GOGOLJEV "PORTRET"

Pripoteku „Portret“ Nikolaj Vasiljevič Gogolj je napisao 1835. godine, da bi je 1842. delimično preradio. U ovom delu Gogolj na kritički način govori o odnosu umetnosti i stvarnosti, umetnika i društva. Na jedan veoma prozno koloritan način Gogolj ukazuje da je komercijalizacija umetnosti štetna za umetnost i umetnika, da novac i interes štete umetnosti i umetniku. Priča je bazirana na fantastičnoj osnovi i deli se na dva dela. Prvi, u kojoj je prikazan život slikara Andreja Petroviča Čartkova i drugi, u kojem je prikazano rađanje i život portreta, jednog azijate, zajmodavaoca ali i istorija slikara, kasnije monaha, koji je portret zajmodavca naslikao.

Junak ove Gogoljeve priče je slikar Čartkov. Međutim, paralelno sa njim kroz priču je prikazan i zajmodavac, demon, čiji portret, lebdeći kroz vreme, predstavlja zlu silu koja uništava istinske umetnike i umetnost.
Tragična sudbina Čartkova počinje onog trenutka kada na pijaci Ščukin dvor u prodavnici slika, sasvim nenadano kupuje jedan portret za koji daje poslednjih dvadeset kopejki. Portret koji je Čartkov kupio stajao je, prekriven prašinom dugo u toj prodavnici, kao da je čekao nekog novog iskušenika. Zašto je taj poretret predstavljao uvod u slikarevu tragediju? Zato što je isti nastao rukom slikara kao verodostojno ostavljanje kičicom u životu svega onoga što je đavolsko, što je demonsko, a što je bilo u liku zajmodavca, azijate. Taj zajmodavac, azijata nije ništa drugo nego otelovljenje đavola koji hoda svetom i svaki dan, iznova traži nove žrtve.  Zašto je taj portert tragičan za umetnike? Zato što ga je nasilkao slikar koji je umetnost, slikarstvo nosio iskreno u svojoj duši. Naslikao ga je čovek koji je u sebi nosio ljubav prema drugima, a ne mržnju, zlobu i pakost. Znači, portert je nastao voljom umetnika njegovom „neopoganjenom“, čistom rukom. Kada takva ruka naslika „đavola“ onda to više nije slika, već postojanje. Duh takvog demona postaje živ. Ruka umetnika je kroz portret oživela duh deomna, ruka umetnika jedino može taj duh i da uništi. Ali!

Duh nečastivog se neda lako uništiti. On se bori da ostane i dalje u životu. Bori se na taj način što pred umetnika postavlja najteža iskušenja. Ta iskušenja su data u obliku raskoši, novca, zlata i materijalnog blagostanja. U obliku svega onoga što umentik nema i teško da će ikada imati. Tu je sudar umetnosti i stvarnosti. Upravo sa takvim iskušenjima se sreo Čartkov kada je portret doneo u svoj, više nego skromni stan u Petnaestoj ulici na Vasiljevskom ostrvu. Čartkov je bio umetnik s talentom. To nije nebitno znati jer duh nečastivog ne traži obične umetnike koji nose svakodnevna odela, već one koji, obučeni u svečanu odeću koračaju svetom, koji su odenuti ruhom talenta. Njih „đavo“ hoće da uništi. Takav jedan je slikar Čartkov. Zato je on, pored mnogih u prodavnici slika našao portret i isti kupio.

