anton Pavlovič Čehov. Čehov se s pravom smatra majstorom kratke priče, što svakako ima veze sa talenom. Anton Pavlovič je bez skučenosti, ali i bez opsežnih monologa i opisa, zapravo u malom, uspeo da istakne suštinske detalje. Ti detalji su filigranski precizno razjasnili lik junaka u priči, tačno su odredili kakva je osoba o kojoj nam pisac govori.

Priča „Stepa“, za mene predstavlja jednu od najlepših priča koje je ispričao Čehov. Sam zaplet u priči je vrlo jednostavan: ujak odvodi nećaka u grad na školovanje u gimnaziju. Na putu od kuće do grada glavni junak Jegoruška prolazi stepom koja odiše setom. Čini se da na tom mestu nema mesta za nešto lepo i zanimljivo. On odlazi od kuće pun tuge. Odlazi iz nečeg poznatog i toplog, u nešto nepoznato. Šta ga čeka u plovidbi „morem života“?

Na putovanju stepom, koja kao da nema kraja, kod koje se zemlja i nebo stapaju u jednu neprekidnu liniju beskraja, Jegoruška sve što doživljava, doživljava naivno i nejasno. Međutim, u trenutku kada ga ujak, na jedan vremenski period, prepušta grupi ljudi koji u grad idu poslom, Jegoruška počinje da upoznaje ljude, počinje da stvara odnos prema događajima i ljudima. Tako npr. Jegoruška saznaje da sveštenici nose pantalone. Do tog saznanja glavni junak dolazi posmatrajući oca Hristofora. Za Jegorušku otac Hristofor deluje kao Robinson Kruso, „obrazi su mu negovani i udubljeni iz kojih se poput sunčevih zraka širi osmeh.“

Opisivanjem stepe, onako kako protiče putovanje junaka priče, Čehov pokazuje svoj raskošni talenat da bez mnogo reči kaže mnogo lepog. Na početku putovanja stepa deluje dosadna, beživotna, monotona, deluje kao beskrajna ravnica sa spaljenom travom. Taj tužni krajolik kod Jegoruške još više pojačava osećaj čežnje za onim što je ostavio. Postepeno, stepa menja svoj izgled, menja lepotu. Putem percepcije Jegoruške, Čehov daje veličanstvene slike prirode u stepi. Npr. pisac opisuje buđenje u stepi na originalan i živopisan način: “Nešto toplo je dodirnulo Jegoruškina leđa. Bila je to mrlja svetla koja se zavlačila iza leđa, zavlačila se kroz kola i konje, pa potom pojurila prema dugim stazama i odjednom cela široka stepa se prenula, osmehnula i zablistala rosom.“

U priči „Stepa“ Čehov nam otkriva čari ruske prirode. Međutim, nije to jedino zapažanje kod ove priče. Simbolički stepa deluje kao otelovljenje domovine, njene prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kuzmič, Jegoruškin ujak zajedno sa veleposednikom Varlamovim predstavljaju Rusiju tada (danas). S druge strane Jegoruška je simbol budućnosti. Dok otac Hristofor predstavlja oličenje misli da bez prošlosti nema ni budućnosti. Jedan detalj iz priče je veoma interesatan u simboličkom smislu. Radi se o situaciji kada karavan kojim je Jegruška putovao zahvata veliko nevreme, kada jedna munja zastrašujuće i silno propara nebo a zatim se začuo strašan prasak groma. Ova situacija, sa posebnim akcenom na navedeni detalj kao da su simbolizovali buđenje Rusije, kao da je Čehov tim opisima predvideo početak velikih događaja u Rusiji.