Пређи на главни садржај

„БЕДНИ ЉУДИ“ ДОСТОЈЕВСКОГ ТРАЖЕ САОСЕЋЊЕ, НЕ САЖАЉЕЊЕ

Висарион Григојевич Белински, руски књижевни критичар XIX века, је у првом роману Фјодора Михајловича Достојевског „Бедни људи“ видео рађање руског социјалног романа. Тема „малог човека“ представља једну од значајних тема руске литературе. Александар Сергејевич Пушкин био је први који је ту тему начео у причи „Шеф станице“ и поеми „Бронзани коњаник“. Касније су ту тему даље обрађивали Николај Васиљевич Гогољ, написавши приповетку „Шињел“ и Михаил Јурјевич Љермонтов у роману „Херој нашег доба“. Тема „малог човека“ у руској литератури увек је уз себе повлачила хуманизам као једну од најлепших, али у исто време и највише опогањених тековина савремене цивилизације. Сви писци који су се бавили темом „малог човека“ у глас истичу да сваки човек има право на љубав и поштовање – има право на срећу.

У чему је разлика између Пушкина, Гогоља и Љермонова, с једне стране и Достојевског с друге стране када пишу о „малим људима“? Код прве тројице писаца „мали људи“ – је појединац из мноштва различитих типова, док код Достојевског „бедни, мали човек“ је основни херој и нико други га не интересује. Достојевски у својим делима продужава традицију руске литературе по питању обраде теме „малог човека“, али у исто време он ту тему допуњује новим аспектима. Због тога се може слободно рећи да Достојевски представља једну врсту гласноговорника у име „малих људи“. У својим делима Достојевски покушава да докаже да сваки човек, без обзира на то шта је и ко је, има право на осећање и саосећање. „Мали људи“код Достојевског нису паразити, они су делајући људи.
Када сам први пут прочитао роман „Бедни људи“, писма које је Макар Девушкин писао девојци Варењки, први осећај није била беда, већ жалост и било је потребно да прође неко време како би поново узео роман да прочитам али сада осветњавајући јунаке овог дела из једног сасвим другог угла.

Главни хероји роману су – Макар Девушкин, сиромашни чиновник, сломљен тугом и сиромаштвом услед друштвене неправде, и Варењка – девојка, жртва социјалног поретка. Као и Гогољ у приповетки „Шињел“, тако и Достојевски теми је пришао са аспекта обесправњеног, бескрајно увређеног „малог човека“ који живи живот ван оквира људског достојанства. Форма романа, писма које су Девушкин и Варењка писали, омогућила је писцу да веома прецвизно, рекао би хируршки тачно, ослика психологију „бедних људи“, њихову душу. Писац саосећа са својим јунацима, он приказује лепоту њихове душе и унутрашњу племенитост. "Беда није порок", каже на једном месту Мермеладов у разговору са Раскољниковом. Управо кроз то друго читање сам схватио да је идеја писца била да читаоца натера да саосећа са „бедним људима“ а не да их сажаљева. Саосећање је подршка, сажаљење је увреда.

С друге стране, Достојевски у роману „Бедни људи“ јасно указује на проблем људске свести, али и на проблеме свакодневног живота у Санкт Петербургу. Писац окружује своје хероје у социјално-психолошком смислу са њиховим истомишњеницима (читаоцима) јасно алудирајући да „мали људи“ може бити свако од нас, судбина Девушкина и Варењке може бити и судбина читаоца. Достојевски на тај начин јасно подвлачи универзалност приче. Да „Бедни људи“ није смо социјолошки, већ да има и елементе психолошког романа сведочи крај истог. Достојевски се одлучује да Варењку да у руке спахији Бикову, а не Девушкину где на тај начин јасно жели показати како се уништава личност и Девушкина и Варењке.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

Fjodor Mihajlovič Distojevski roman „Idiot“ napisao je u periodu svog života kada je bio daleko od Rusije, zemlje za koju je smatrao da mu predstavlja neiscrpnu inspiraciju za njegova dela. Osnovna ideja oko koje je pisac gradio priču u ovom rimanu jeste ta da se prikaže „prelepo pozitivan čovek“. Ne mogu se otrgnuti utisku da je inspiraciju za ovu ideju Fjodor Mihajlovič našao u rečenici: „Lepota će spasiti svet.“ Upravo polazeći od toga da je u središtu ideje želja da se prikaže „lepota“ (normalno ne fizička, već ona unutrašnja, duševna) koja je i za samog pisca bila nedokučiva tajna, sasvim je lako razumeti opravdan strah pisca, o čemu je i sam govorio, da li će u tom svom poduhvatu uspeti. Koliko god ovaj roman bio težak za čitanje, a jeste težak, on je u isto vreme i veoma interesantan. Glavni junak romana „Idiot“ je Knez Lav Nikolajevič Miškin, čovek kome je Dostojevski u svom romanu poverio misiju da bude „Knez Hristos“. Ovakva misija se završava tako da sudbina ovog junaka neod…

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA

- U ime zakona... -

Koliko god već čitao dela Ive Andrića, pravi ljubitelj pisane reči teško da će da pogreši ako se iznova lati čitanja nekog od mnogih njegovih dela. Svako novo čitanje Andrićevih dela je zapravo jedno novo otkrovenje, jedan novi susret sa nečim tako poznatim ali, opet tako nepoznatim. Tako sam i ja u osvit ovogodišnje kalendarske zime ponovo uzeo da se kroz pisanu reč družim sa našim, vašim, mojim, tvojim Ivom Andrićem. Uzeo sam da čitam njegove pripovetke. U mnoštvu koloritnih priča za oko mi je zapala jedna koja me je eto naterala da muku sosptevnog razgovora sa samim sobom pretočim i belešku koja ama baš nikome neće ništa značiti, ali koja će opet povrh svega ostati kao trajan beleg mog postojanja na ovom svetu. To je Priča o kmetu Simanu. Priča počinje opisom pucnjave „kakvu dotad nije čulo bosansko uho“, a završava se najavom smrti koja samo što nije došla na „Kozijoj ćupriji“. Iako je veoma tanka nit koja povezuje pucnjavu i smrt, između njih u priči o kmetu Sim…

PONIŽENI I UVREĐENI

Ponovo sam pročitao roman Dostojevskog “Poniženi i uvređeni“. Posle svega ne mogu tačno reći zašto toliko volim ovog ruskog, zapravo svetskog klasika. Možda zbog jezika kojim piše, možda zbog filozofskih misli, možda zbog oba ta elementa. Međutim, jedno je sigurno volim ga zbog pravog života u njegovim delima. Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. Volim Dostojevskog zato što u njegovim delima nema laži i licemerja.  Za sve ovo što napisah možda je najbolji primer upravo roman „Poniženi i uvređeni“. Sve ono što je Dostojevski u ovom romanu opisao možete prihvatiti kao svoje. Kao svoje poniženje, kao svoju uvredu, kao svoju nepodnošljivu bol, kao svoju veliku tugu, kao svoje traganje za srećom i radošću. Ono što je najinteresantnije je to da čitalac jednako diše i živi sa glavnim junacima ovog romana zaboravljajući na sebe. Ak…