Može li umetnik odoleti takvim iskušenjima, kao što ih je imao Čartkov? Preko noći, iz ničega, u rukama držati 1000 zlatnika! Nastaviti sa pređašnjim životom, ulagati u umetnost, nastaviti kroz sistematski rad razvijati talenat, ostati veran najčistijim idealima umetnosti i na taj način postati umetnik ili okrenuti list pa se prikloniti matrijalnim ovozemaljskim stvarima, poslušati reči „vatrene mladosti“, napustiti ideal umetnosti? Čartkov nije odoleo iskušenju! Nije poslušao reči svog profesora. Poslušao je reči „vatrene mladosti“. Otvorio je vrata pakla. Predvorije pakla je popločano svim onim što je čovek u bedi gledao zavidljivim očima. „U duši mu se rodila želja da odmah ščepa slavu za vrat i da se pokaže pred svetom.“ Zaboravo je nesrećni slikar da slava ne može pružiti nasladu onome koji ju je ukrao, već onome koji ju je zaslužio. Slava zatreperi samo u onima koji su je dostojni. Takvim postupkom, napuštanjem ideala umetnosti i priklanjanje idealu „zlatnog teleta“ Čartkov nije bio dostojan slave. Sve ono što je kasnije usledilo, priznanje u društvu i novac bili su laž, privid i samobmana. Kod Čartkova je pred 1000 zlatnika, ispalih iz rama portreta, pobedila sadašnjost. Umetnost je ubijena. Božiji pečat u obliku talenta nasilno je izbrisan.

U pomodnom društvu sve je pomodno. Takvom društvu ne treba umetnost, jer kada bi se umetnost pitala onda ni društvo ne bi bilo pomodno. Onda bi sistem vrednosti bio drugačiji. Ljudi koji se u takvom društvu bave „umetnošću“ nisu umetnici već zanatlije. „Uvek iste boje, isti manir, ista uvežbana naviknuta ruka, za koju bi se reklo da pre pripada sklepanom automatu nego čoveku! Jednom rečju nedarovitost koja je ipak ostala verna svome pozivu i u samu umetnost unela svoj zanat.“ Priklonivši se stvarnosti Čartkov je prihvatio i pravila ponašanja u pomodnom društvu. Počeo je da ispunjava zahteve tog i takvog društva. Postao je zanatlija koji je slika ono što su drugi tražili, a ne ono što je on osećao. Slikao je tuđim očima, razmišljao tuđom glavom. Jednio je ruka bila njegova, ali ni ta ruka više nije bila sasvim njegova.

Božiji pečat kojim je Čartkov bio obeležen, demon nije moga do kraja uništiti. Ostao je ožiljak koji je jednako krvario, a koji je Čartkov duboko u sebi skrivao. Onaj koji je nekada imao talenta, u sebi poseduje sposobnost, ili prokletstvo da može da vidi ono što je lepo, da vidi ono što odiše umetnošću. To prokletstvo je zapravo tragičnost. Tako je i Čartkov stavši jednom ispred jedne slike video: „Čisto neporočno, lepo kao nevesta, delo umetnika. To delo se skromno, božanstveno, nevino i jednostavno uzdizalo iznad svega.“ Videvši takvo delo ispred sebe Čartkov je uvideo svu svoju nesreću, uvideo je da predvorije pakla ne vodi u raj već u strašni kazan. Kasno je za povratak, a napred se nije moglo. Ožiljak se tada provalio u najvećem i najgorem obliku i kao lavina sve razrušio pred sobom. Uništen je čovek. Smrt je logična posledica takvog stanja. Smrt čoveka koji je u sebi usmrtio talenat. Kazna za uništavanje Božijeg dara je strašna.

Svaki umetnik, kojeg je Bog obdario talentom mora da se čuva od svih strasti koje demon pred njega stavlja kao iskušenje, kao proveru verovanja u Božiji dar. „Bolje je podneti svemoguća proganjanja nego nekoga u mislima proganjati.“ Umetnik mora da čuva čistotu svoje duše više od svih ostalih. To je ono što umetnost čini u isto vreme tako lepom, ali i tako tragičnom.

Коментари

Популарни постови са овог блога

„IDIOT“, PRIČA O PRELEPO POZITIVNOM ČOVEKU

PONIŽENI I UVREĐENI

KMET SIMAN I NJEGOVA PRAVDA