U jednoj svojoj belešci poznati španski pisac, esejista i filozof Hose Ortega i Gaset je zabeležio da je Stendal verovatno „posle Boga najveći pripovedač.“ Knjiga „Opatica iz Castra“ jednu takvu smelu tvrdnju potvrđuje (deo zbirke „Italijanske hronike“). Stendal je u navedenoj knjizi upotrebio renesansnu hroniku o nesrećnoj ljubavi bogate plemkinje i siromašnog mladića. Dok čitate ovu knjigu imate osećaj kao da čitate jednu posebnu priču o Romeu i Juliji. Na takvu misao vas navode događaji u knjizi gde se ljubavnici nalaze ne samo u suprotnim političkim (i ratničkim) taborima, nego su suprotsavljeni i po svom društvenom položaju. Kao kod Lukrecije Bordžija, tako i ovde imate bezbroj intriga, kako političkih tako i drugih, koje do kraja uništavaju bilo kakvu mogućnost da ljubavna veza opstane. Ne samo da veza između bogate plemkinje i siromašnog mladića ne opstaje, već se završava kobno po plemkinju. Ona izvršava samoubistvo.
Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету. Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке ...
Коментари
Постави коментар