Zbirka priča Nikolaja Vasiljeviča
Gogolja pod nazivom “Mirgorod“
prvi put je objvaljena 1835. godine kao posebno delo, a zatim 1842. godine u
sklopu sabranih dela pisca. Po mnogo čemu mirgorodska kolekcija priča je nastavaK
zbirke priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, što je i sam pisac u par navrata
potvrdio. Pisac u Mirgorodu razvija temu života i života ukrajinskih seljaka i
kozaka („Vij“ i „Taras Buljba“) kao i sitnog plemstva („Starovremenske spahije“ i „Kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“). U pričama Mirgoroda
pisac je sačuvao živopisni opis ukrajinska prirode, ali je ubacio i elemente
fikcije kao i lukavo ironični humor.
Međutim, koliko god priče iz zbirke „Mirgorod“
bile nastavak priča „Večeri u seocetu kraj Dikanjke“, one se u značajnoj meri
razlikuju. U drugoj zbirci priča preovladava realistični metod prikazivanja
stvarnosti. Pisac opisuje život u tipičnim likovima, ističući u njima ono što
je najznačajnije sa socio-psihološkog stanovišta. Takav je Homa Brut u priči „Vij“,
takvi su Afanasije Ivanovič i Pulherija Ivanovna u priči „Starovremenske
spahije“, kao i Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič u priči „Kako su se posvađali
Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“. S druge strane Gogolj u zbirci „Mirgorod“ kroz
priču „Taras Buljba“ ističe veličinu nacionalnog duha, u kojoj pisac sa epskom širinom
pokazuje jedan od nadramatičnijih perioda u istoriji ukrajinskog naroda –
period borbe za nezavisnost od Poljske vladavine.
Čitaoce zbirke „Mirgorod“ može zbuniti naučna
fantastika u priči „Vij“. Naučna fantastika u navedenoj priči nije sama za sebe
cilj, ona služi kao definitivno sredstvo za istraživanje životnih okolnosti i
likova. Na taj način u priči nečiste sile su podređene aristokratskoj eliti
sela i suprotstavljaju se narodu.
Ono po čemu se zbirka priča „Mirgorod“ izdvaja
je i Gogoljev humor. On u ovoj zbirci postaje oštriji tako da često prelazi u
satiru. Gogoljev humor ovde postaje „smeh kroz suze“. To nedvosmisleno svedoči
o piščevom dubokom razumevanju suštine protivurečnosti koja ga okružuje. Gogolj
vrlo jasno vidi da životni kontrasti nisu slučajni, već da oni imaju društvenu
prirodu. Likovi u Mirogorodu su proizvod određenog načina života, dok
stanovnici Mirogoroda ne mogu nadići okvire te strukture zbog čega doživljavaju
tragediju njihove situacije.
Jedan od primera kako Gogolj
svojim pisanjem odbacuje lažno kićenje života, odbacuje romantično
idealizovanje i daje prednost realizmu „u svoj njegovoj goloći i isitni“ svedoči
i ovaj citat iz priče „Kako su se posvađali Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“: „A
kako je Ivan Ivanovič bogobojazan! Svaku nedelju obuče bekešu pa ide u crkvu.
Kad uđe u crkvu pokloni se na sve strane i obično zauzme mesto na pevnici i
prilično dobro pripeva u basu. Kad se svrši služba božija, Ivan Ivanovič nikada
ne propušta da obiđe sve prosijake. On se i možda ne bi bavio tako dosadnim
poslom, da ga na to ne ponukuje prirodna mu dobrota. Obično izabere najsakatiju
babu u dronjavoj haljini sašivenoj od samih prnja pa joj veli:
-Zdravo, bogaljko! Odaskle si, sirotice?
-Iz zaselka sam došla, dobri gospodine; eto već
treći dan, kako nisam ni jela ni pila, rođena me deca isterala iz kuće.
-Eh, ti jadnice, a što si došla ovamo?
-Pa tako, gospodine, da prosim milostinju, ne
bi li mi ko udelio barem da kupim hleba.
-Hm! Tako, pa sar si željna hleba? – obično bi
pitao Ivan Ivanovič.
-Kako ne bi bila željna!Gladna sam kao pseto.
-Hm! – na to bi obično rekao Ivan Ivanovič
–onda si možda željna i mesa?
-Ma svime, šta god mi da vaša milost, svime ću
se zadovoljiti.
-Hm! Pa zar je meso bolje od hleba?
-Ta gladnu čeljadetu nije do biranja. Što mi
god udelite, sve je dobro. – Pri tom bi baba obično pružila ruku.
-No hajde s milim bogom – na to bi rekao Ivan
Ivanovič. – A što stojiš? Pa ja te ne tučem.
Коментари
Постави коментар