ZAPISI U OSAMI

Betovenova Deveta simfonija je mozgalica. Zašto je mozgalica? Zato što su nju jednako slušali, i njom se nadahnjivali, i Hitler, i Staljin i Mao Cedung. Danas je ova simfonija, tačnije njen četvrti stav, himna Evrope. Svi od navedenih su u ovoj kompoziciji pronalazili inspiraciju za svoje delovanje. I svi su nalazili u njoj uporište u svoja tumačenja. Čudno! Kada god slušam ovu kompoziciju, a često je slušam, u sećanje mi dolazi deo iz Manovog Doktora Faustasa. To je onaj deo kada Adrijan Leverkin razgovara sa svojim prijatelejm Cajtblomom o Betovenu.  Taj kratak dijalog glasi ovako: „- Ustanovio sam to ne treba da bude. - Šta Adrijane ne treba da bude? - Dobro i lepo. Ono za šta se ljudi bore, ono zbog čega su rušili tamnice i što su ispunjeno kličući najavljivali, to ne treba da bude. To će da bude povučeno. - Ne razumem te sasvim mili. Šta hoćeš da povučeš? - Devetu simfoniju."

Knjiga "Psiha i Eros" Lune Maknamare čitaoca uzbudljivo vodi kroz izmaštanu priču o ljubavi, koja svoje korene povlači iz grčke mitologije, mada je po izvoru oslonjena na priče Metamorfoze i Zlatni magarac Lucija Apuleja iz drugog veka naše ere. Sudar svetova bogova i smrtnika, carstva živih i carstva mrtvih. Spisateljica vešto kroz fabulu čitaoca suočava, poput sopstvenog lika u ogledalu, sa tri izraza koja Grci imaju za ljubav; filia, agape i eros. Mitovi nisu zapisani, oni se prenose sa kolena na koleno, iz veka u vek, iz milenijuma u milenijum pa je tako i Luna Maknamara dala sebi spisateljsku slobodu da ljubavnu priču između Psihe i Erosa dodatno izmašta, dajući toj priči, pored nama poznatih bogova, ljudski oblik. Kao da nam Maknamara poručuje da prava ljubav nije nešto što se hoće ili neće, već da je ona nešto što se mora ili ne može. Svakako treba dodati da je stil kojim je roman pisan učinjen značajan korak da čitalac stranice prosto guta, da sa nestrpljenjem, zašto ...

Tema - Otmica žene kao muškog plena, često je bila prisutna među akademskim slikarima. U obradi te teme posebno se ističe francuski slikar Pol Žamen. Dominantan motiv na slikama ovog slikara je borba muškaraca za odvođenje/otmicu žene. U korpusu slika sa tom temom svakako se izdvaja slika "Otmica u kamenom dobu" (1888). Na slici je vrlo verodostojno prikazana agresivnost dva muškarca u otmici žene. U čemu je specifičnost Žamenovog dela? Specifičnost je u tome što na njegovoj slici žena nije prikazana u pasivnom položaju, već u aktivnom, u dinamici gde položaj njenog tela još više podražava borbu dva muškarca. Kompletna kompozicija odiše senzualnošću u kojoj plam potrebe da se u drugome traži ispunjenje dominira. Eros izvire iz slike. U vreme kada je slika nastala takav stav slikar u interpretaciji ideje svakako je odudarao od tada važećih klišea etike. Ova Žamenova slika je samo jedan od primera koji, bar po meni, pokazuje da umetnost preispituje ustaljena pravila, ali ne sam...

Večeras sam, sasvim sam, prepušten mislima koje su plovile poput oblaka po vetrovitom nebu,  slušao Betovenovu uvertiru Egmont opus 84, koju je veliki kompozitor napisao 1810. za istoimenu Geteovu tragediju iz 1787. godine. Ništa u tom mom uživanju ne bi bilo čudno i vredno pomena da ispred sebe, ispod zatvorenih očiju, nisu lebdele figure ta dva genija, muzičkog i književnog.  Dok sam slušao kompoziciju misli su mi otplovile u banju Teplice u Češku, a uobrazilja me poput miomirnog vihora vratila u davnu 1812. kada su se ova dva velikana prvi, neki su zabeležili, i poslednji put sreli. Susret dva titana, raličitog karaktera i ćudi. O čemu su tokom višečasovne šetnje razgovarali ostaće tajna. Tek je ostalo zabeleženo da su utisci koje su sa tog druženja poneli bili različiti. U jednom od svojih pisama Betoven primećuje da autor "Jadi mladog Vertera" ceni dvorsku atmosferu više nego što priliči pesniku. S druge strane Gete je nakon susreta sa Betovenom prijateljima rekao da je...

