„БЕДНИ ЉУДИ“ ДОСТОЈЕВСКОГ ТРАЖЕ САОСЕЋЊЕ, НЕ САЖАЉЕЊЕ

Висарион Григојевич Белински, руски књижевни критичар XIX века, је у првом роману Фјодора Михајловича Достојевског „Бедни људи“ видео рађање руског социјалног романа. Тема „малог човека“ представља једну од значајних тема руске литературе. Александар Сергејевич Пушкин био је први који је ту тему начео у причи „Шеф станице“ и поеми „Бронзани коњаник“. Касније су ту тему даље обрађивали Николај Васиљевич Гогољ, написавши приповетку „Шињел“ и Михаил Јурјевич Љермонтов у роману „Херој нашег доба“. Тема „малог човека“ у руској литератури увек је уз себе повлачила хуманизам као једну од најлепших, али у исто време и највише опогањених тековина савремене цивилизације. Сви писци који су се бавили темом „малог човека“ у глас истичу да сваки човек има право на љубав и поштовање – има право на срећу.

У чему је разлика између Пушкина, Гогоља и Љермонова, с једне стране и Достојевског с друге стране када пишу о „малим људима“? Код прве тројице писаца „мали људи“ – је појединац из мноштва различитих типова, док код Достојевског „бедни, мали човек“ је основни херој и нико други га не интересује. Достојевски у својим делима продужава традицију руске литературе по питању обраде теме „малог човека“, али у исто време он ту тему допуњује новим аспектима. Због тога се може слободно рећи да Достојевски представља једну врсту гласноговорника у име „малих људи“. У својим делима Достојевски покушава да докаже да сваки човек, без обзира на то шта је и ко је, има право на осећање и саосећање. „Мали људи“код Достојевског нису паразити, они су делајући људи.
Када сам први пут прочитао роман „Бедни људи“, писма које је Макар Девушкин писао девојци Варењки, први осећај није била беда, већ жалост и било је потребно да прође неко време како би поново узео роман да прочитам али сада осветњавајући јунаке овог дела из једног сасвим другог угла.

Главни хероји роману су – Макар Девушкин, сиромашни чиновник, сломљен тугом и сиромаштвом услед друштвене неправде, и Варењка – девојка, жртва социјалног поретка. Као и Гогољ у приповетки „Шињел“, тако и Достојевски теми је пришао са аспекта обесправњеног, бескрајно увређеног „малог човека“ који живи живот ван оквира људског достојанства. Форма романа, писма које су Девушкин и Варењка писали, омогућила је писцу да веома прецвизно, рекао би хируршки тачно, ослика психологију „бедних људи“, њихову душу. Писац саосећа са својим јунацима, он приказује лепоту њихове душе и унутрашњу племенитост. "Беда није порок", каже на једном месту Мермеладов у разговору са Раскољниковом. Управо кроз то друго читање сам схватио да је идеја писца била да читаоца натера да саосећа са „бедним људима“ а не да их сажаљева. Саосећање је подршка, сажаљење је увреда.

С друге стране, Достојевски у роману „Бедни људи“ јасно указује на проблем људске свести, али и на проблеме свакодневног живота у Санкт Петербургу. Писац окружује своје хероје у социјално-психолошком смислу са њиховим истомишњеницима (читаоцима) јасно алудирајући да „мали људи“ може бити свако од нас, судбина Девушкина и Варењке може бити и судбина читаоца. Достојевски на тај начин јасно подвлачи универзалност приче. Да „Бедни људи“ није смо социјолошки, већ да има и елементе психолошког романа сведочи крај истог. Достојевски се одлучује да Варењку да у руке спахији Бикову, а не Девушкину где на тај начин јасно жели показати како се уништава личност и Девушкина и Варењке.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI