ISPOVEST VARALICE FELIKSA KRULA

Jednom prilikom Milan St. Protić je rekao kako su mu u mladosti dela Tomasa Mana bila strana, da bi kasnije bio opčinjen tim piscem. Nešto slično se i kod mene dogodilo. Uvek rado u ruke uzimam neko delo ovog pisca, kojeg smatram suptilnim majstorom jezika. Poslednji roman Tomasa Mana je „Ispovest varalice Feliksa Krula“. Za razliku od mnogih njegovih dela pisanje ovog romana se proteglo na mnogo godina, a da, opet, roman nije završen. Man je pisanje ovog dela započeo 1905. godine, a okončao je pisanje 1954. godine, godinu dana pred smrt. I pored toga što je roman završen, on ipak nije okončan onako kako je Man u svojim beleškama koncipirao. Roman je ostao širom otvoren. Svestan da roman neće biti završen onako kako je mislio Man je zapisao: „Šta ako roman ostane širom otvoren? Po mom mišljenju to ne bi bila nesreća.“ Kažu da su najbolje knjige one koje nemaju kraj, one koje ostavljaju čitaocu mogućnost da sam domašta šta se na kraju dogodilo. U tom smislu roman „Ispovest varalice Feliksa Krula“ ispunjava navedeni uslov. Ali, tolika širina otvorenosti romana, ipak sugeriše da ova knjiga ima „nesreću“ te otvorenosti.  Pored zabavnog razgovora o društvenoj varalici, i Manove bogate naracije, knjiga ima još jednu svrhu: da razotkrije svet kao lažan. To je ono što dozvoljava svakoj obmani, pa čak i podstiče je, sudeći o ljudima samo po spoljašnjem izgledu, njihovom dobrom imenu i sredstvima kojima raspolažu. Primer prevaranta Feliksa Krula savršeno pokazuje kako se – s obzirom na neophodan talenat – percepcijom društva može manipulisati.