Bila jednom jedna italijanska pevačica, koja je svoju izvanrednu darovitost iskorišćavala jedino u želji da pomogne svom ocu, nekom porezniku sa Monte Pieta u Rimu, koga je slab karakter bacio u bedu. Čudesni talenat ove mlade osobe otkriven je prilikom jednog diletantskog koncerta. Direktor jedne pozorišne družine angažovao ju je na licu mesta i ushićenje koje je ona izazvala bilo je toliko da joj je jedan oduševljeni ljubitelj muzike prilikom njenog prvog nastupa u Firenci poklonio stotinu dukata umesto jedne škude koliko je stajala ulaznica. Ona nije propustila da od ovih prvih srećnih para priličan deo odmah odvoji za svoje roditelje. I ona se sve više podizala i postala zvezda na muzičkom nebu, bogatstvo se gomilalo i njena prva briga beše uvek da stare okruži svakim dobrom, pri čemu je trebalo imati u vidu stidljivo zadovoljstvo očevo, čiju je nesposobnost nadoknadila energija i vernost jednog sjajnog deteta. Ali time nisu bili završeni ćudljivi obrti ovog života. Međutim, neki b...

Negde sam pročitao da je Ticijanova slika „Sveta ljubav i Profana ljubav“ njegova najpoznatija slika i u isto vreme u istoriji umetnosti najproučavanija (kažu da je to zbog oskudnosti izvora o slici). Kada je u pitanju tumačenje tu imamo situaciju da su prisutna, koliko sam pročitao, dva pravca. Ne znam da li su ti navodi tačni, ali meni su interesantni. U pozadini je pejzaž koji je drvetom, u centru scene, podeljen na dva dela. Na levoj strani, iza obučene ženske figure, oslikano je planinsko mesto na čijem je vrhu podignut zamak; dok se desno iza putene žene vidi jezerski predeo sa selom u kome se nalazi zvonik. Među likovnim kritičarima ne postoji saglasnost oko toga šta je Ticijanu poslužilo kao inspiracija za pejzaž. Jedni kažu da je u pitanju jedno mesto, drugi ističu da je u pitanju neko drugo mesto. Po fizionomiji  identične dve žene su, respektivno, personifikacije svete ljubavi i profane ljubavi. Žena sa desne strane (Profana ljubav) je putena mlada žena velikodušnih...

Svojevremeno je Jovan Ćirilov priredio izbor savremene ruske drame pod nazivom „Gvozdeni vek“. U tom izboru se, sa pravom, našla i drama „Poloneza Oginskog“ Nikolaja Koljade. U obrazloženju svog izbora, a osvrćući se na savremenu rusku dramaturgiju, Ćirilov je rekao:“ Prvi je tok etablirane škole Nikolaja Koljade i njegovih mnogobrojnih učenika, koji počiva na realističkoj osnovi, mada ima i nečega što prevazilazi realnost ali, ipak, možemo da kažemo da su to realističke drame. Drugi tok bih nazvao najnovijim ruskim umetničkim eksperimentom koji najviše korespondira sa nemačkom dramaturgijom.“ Struktura, forma i diskurs drame „Poloneza Oginskog“ (1993) je „čudna“, u njoj u prvi plan se ističe „princip ambivalentnosti“, kako je to primetio Lajderman – semantika figurativnih planova i motiva ovde kao da „lebdi“, preliva se iz jednog semantičkog niza u drugi, suprotni. Prostor, ne samo onaj stvarni, već i onaj umetnički, je jasne strukture, „podeljen“ na dva dela – deo „crne materije“ i d...

Kada govorimo o savremenom pozorištu, moraju nam biti jasne dve stvari: prvo, sintagma savremeno pozorište znači pozorište u kojem predstave nastaju u našem vremenu, bez obzira na njihovu pripadnost ovoj ili onoj grupi, školi, pokretu; to mogu biti tradicionalne ili avangardne predstave, formalno ograničene ili eksperimentalno slobodne. Ako, pak, navedenu sintagmu suzimo onda savremeno pozorište je samo ono pozorište u kojem nastaju stvarno savremene predstave: koje, dakle, žive s vremenom, u vremenu koje reaguje na promene, a i same ih izaziva. Ipak, ako stvari posmatramo kroz prizmu razlikovanja, one nisu jednostavne, a još manje lake. Problem se pojavljuje već zbog činjenice da danas otkazuju sva pozudana sredstva za identifikaciju pojedinih tipova predstava. Tako se, na primer, deo modernih, avangardnih predstava podjednako angažovano prihvataju eksperimente, ali i dijalog sa tradicijom. Jednom rečju, nije jednostavno objasniti pojam savremenosti pogotovu ne onako kako nam se čini ...

Za žaljenje je što mi ne poznajemo draž istine,-odvratno je što su nam tako dragi isparenja i pijanstvo i svaka besna neumerenost,- što se verno predajemo svakom ushićenom nevaljalcu, koji u nama pobuđuje najniže strasti, učvršćuje ih u našim porocima i uči nas da nacionalnost shvatimo kao izolovanje i grubost,-bedno je što se nama samima uvek tek onda čini da smo veliki i divni kad smo potpuno proigrali sve svoje dostojanstvo i sa tako pakosnom srdžbom gledamo na one u kojima stranci vide i poštuju Srbiju.