Пређи на главни садржај

IDEAL DOSTOJEVSKOG

Dostojevski svoje snove o “zlatnom dobu” nije vezao za ideal revolucije, niti za ideju socijalizma najmanje za simbole i vrednosti “carske Rusije”, već za ideal mira i bratske zajednice svih naroda. Za Dostojevskog je taj ideal temelj zdrave budućnosti čovečanstva. Od “Zapisa iz podzemlja”, do “Zločina i kazne”. U “Zapisima iz podzemlja” glavni junak, bežeći od sveta koj ga okružuje, namerno kida sve veze sa ljudima. U toj samoći on nije srećan, on je duboko usamljen i nesrećan. Iza maske čovekove gordosti krije se njegova ogromna želja za saosećanjem i ljubavlju. S druge strane složeno intelektualno traganje za herojem-intelektualcem, koji je duboko tragična ličnost i koju su neistina i nepravda izolovali od ljudi je predmet “Zločina i kazne”.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

Fjodor Mihajlovič Distojevski roman „Idiot“ napisao je u periodu svog života kada je bio daleko od Rusije, zemlje za koju je smatrao da mu predstavlja neiscrpnu inspiraciju za njegova dela. Osnovna ideja oko koje je pisac gradio priču u ovom rimanu jeste ta da se prikaže „prelepo pozitivan čovek“. Ne mogu se otrgnuti utisku da je inspiraciju za ovu ideju Fjodor Mihajlovič našao u rečenici: „Lepota će spasiti svet.“ Upravo polazeći od toga da je u središtu ideje želja da se prikaže „lepota“ (normalno ne fizička, već ona unutrašnja, duševna) koja je i za samog pisca bila nedokučiva tajna, sasvim je lako razumeti opravdan strah pisca, o čemu je i sam govorio, da li će u tom svom poduhvatu uspeti. Koliko god ovaj roman bio težak za čitanje, a jeste težak, on je u isto vreme i veoma interesantan. Glavni junak romana „Idiot“ je Knez Lav Nikolajevič Miškin, čovek kome je Dostojevski u svom romanu poverio misiju da bude „Knez Hristos“. Ovakva misija se završava tako da sudbina ovog junaka neod…

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA

- U ime zakona... -

Koliko god već čitao dela Ive Andrića, pravi ljubitelj pisane reči teško da će da pogreši ako se iznova lati čitanja nekog od mnogih njegovih dela. Svako novo čitanje Andrićevih dela je zapravo jedno novo otkrovenje, jedan novi susret sa nečim tako poznatim ali, opet tako nepoznatim. Tako sam i ja u osvit ovogodišnje kalendarske zime ponovo uzeo da se kroz pisanu reč družim sa našim, vašim, mojim, tvojim Ivom Andrićem. Uzeo sam da čitam njegove pripovetke. U mnoštvu koloritnih priča za oko mi je zapala jedna koja me je eto naterala da muku sosptevnog razgovora sa samim sobom pretočim i belešku koja ama baš nikome neće ništa značiti, ali koja će opet povrh svega ostati kao trajan beleg mog postojanja na ovom svetu. To je Priča o kmetu Simanu. Priča počinje opisom pucnjave „kakvu dotad nije čulo bosansko uho“, a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na „Kozijoj ćupriji“. Iako je veoma tanka nit koja povezuje pucnjavu i smrt, između njih u priči o kmetu Sim…

PONIŽENI I UVREĐENI

Ponovo sam pročitao roman Dostojevskog “Poniženi i uvređeni“. Posle svega ne mogu tačno reći zašto toliko volim ovog ruskog, zapravo svetskog klasika. Možda zbog jezika kojim piše, možda zbog filozofskih misli, možda zbog oba ta elementa. Međutim, jedno je sigurno volim ga zbog pravog života u njegovim delima. Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. Volim Dostojevskog zato što u njegovim delima nema laži i licemerja.  Za sve ovo što napisah možda je najbolji primer upravo roman „Poniženi i uvređeni“. Sve ono što je Dostojevski u ovom romanu opisao možete prihvatiti kao svoje. Kao svoje poniženje, kao svoju uvredu, kao svoju nepodnošljivu bol, kao svoju veliku tugu, kao svoje traganje za srećom i radošću. Ono što je najinteresantnije je to da čitalac jednako diše i živi sa glavnim junacima ovog romana zaboravljajući na sebe. Ak…