ZAPISI U OSAMI

"Krojcerova sonata" Lava Tolstoja je novela koji otvara temu složenosti braka, seksualne želje i društvenih normi. Objavljena 1889. godine, priča je dobila ime po Betovenovoj Krojcerovoj sonati za violinu i klavir, op. 47, i odražava Tolstojeve vatrene hrišćanske ideale i njegove sukobe sa požudom i hipokrizijom braka iz devetnaestog veka. Kroz izmučeni karakter glavnog junaka, Tolstoj kritikuje instituciju braka i moralne implikacije telesne ljubavi.   Tolstoj koristi "Krojcerovu sonatu" da predstavi svoj slučaj protiv braka i telesne ljubavi, prikazujući brak koji pođe po zlu. Problem se otvara kada glavni junak ne vidi opravdanje za brak ili bilo kakvu seksualnu vezu između muškaraca i žena, zasnovanu na sopstvenim iskustvima. Ova kritika je nalazi izvorište u Tolstojevom burnom braku sa Sofijom Andrejevnom. Novela svojom proukom ide ka seksualnoj apstinenciji, odražavajući Tolstojevo uverenje da su svi oblici seksualne aktivnosti nemoralni i na kraju štetni. N

U jednoj svojoj belešci poznati španski pisac, esejista i filozof Hose Ortega i Gaset je zabeležio da je Stendal verovatno „posle Boga najveći pripovedač.“ Knjiga „Opatica iz Castra“ jednu takvu smelu tvrdnju potvrđuje (deo zbirke „Italijanske hronike“). Stendal je u navedenoj knjizi upotrebio renesansnu hroniku o nesrećnoj ljubavi bogate plemkinje i siromašnog mladića. Dok čitate ovu knjigu imate osećaj kao da čitate jednu posebnu priču o Romeu i Juliji. Na takvu misao vas navode događaji u knjizi gde se ljubavnici nalaze ne samo u suprotnim političkim (i ratničkim) taborima, nego su suprotsavljeni i po svom društvenom položaju. Kao kod Lukrecije Bordžija, tako i ovde imate bezbroj intriga, kako političkih tako i drugih, koje do kraja uništavaju bilo kakvu mogućnost da ljubavna veza opstane. Ne samo da veza između bogate plemkinje i siromašnog mladića ne opstaje, već se završava kobno po plemkinju. Ona izvršava samoubistvo.