POLONEZA OGINSKOG-NEMA POVRATKA U PROŠLOST

Svojevremeno je Jovan Ćirilov priredio izbor savremene ruske drame pod nazivom „Gvozdeni vek“. U tom izboru se, sa pravom, našla i drama „Poloneza Oginskog“ Nikolaja Koljade. U obrazloženju svog izbora, a osvrćući se na savremenu rusku dramaturgiju, Ćirilov je rekao:“ Prvi je tok etablirane škole Nikolaja Koljade i njegovih mnogobrojnih učenika, koji počiva na realističkoj osnovi, mada ima i nečega što prevazilazi realnost ali, ipak, možemo da kažemo da su to realističke drame. Drugi tok bih nazvao najnovijim ruskim umetničkim eksperimentom koji najviše korespondira sa nemačkom dramaturgijom.“ Struktura, forma i diskurs drame „Poloneza Oginskog“ (1993) je „čudna“, u njoj u prvi plan se ističe „princip ambivalentnosti“, kako je to primetio Lajderman – semantika figurativnih planova i motiva ovde kao da „lebdi“, preliva se iz jednog semantičkog niza u drugi, suprotni. Prostor, ne samo onaj stvarni, već i onaj umetnički, je jasne strukture, „podeljen“ na dva dela – deo „crne materije“ i deo bajke, koji su međusobno isprepleteni: pred nama su „tragovi nekadašnjeg bogatstva oličeno u trosobnom stanu u centru Moskve“, antički nameštaj, štuko na plafonu, masivna ukrašena vrata, „luksuzni luster sa zelenim abažurom“, „isprekidani antičkim nameštajem u stanu su jeftine, jednostavne sovjetske stolice i stolovi. Ima puno prostora, i teško je zatrpati sobe ili ih napuniti stvarima, koliko god se stanovnici ovog doma trudili.“ U ovom prosotru se sudaraju dva sveta: prošli, zastareli i više nepostojeći, i novi koji je došao da ga zameni.

Za razliku od prošlog vremena, novu stvarnost karakteriše buka – „nemirni zvuci noćnog grada dopiru ovde svakog minuta: muzika iz restorana, mrmljanje televizora, tutnjava aviona“; neurednost - „sve je ispunjeno nekim kutijama, teglama, kesama, praznim flašama“, „mnogo potpuno beskorisnog nameštaja - stolice, ormarići, dva stola, biro, ogroman garderober“; vulgarnost - „jedan zid kuhinje je prekriven etiketama vina i votke do plafona“; nevešt pokušaj da donese nešto svoje - „na vratima kuhinje visi domaća zavesa od vinskih čepova“. Sve ovo naglašava vrevu postojanja novih heroja-stanovnika stana, za razliku od prethodnih stanovnika. Čini se da svaki od likova pripada jednom od ovih prostora: svetu „crnih stvari“ – bivšem slugi koji je zauzimao gospodarev stan; svet bajke - naslednica ovog stana, Tanja, ambasadorova ćerka, i njen prijatelj David. Srednja figura između dva pola je Dima.

U tom antagonizmu je „gotova dispozicija za društveni sukob, pojačan svađama između bivše gazdarice i bivše sluškinje“.  Ovde čitalac (gledalac) otkriva prvi paradoks: „ova naturalistička kopija najmračnijih strana postsovjetske stvarnosti“ ne poznaje nikakve sukobe na društvenoj osnovi. Razlog je taj što su svi likovi, u suštini, homogeni po svom društvenom statusu; svi oni pripadaju takozvanom marginalnom svetu. „Ali marginalnost je duboko prodrla u ljudsku psihu. Pre svega, to se manifestuje u prirodi izabranih maski uloga i pojedinačnih mitova. Svi oni predstavljaju uobičajene stereotipe i klišee.“ Ako pogledamo iz konteksta ve drame, fenomen marginalnosti otkriva svoju paradoksalnost, karakteristiku provincijske uskogrudosti, zasegnutosti ljudi, uprkos činjenici da likovi „Poloneze Oginskog“ žive u prestonici, gotovo u centru Moskve. Ova okolnost jasno pokazuje da marginalnost nije lokalni (geografski) fenomen, već mentalni – takav je način razmišljanja, takvi su principi pogleda na svet koji su duboko ukorenjeni u svesti bivših sovjetskih ljudi.

Svaki pokušaj Tanje da vrati prošlost u život, da zalepi fragmente detinjstva, da oživi svoju ljubav prema Dimi, ostaje bez uspeha. Prošlost je nepovratna. Kao što mrtvi ne mogu da vaskrsnu, tako i same junake teret nagomilanih predrasuda sprečava da se vrate u prošlost. Nema povratka u prošlost. Koljada ostaje veran „principu ambivalentnosti“ do kraja. On odlučno odbija da daje nedvosmislene procene o položajima svojih junaka. Iza svakog od njih vidi neuspešnu sudbinu. Inferiornost njihovih svetova ne daje nikome pravo na aroganciju, a oni su živi ljudi, ne lišeni sposobnosti da se uzdignu iznad svojih predrasuda.

Koljada ne ublažava tragediju, već hvata drugačiji patos koji joj je karakterističan. Ovaj intonacioni dualizam postavljen je distanciranim dijalogom između dve ključne fraze povezane sa naslovom drame: naslov čuvene poloneze Oginskog evocira u čitaočevoj svesti njen drugi naslov – „Zbogom domovini“, a sami likovi više puta ponavljaju drugu frazu – „Zbogom, neoprana Rusijo“. Prva fraza je puna tuge,sete, nostalgije i meka je, ali druga zvuči oštro, kao Damoklov mač koji preti konačnim raskidom. Prilikom izgovora, marginalizovani ljudi iz moskovskog stana ne prestaju da izgledaju smešno, već (što je paradoks) ozbiljno plaču. Ovo otkriva Koljadinu tragikomediju: komični elementi se zasnivaju na apsurdu, tragični elementi se grade na osnovu procesa doživljavanja tog apsurda. „Drama apsurda u svom žanrovskom otelotvorenju je dizajnirana posebno za tragikomediju. Poenta žanra je u tome što egzistencijalna melanholija bića izvire kroz svakodnevni, svakodnevni besmisl sitnica i životnu sujetu.“ Tradicionalna situacija za apsurdno pozorište je situacija preispitivanja životnih vrednosti u suočavanju sa stvarnošću. Gubitak iluzija ostavlja čoveka samog sa svojim postojanjem. U svetu lišenom smisla, rađa se apsurd – to jest, prema Kamiju, nesklad između čoveka i onoga što ga okružuje. I jedina perspektiva postaje perspektiva sopstvene smrti.