ZAPISI JEDNOG LUDAKA

Priča u pripovetki „Zapisi jednog ludaka“ izgrađena je u obliku dnevničkih zapisa koji otkrivaju konfizni svet glavnog junaka. Glavni junak ove priče je Aksentije Ivanovič, mali činovnik daleko udaljen od sveta moćnih, bogatih i slavnih. Daleko udaljen od „visokog društva“, a opet u njegovoj neposrednoj blizini. On oštri pera svom direktoru u jednom od odeljenja jednog ministartsva. Život glavnog junaka ove priče je protkan uvredama i poniženjima uvek i na svakom koraku. Počevši od njegovog šefa, pa preko kolega do samog direktora. U jednom takvom ambijentu, glavni junak počinje da gubi razum pri čemu otkriva jedno novo „prosvetljenje“. Počinje beg u svet mašte i iluzije gde on  sebe zamišlja kao važnu i značajnu ličnost. Tako on na jednom mestu kaže „Otkud sam ja titularni savetnik. Možda sam ja neki grof ili general, a samo izgleda da sam titularni savetnik.“ U tom gubljenju razuma fantazija postaje mesto gde glavni junak počinje da obitava. Na jednom mestu on kaže „Možda ni ja ne znam ko sam.“ U toj borbi između realnosti i iluzije kod Aksentija Ivanoviča pobeđuje iluzija.
Svet fantazije počinje da osvaja junaka onog časa kada, pod pritiskom teške i mučne svakondevice, rastrzan na beskrajnim linijama onoga što čovek jeste, onoga što želi da bude i onoga što može da bude na ulici uobrazi da čuje razgovor dva psa, Medži i Fidela. To je zapravo, početak ludila. Sve što se kasnije dešava, čitanje psećih pisama, predstavljanje kao da je kralj Španije Ferdinand VIII, šivenje carske odore nisu ništa drugo do potpuno ludilo koje se završava ludnicom. To je mesto iz kojeg se ništa ne vidi. To je mesto iz kojeg jedino može da se čuje vapaj upućen majci da spase sina njenog, da privije njegovu bolesnu glavu na materinske grudi. Želja za životom, za ljubavlju se pretvorila u košmar koji je junaka priče odveo u ludnicu, u mrtvi dom.

S druge strane „Zapisi jednog ludaka“, kao i najveći broj Gogoljevih dela, u sebi imaju izuzetno jaku socijalnu komponentu. Ova pripovetka u isto vreme predstavlja jasnku kritiku društva i sistema koji je vladao u tadašnjoj Rusiji. Zašto sve ono što je najbolje pripada ovima koji su neko i nešto? Zašto to što je najbolje ne može da pripadne onome koji je niko i ništa? U jednom takvom sistemu „mali ljudi“ ne mogu da imaju svoje maleno, jadno bogatstvo. Sreća nije namenjena malim ljudima. Malim ljudima pripadaju uvrede i poniženja. Na jednom mestu šef odeljenje Aksentiju Ivanoviču kaže „De, pogledaj se, pomisli samo ko si ti? Pa ti si hulja i ništa više. Pa ti ni groša nemaš, samo golu dušu. Pogledaj bar svoje lice u ogledalu; kako da na to i pomišljaš.“  Postojanje duše u svetu bogatih nije sreća, u takvom svetu sreća se meri materijalnim stvarima. U takvom svetu pohlepa, gordost, predrasuda, sujeta su merila sistema vrednosti. Takav svet opasno smrdi, vonja na svakom koraku. Smrad može da oseti samo onaj koji je uspeo da sačuva čistotu svoje duše. Takav svet preti da opogani sve ono što je još ostalo čisto i netaknuto. A bez duše ljudi su samo njuške i ništa više.   

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI